Тужба Вишем суду против Владе Димитријевића

ДР ЗОРАН ЧВОРОВИЋ

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ НА УДАРУ ПРОТИВПОРОДИЧНЕ ИНКВИЗИЦИЈЕ

Пред нама је књига Владимира Димитријевића „Да се зна/ Повереник за заштиту равноправности против слободе мишљења и изражавања“. (ОВДЕ ЛИНК КА КЊИЗИ ) Она се бави настојањем идеолога политичког хомосексуализма, и њиховог покровитеља у Србији, Повереника за заштиту равноправности, да ућуткају браниоце породичних вредности и све оне који мисле другачије, и да Србији наметну, као меру и проверу, своју противпородичну идеологију. Иако је Европски суд за људска права 2016. донео пресуду којом се истиче да право на брак за хомосексуалце, лезбејке и остале "нестандардне сексуалне оријентације" не спада у корпус темељних људских права, у Србији се ка легализцији ових "бракова" иде корацима од седам миља, а они који другачије мисле се инквизиторски ућуткавају. У књизи су, поред случаја Владимира Димитријевића, пажљиво поменути и случајеви професора др Милана Брдара, научног саветника др Мише Ђурковића, професора др Бранислава Ристивојевића, као и писца из Херцег Новог, Николе Маловића, који се на удару идеолошких прогонитеља нашао у Црној Гори.

Године 2018, Удружење „Да се зна“ тужило је за дискриминацију Владимира Димитријевића због текста „У одбрану природне породице“, због чега је Поверник за заштиту равноправности повео поступак против овог познатог хришћанског апологете и интелектуалца, да би га, на крају, прогласио дискриминатором. Одмах после тога, Владимир Димитријевић је од удружења „Да се зна“ тужен пред Вишим судом у Београду, чиме се прогон слободе мишљења и изражавања наставио.

Тужилац се позвао на члан 21 Устава РС, на члан 2 став 1 тачка 1, члан 12 и члан 13 тачка 6 Закона о забрани дискриминације и члан 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Када је у питању члан 21 Устава РС треба имати у виду следеће: Члан 21 Устава РС о забрани дискриминације дефинише појам дискриминације у уставно-правном поретку Републике Србије, а припада групи уставних одредби које су судови и други органи дужни непосредно да примењују (члан 18 Устава РС). Устав Републике Србије дискриминацију дефинише као правну неједнакост, тиме што прокламује да су „пред Уставом и законом сви грађани једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације“ (чл. 21). Уколико се чињенице које су наведене као доказ да је др Владимир Димитријевић извршио акт дискриминације подведу под уставни појам дискриминације као правне неједнакости, јасно произилази др Димитријевић није могао да изврши дискриминацију. Објављивањем својих вредносних судова грађанин Димитријевић није могао другом грађанину да по основу сексуалне оријентације или породичног статуса ускрати једно од Уставом загарантованих личних и политичких права или да га због наведених личних својстава доведе у неједнак положај према другима када остварује такво право, што је према чл. 21 Устава РС неопходно да би постојала дискриминација. Јер, грађанин Димитријевић не врши јавно овлашћење, па самим тим није ни могао да дође у ситуацију да изврши дискриминацију. Уз то у јавно изнетим вредносним ставовима др Димитријевића нема ни једног противправног елемента, који би чинио биће неког кривичног дела које може да се изврши на вербални начин. Нити је позивао на насиље, нити је пропагирао ускраћивање било ког права припадницима ЛГБТ заједнице, осим оног које им већ не припада по Устава РС – право на закључење брака (чл. 62 ст. 2).

Узнемиравање и понижавајуће поступање као облик дискриминације из члана 12 Закона о забрани дискриминације тужилац тумачи на начин који превазилази границе Уставом одређеног појма дискриминације. Мада је уставност самог члана 12 и целокупног Закона о забрани дискриминације упитна, у овом случају редовни суд не може да врши контролу уставности закона, јер у Србији те послове не раде редовни судови, већ посебни Уставни суд. Имајући то у виду, редовни суд би у овом и сличним случајевима морао да узнемиравање и понижавајуће поступање као облик дискриминације из члана 12 Закона о забрани дискриминације тумачи у складу са чланом 18 Устава који се непосредно примењује, а према коме закон не сме да утиче на суштину Уставом и међународним уговорима и општим правилима зајемчених људских права. Јер, прешироким судским тумачењем појма узнемиравања и понижавајућег поступања ван граница Уставом дефинисаног појма дискримнације, задирало би се у суштину основних људских права гарантованих чланом 43 и 46 Устава РС, која уживају сви грађани, па и православни Србин др Владимир Димитријевић. Реч је о слободи вероисповести и слободи мисли и јавног изражавања мишљења.

Јасно је да је Димитријевић бранио хришћански морал свог народа, а пресуде Европског суда за људска права указују да не постоји јединствени појам моралности, па се појединим државама оставља да одреде садржај и мере којима се штити јавни морал (Handysidev. theUnitedKingdom од 07.12.1976; Mülleretautresc. Suisse од 24.05.1988). Осим тога, Повереник је морао да цитира оне пресуде Европског суда за људска права које потврђују да међу чланицама Савета Европе не постоји јединствени европски стандард о томе шта може да повреди религиозна осећања других, па су поједине државе сходно својим верским приликама и културолошким традицијама овлашћене да самостално одреде мере заштите религиозних осећања које се потребне ради очувања јавног реда и мира (Wingrovev. theUnitedKingdom од 25.11.1996; Otto-Preminger-Institutv. Austria од 1994).        

Тек из угла овакве праксе Европског суда за људска права постало би јасно да изузетна мера ограничења слободе мисли, вероисповести и изражавања ради очувања „морала демократског друштва“, предвиђена члановима 43 и 46 Устава РС, не би могла да буде примењена против православног публицисте др Владимира Димитријевића, који у својим текстовима изражава традиционалне верске и моралне ставове огромне већине грађана Србије православне, исламске, римокатоличке и јеврејске вероисповести. Управо супротно, драстичној мањини која пропагира идеологију политичког хомосексуализма морало би да буде ограничено право на слободу окупљања из члана 54 Устава РС, јер се на тзв. прајдовима простачким, порнографским и богохулним понашањем учесника брутално вређа јавни демократски (=већински) морал и религиозна осећања огромне већине грађана, чиме се на најдиректнији начин угрожава јавни ред и мир.                          

Једном речју, у овом случају се нишани на неућуталог православног Србина, др Владимир Димитријевића, а пуца се у слободу мишљења и изражавања и слободу вероисповести сваког грађанина Републике Србије. Књига која читаоцима постаје доступна у пдф формату је ту да нас подсети да се Србија налази на путу у нови тоталитаризам, и да је последњи час да се сви ујединимо у борби за основна људска права и слободе, које колонијални господари и њихове домаће слуге покушавају да укину.                         

ЗОРАН ЧВОРОВИЋ