Старац Серафим из ман. Згодачице о припреми за Св. Причешће (Видео)

АРХИМ. СЕРАФИМ О ПРИПРЕМИ ЗА СВ. ПРИЧЕШЋЕ

Покојни архимандрит Серафим (Ћировић), духовник ман. Згодачица, рођени брат старца Саве Вазнесењског из Овчара, говори о новотаријама у Србској цркви, које уводе поједине владике и свештеници по питању поста пред Свето Причешће и служења Св. Литургије. Старац Серафим био је (као и цела његова породица, која је примила монаштво: отац (м. Николај), мајка (м. Ангелина), брат (схиигуман Сава Вазнесењски) и две сестре (м. Серафима и м. Параскева), духовно чедо св. Владике Николаја и прави духовни потомак богомољачког покрета, под његовим духовним руководством. У овом кратком снимку можемо видети како се истинско монаштво св. Владике Николаја односило према припреми за свето Причешће и новотаријама ''учених'' владика и свештеника које они уводе у Србску цркву.

 

 

Транкрипт:

Брат 1: Оче, да вас питам: Како се постило пред причешће код светог владике Николаја?

О. Серафим: Недељу дана, бре, без зејтина.

Брат 1: А субота и недеља, ако је празник у среду, на пример?

О. Серафим: - Који празник?

Брат 2: Ако се деси да је празник у среду или у уторак, субота и недеља да ли се посте на води или се посте на уљу?

Пред причешће. Ако почне да се пости рецимо од четвртка, петка.

О. Серафим: А људи немирни извољевају нешто.

Брат 2: То је о. Сава баш говорио из Вазнесења: причешће је старије од суботе и недеље...

О. Серафим: Политика, Време, побиле се жене, једна другу тукле и за косу вукле. То је пре рата биле новине.

Брат 1: Значи у сваком случају пред причешће недељу дана на води, нема везе што субота и недеља упадају ту?

О. Серафим: Дабоме, дабоме.

Брат 3: Ако кренемо да постимо од понедељка, јел смемо у суботу да се причестимо?

О. Серафим: Е дабоме, може да се једе зејтин. Једина субота - Велика субота, не једе се зејтин. Што је Христос живео у Светој земљи, а увек у суботу је зејтин. Тако лепо је Црква уредила: понедељак, уторак, среда, четвртак и петак, пет дана. У Теодорову суботу почиње причест, мислим за Велики, Часни пост.

Брат 2:Али гледај сад оче, пример: Божићни пост почиње рецимо у петак, Ваведење буде у четвртак, сад субота и недеља та, хоће да се посте на води или на уљу?

О. Серафим: Па на води, бре! Ко хоће да се причести; ко неће да се причести, не мора. Не треба ништа измишљати, Црква је све утврдила и апостоли. Е сад што ови измишљају, Игњатије епископ Пожаревачки казао нема рај, нема пакао... Видиш како то побуни народ, народ не воли то!

Брат 1: Оче, а како ви као свештеник гледате на то: људи који су у браку, кад посте, онда нема односа брачних међу њима, кад је пост?

О. Серафим: Па да.

Брат 3: Ал цео пост?

Брат 1: Па кад је пост, брате.

О. Серафим: Одмахује руком више пута.

Брат 1: Јер сад неки причају да то нема везе, као пост је једно а ово је друго.

О. Серафим: Комунисти, то су безбожници. То су ови, комунисти. Код комуниста нема ништа. Чуо сам ја у Мостару козарачко коло. Јел знате шта је козарачко коло?

Брат 2: Ја не знам.

О. Серафим: "Шири коло козарачка лоло, козарачко коло, шири веће, пева се, боље се окореће"... Па после певају: "Не верујем у небеса, већ у Маркса и Енгелса." Ви'ш ти то? Безбожници, безбожници... А ти имаш да ћутиш. То је толко ударило у народ, то је толко разјединило народ, то је толко раслабило народ, ууу! Па није ово ништа, па није оно ништа, па онда нисмо ни ми ништа!
Како је бака говорила деци: "Децо, немој да се бијете, немој да се свађате, немој да крадете један другоме ништа, кара Бога, кара Бога!" То је знала бака.

Брат 1: Оче а шта мислите о овим изменама у богослужењу, што не затварају царске двери кад треба и не навлаче завесу, што читају молитве гласно што су предвиђене да се читају тихо и разне друге ствари?

О. Серафим: То су људи, бре, епископи, измислили, са слабим свештеницима. Неће јак свештеник то да прими, само слаби. До'ће овде у среду богослови из Београда. Ја сам њима казао, они разумеју то све, каже: "Патријарх (Иринеј) служи по старом и код њега антиминс стари, а код нас антиминси измењени све..." Одмахује руком.

 

Архимандрит Серафим је рођен 1925. године као друго дете Николе и Ангелине Ћировић у селу Годачици. Осим оца Серафима Никола и Ангелина су имали још четворо деце: Здравка, у монаштву Саву, игумана Вазнесења Овчарског, Душанку, у монаштву монахињу Серафиму, Миланку, у монаштву монахињу Параскеву и Десанку, која се убрзо по рођењу упокојила. Одрастање у благочестивој и богомољачкој породици оцу Серафиму је од раног детињства у срце усадило љубав према Богу и монаштву.

Манастир Згодачица је основан на имању Николе (у монаштву Николај) и Ангелине (у монаштву Ангелина) Ћировић, почетком 1970. године прошлог века. Никола и Ангелина су имали петоро деце, Здравка (у монаштву Сава, игуман Вазнесења Овчарског), Душана (у монаштву Серафим), Душанку (у монаштву Серафима), Миланка (у монаштву Параскева) и Десанку која се убрзо по рођењу упокојила. Хришћанско васпитање и љубав према Богу и Цркви, Никола и Ангелина су пренели и на своју децу, која су једно по једно одлазили у манастир и то, прво мати Серафима у Љубостињу 1942. године код светог владике Николаја Велимировића. После ње отац Сава одлази у манастир Жичу за време Другог светког рата а после у Ралетинац, затим, мати Параскева у манастир Жичу 1948. године и на крају отац Серафим у манастир Вољавчу на Руднику 1950. године. 

Манастир Згодачица можда није богат историјски али јесте интересантан не само у оквиру Српске Православне Цркве већ и у оквиру васељенског православља, као пример како је једна шесточлана породица читав свој живот и све што су стекли подарила цркви и Богу.

По доласку из Другог светског рата у којем је провео 4 године, преживљавајући сва страдања свога народа, враћа се у родну Годачицу код родитеља. Пошто су брат и две сестре већ били отишли у манастир он одлучује да остане са родитељима као утеха, иако је у дубини своје душе већ био одлучио да ће бити монах. Отац Никола, осетивши ту жељу свога сина даје му благослов и Душан (мирско име оца Серафима) 1951. године на Лазареву суботу одлази у манастир Вољавчу у месту Страгари код оца Касијана у Шумадијску епархију.

Замонашен је исте године на Велику Госпојину и добио је име Серафим по светом Серафиму Саровском. У Вољавчи проводи наредних 19 године напорно радећи на обнови манастира, али и као парохијски свештеник. Године 1969. враћа се у родну Годачицу где са благословом тадашњег епископа жичког др.Василија Костића заједно са својим родитељима, братом и сестрама на очевом имању почиње изградњу манастира Згодачица. Касније и родитељи примају монашки чин отац као монах Николај, а мајка као монахиња Ангелина.

Осим свакодневног богослужења и радова на изградњи манастира отац Серафим је обављао и дужност парохијског свештеника за Годачицу и околна села. Читав свој живот отац Серафим је неуморно радио како на изградњи манастира, тако још више на изградњи своје душе и жељи да угоди своме Господу Исусу Христу којега је од ране младости заволео. Остаће упамћен као смирени монах по угледу на свога небеског покровитеља светога Серафима Саровског, који га је и одвео ка љубљеном Господу за којим је читав живот чезнуо, увек певушећи своју омиљену мелодију: Срећан биће само тај ко заслужи рај.

Извор: https://eparhija-zicka.rs/manastir-zgodacica-2/

https://eparhija-sumadijska.org.rs/index.php/vesti/3118-упокојио-се-у-господу-архимандрит-серфим-игуман-манастира-годачица