Црвена куга (26. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Подсетник за комунисте и оне који крију њихове злочине

Неће жртве у заборав

Не треба заборавити ни Душана Миленовића, управника митровичке робијашнице, звер у људском облику, који је свестан почињеног зла пуцао себи у уста.

 

Мајчино млеко је прво пропиштало из оних три милиона и 800 хиљада затвореника, ухапшених у првих шест година комунистичке владавине, које у свом извештају помиње министар Александар Ранковић.

Не дам да ми отму из памћења ни Милутинову супругу Бранку, из честите куће Давидовића, осуђену на дугогодишњу робију зато што се у току рата удала за „злочинца“ Јанковића. Њу је свемоћни Ратко Дражавић наговарао у пожаревачкој робијашници да лажно сведочи против Драже Михаиловића. Требало је само да каже да је Дражу виђала са немачким официрима и биће одмах ослобођена затвора. На то је Бранка рекла: „Зар да оклеветам венчаног кума! Никада!“

Не дам ни браћу Теокаревић - Лазара, Владу и Славка, индустријалце из Лесковца и Параћина, заточенике у Сремској Митровици до чијег је богатства у Лондону и у Аустралији дошла комунистичка власт захваљујући вештој обмани коју је извео начелник за финансије у влади, извесни Драгослав Аврамовић. Аврамовић је тада имао мање од тридесет година и није му било тешко да превари Теокаревиће нудећи им за имовину спас из комунистичког пакла.

Не дам да у заборав оде Мића Михаиловић, из Братунца осуђен на двадесет година робије зато што је с прозора своје куће митраљезом гађао колону усташа међу којима је било и невиних људи - баш тако је писало у пресуди.

Не дам Ваљевце Часлава Протића, Владету Кузмановића, Селимира Ранковића, из Бргула, Цила Марјановића из Љига који упркос многим патњама остадоше у моралној чистоти...

Не дам да у заборав потоне породица пуковника Драгутина Кесеровића, команданта расинско-топличке групе корпуса, кога су комунисти после суђења у Београду убили, а његову супругу Веселинку и петоро малолетне деце осудили на тихо умирање од глади.

Адвокат гробар

Не дам ни Александра Спасића, познатог београдског адвоката, који је као ђак био у ђачкој чети отаџбинске војске и осуђен на тамницу. Упућен је на најсуровије радилиште, на Лоњско поље, где су чувари убијали дневно и по десетак људи. Њихов гробар био је Спасић. Никад те призоре ужаса није заборавио.

Не дам да ми из сећања отргну Живана Лазаревића, џокеја по занимању, из села Звечке код Обреновца, окованог у ваљевском затвору и осуђеног на смрт зато што је свом коњу дао име Тито. Имао је обичај да у шали каже да је тиме увредио свог коња - галопера...

Не дам Тому Максимовића, комесара за избеглице у Недићевој влади, који је за време немачке окупације прехранио на стотине хиљада српских избеглица, а у робијашници Сремске Митровице посртао од глади и понижења.

Не дам да у заборав потоне Милован Ђокановић Ђокан, партизански првоборац који је у ужичком крају, кад су се његови дочепали власти, трчао од једне до друге апсане и спасавао главе онима на које се већ нишанило као на „домаће издајнике“ и „кочничаре“ нашег усрећитељског комунизма. Он није слушао гласове својих комесара, он је слушао Божју заповест: Не убиј!

Не дам ни оне срчане и мудре Кнежевиће из Њујорка, Љиљану и Ђорђа, молитвене и благородне Србе који на мученичком путу својим делима посведочише оданост отачаству, а српској деци, такође у туђини, подарише знања из матерњег језика, српске ћирилице и прадедовске православне вере.

Не дам ни Кашиковића из далеке Аустралије, из Мекурна, Александра и Веру, који у последњи час, у јесен 1944. године, измакоше усташком ножу и комунистичком маљу и под туђим небом упалише српско кандило. Нема српског православног храма у овој земљи коме нису посветили своје молитве и своје богате дарове - неке су, док су били млади и у снази својим рукама, циглу по циглу, уздизали пут неба.

Не дам професорку Стаку Марковић-Којчић која најлепше године свога живота проведе у пожаревачкој тамници зато што су тако хтели браћа Јеремић, чувени титоисти из Ваљева. Ова племенита Српкиња оставила је иза себе потресну књигу о комунистичком паклу који је преживела.

Не дам, ево, да у заборав оде ни Душан Миленовић, управник робијашнице у Сремској Митровици, звер у људском облику, спреман да осакати, да мучи, да изрекне сурову казну Србину који се не савија пред њим и његовом партијом. Три месеца подрума, три месеца без пакета, три месеца без писма изрицао је казне и додавао: више не могу, а мање нећу!

Кад је коначно схватио да је у служби једне умоболне идеологије и партије, да је један од моћника који је пресуђивао у име партије, да се његове жртве броје хиљадама - убио се! Читав рафал метака из аутоматског оружја сручио је себи у уста.

И сан може бити опасан

Имао је племениту супругу која је кришом нахранила понеког робијаша, и која је у пожаревачкој робијашници имала рођену сестру, осуђену на дугогодишњу робију зато што је растурала летке против комунистичке тираније. Оне тираније коју је примењивао и њен зет Душан Миленовић.

Не дам ни Енеса Хасанагића, старца из Прибоја, сиромашка до дна, који се у сну молио Алаху да му некако добаци један балван како би га убацио у своју ледену фуруну и тако огрејао своје озебло срце. И гледа старац Енес чудо: Лим, хировита река, ваља дрвље и камење. Не треба му камење, али му је „дрвље“ потребно као хлеб насушни. И види, Енес, лепо види балван на таласима реке. И опет се Енес моли Алаху да му дотури чакљу како би је забо у онај балван и привукао га обали... Кад оно, опет чудо: није балван него лешина Јосипа Броза.

Суди се сиромаху Енесу Хасанагићу. Заступа га адвокат Михаило-Мишо Матовић из Ужица. И уверава адвокат Матовић суд да је сан независан од човекове воље, а суд, опет, уверава адвоката и Енеса да га суд не осуђује зато што је сањао, него зато што је причао шта је сањао... Судило му се по Закону о заштити имена и дела Ј. Б. Броза! Којег имена јер их је Броз имао тридесетак, а недела - безброј.

Не дам да у заборав оду ни Енес Хасанагић ни Мишо Матовић - овај други је због вербалног деликта упознао влажне и крваве зидове тамнице.

„То је мој тата“

Не дам ни Жарка Петровића, композитора, кога Бог није само обдарио талентом, него га је непрекидно надахњивао истином и снагом да истраје на путевима части и достојанства.

Не дам Томислава-Тому Гочанина, из Врњачке Бање, који непозван, у деветој години живота, оде да види мртвог оца, кога су убице изложиле на раскрсници, позивајући грађане да га мртвог пљују... И таман кад су неки, улизујући се режиму, хтели да пљуну, чули су дечаков глас: ово је мој тата.

Бар половина грађана Врњачке Бање памти овај призор.

Не дам, ни по коју цену; Хајра Бербовића, из Нове Вароши, који учини подвиг достојан дивљења. Кад је чуо да српски комунисти намеравају да убију жену и кћер мајора Вука Калаитовића, одјурио је, ноћу, у село Штиково, обукао Наду и Бранку у муслиманску одећу и дуго скривао по муслиманским кућама. Довољно је да кажемо да су и данас у животу.

А у сећању је, још, и мрачна идеологија.

Верујем да ће једног дана у овој несрећној земљи осванути потпуна слобода и у њој томови књига с именима страдалника и именима виновника њиховог страдања и молитва Господу: да се зло не понови. Рехабилитација не подразумева само проглашење жртве невином и брисање из евиденције осуђених; она свакако подразумева навођење имена оних који су хапсили, лажно сведочили, пребијали, пресуђивали, убијали... Осим тога, рехабилитација подразумева извињење жртви и осуду злочина над њом. Не може бити: побили, утамничили, осакатили и - ником ништа!

Коме ће сада родбина да показује судски папир о рехабилитацији убијеног оца, брата, стрица, ујака... Па родбина зна да су њихови најближи били невини, а јавност можда и не занима шта се у овој земљи дешавало пре више од пола века и где су све масовне гробнице жртава комунистичког терора. Жртве занима кад ће се безбожници поменути па и ако нису у животу.

Правда би можда донекле била задовољена само онда када би било суђено мртвој идеологији - тада би оживели сви злочини и народ би препознао убице.

Е, то је оно што власт, овако мешовита и овако обојена неће. Она воли заборав и лажни спокој. Зато и ћути о почињеним злочинима.

Сведочи Миша Бељаковић

У својим књигама, објављеним у Крагујевцу и Њујорку, негдашњи професор обелодањује многе комунистичке злочине у Шумадији.

Подсетник: Потресне странице о комунистичким злочинима подарио нам је Миодраг-Миша Бељаковић, син Шумадије, који је имао несрећу да усред Крагујевца сваког јутра у зору слуша смртоносне рафале под којима је падала младост Србије. Бељаковић у својим књигама, за које се може рећи не само да су препрека забораву него и оптужница против комунистичке тираније, истиче отпор крагујевачке омладине комунистичком насиљу и масовно погубљење Срба.

Осећајући се немоћним да се одупре комунистичком злу, Бељаковић напушта родитељски дом, мајку и блиске рођаке, и под необичним околностима одлази у свет, у Америку, која је тада за све младе људе у комунистичким земљама била појам слободе и демократије. Не бежи Бељаковић из отаџбине у туђину да би себи обезбедио лагодан живот, он се придружује борцима за слободу. Бељаковић је један од најистакнутијих витезова српске политичке емиграције која се никад, ни за тренутак, није мирила са комунизмом који је, што је данас врло видљиво, унаказио некад лепо лице Србије.

Бељаковић је аутор мноштва књига - две су у издању крагујевачке куће „Јефимија“ изашле на српском језику. У књизи „Под облацима Србије“ Бељаковић описује страдање српског народа по доласку комуниста на власт, у другој, „Слободни у туђини“, аутор углавном сведочи о жилавој борби са комунистима у туђини. Српска политичка емиграција била је толико јака да је угрозила безбедност Јосипа Броза у Америци и натерала га да скрати боравак у Њујорку.

Да видимо шта пише Бељаковић:

„У јесен те 1944. године Жива Ковановић из Баточине напунио је петнаесту годину. Био је леп, стасит, духовит. Одличан ђак, још бољи друг, омиљен у свом разреду. Ко га је виђао испред крагујевачке Гимназије, морао је помислити: „Ово је прави Шумадинац“. Неким инстинктом он као да је то хтео да истакне. У школу је долазио са шајкачом и најслободније је критиковао управо успостављени комунистички режим.

Неколицина лоших ђака стално је тужакала Живу Ковановића код директора и на разредним конференцијама. Они су били скојевци - чланови Савеза комунистичке омладине Југославије. Жива би их, међутим, само презриво погледао. Ко су они да њега тужакају.

Једног дана, као да то није ништа, Жива рече свом друштву да је против њега подигнута судска оп тужница. Шеретски је препричао садржај оптужнице: да је пред крај рата телефоном јавио Немцима у Крагујевцу како се Руси приближавају Лапову.

Зар он, Жива Ковановић, да буде издајник! Шта је ко имао да обавештава Немце где су Руси кад су се са њима свакодневно тукли откако су прешли Дунав. Тако је говорио Жива убеђен да ће као од шале доказати своју тако очигледну невиност. Тим пре јер га нису ухапсили, већ су га пустили да, као и до тада, свакога дана иде у школу. Сутра идем да видим шта хоће „гузичари“, рекао је кад је сазнао за дан суђења. И поподне, тог дана, дошао је у школу, не сумњајући у успешност своје одбране.

Убијају ти децу, Србијо

Његово друштво је ипак пошло у судницу на дан изрицања пресуде. А онда је све почело да се одвија као у ружном сну. Када се Жива појавио у суду да чује пресуду, придружили су га онима који су, под јаком стражом, били доведени из затвора и затим поређани истим редом којим је суђено. Жива је био на крају. И док је гомила скојеваца, већ уиграно, скандирала „На смрт, на смрт!“, Вукајло Вукајловић, који је и овде председавао, позвао је оптужене да устану и почео да чита пресуде. Кад је дошао ред на Живу, устао је и чуо: „На смрт! Живео народни суд!“ - урлали су скојевци а стражар му је пришао и везао га. Жалба за помиловање је одбијена и Жива је после неколико дана стрељан.

Ништа није заборављено

Чујеш ли ово, Србијо! Пуцали су у дечака, пуцали су у будућност Србије, пуцали су у Шумадију, пуцали су у Живу, петнаестогодишњака из петог разреда, као што су три године раније, у крвавом октобру, Немци пуцали у крагујевачку децу, у ђаке! Три године раније у ђаке крагујевачке пуцали су окупатори, пуцали су Немци, у Живу, петнаестогодишњака, и његове другове, у српску младост, пуцали су ови са српским именом и презименом, пуцао је Вукајло, пуцали су они чији синови и унуци данас окићени крстићима и бројаницама чине свакојаке игре не би ли уверили јавност да они немају никакве везе с онима који су за собом оставили крваве трагове... На Сремском фронту пуцали су српским дечацима у потиљак, убијали су српске митрополите и свештенике лопатама и будацима.

Ништа није заборављено, све је у записима, све је у памћењу. Да видимо шта је још записао Миша Бељаковић: „Клокотање митраљеза смо скоро сваког јутра рано, између два и четири сата, слушали месецима. Већ сам био навикао и у то доба се, са језивим осећајем аутоматски будио. Молио сам Бога да тог јутра не чујем пуцњаву и много ми је лакше било кад неки дан прође без ње. Страшно је сазнање да док митраљези штекћу, нечији животи се гасе - мајке губе децу, деца родитеље, а жене мужеве...

Стрељања су имала поражавајући утицај и на саме извршиоце. Није био редак случај да се на улицама виде убице како добијају нервне нападе, како у падавичарском трансу машу око себе и вичу: Падај, бандо!, као да им се у рукама налазе аутомати с којима стрељају људе.

Бељаковић истиче да је Божја правда сустигла и Вукајла Вукајловића, председника Окружног суда у Крагујевцу, који је у „име народа“ у комунистичком времену изрекао на стотине смртних пресуда. Ни Вукајловић, ни други комунистички злочинци, нису ни помишљали на Бога, за њих је Бог био Јосип Броз. Знали су да ће га обрадовати само великим бројем српских жртава. Сви су памтили Брозову изјаву да Србија нема чему да се нада, да за њу неће бити милости. То што је он једном рекао, важило је за све време његове владавине. Још грађани Крагујевца нису дочекали да се обелодане све гробнице и да се наведу тачни подаци о броју страдалих и да се наведу имена оних од чије су руке страдали. Претпоставља се да је Капислана највеће стратиште. Ту су и немачки окупатори стрељали Србе да би потом и комунисти на истом месту убијали.

Не само што је власт, ова власт која себе назива демократском, занемарила ове жртве, него их, свим силама, још дубље гура у заборав. Зашто то ова власт ради? Зато што воли лажно спокојство, лажни мир, зато што би хтела себе да истакне као помиритеља дубоко подељене српске нације... Слушао сам недавно функционера једне партије који је говорио о томе како ускоро неће више бити ни четника, ни партизана, ни сећања на Броза и генерала Дражу... Тај веселник има мало необично презиме које упућује на претпоставку да је Рус и да су његови старији после револуције у Русији бекством нашли уточиште у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Њима је краљ Александар широм отворио врата Србије и примио као рођену браћу. Руси ту доброту, то широко српско срце, тај братски загрљај, никада нису заборавили. И сада, после толико деценија нашао се један изданак који мисли да све треба заборавити и опростити. Они који олако праштају не слуте да тиме преузимају на себе улогу Господа Бога јер само Бог, према нашем православном учењу, може да опрости.

Оглас у новинама

Потомци, они који се наводе као жртве те комунистичке тираније, којима су побијени очеви и дедови, стричеви и ујаци, браћа и сестре, не само што помињу жртве него се живим Богом заклињу да их никада неће заборавити. Ево о томе једног потресног доказа. Политика је у броју од 20. јула 2008. године, на страни читуље - помени објавила фотографију Петра Јефтова Тркље у официрској униформи Краљевине Југославије и Југословенске војске у отаџбини. У овом помену још пише да је Тркља рођен 1908. годинеу Билећи (Мириловићи) и да је његов живот окончан 1944. године у Крагујевцу (Капислана). Испод ових биографских података, стоји ова порука: „Твоје име и у стотој години од Твог рођења гордо звучи. Израстао си у горостаса своје сиротињске Херцеговине. Убили су Те злотвори мрачне идеологије. Зликовци Ти нису обележили гроб, али ће у топлим алејама земље Шумадије изникнути и Твоје светилиште. Пред судом убица био си прави стоик. И Твоје погубљење позив је генерацијама на трајан отпор мрачним идеологијама и њиховим сејачима смрти. Слава Ти и хвала, роде непребола. Данило Ш. Тркља“.

Данило Тркља. Синовац? Унук? Важно је да се зна ко је исписао овај незаборавник. И ко позива на трајан отпор мрачним идеологијама и њиховим сејачима смрти. Је ли ово Данилов одговор онима који мисле да све треба потиснути у заборав? Данило помиње крагујевачку Капислану - то страшно, то сурово губилиште, ту масовну гробницу Срба које су побили Брозови следбеници.

Убише десет Кешељевића

Драго Кешељевић је најстарији српски политички емигрант у Ослу.

Неће те гробнице остати неопојане. Неће остати без белега. У књиге српских јада биће уписана сва имена страдалника за веру православну и отачаство. То им је пред комунистичким преким судовима била највећа кривица: љубили су Бога и отаџбину. Комунисти су мрзели Бога а отаџбина им је била тамо где је - комунизам.

Стотине страница посветио је Миша Бељаковић активностима српске политичке емиграције у Америци. За ову прилику издвојили смо онај део који се односи на „славни“ дочек Јосипа Броза у Њујорку. Бељаковић описује неколико дана октобра 1963. године у којима су српске националне организације, бивши ратни заробљеници, преживели борци генерала Михаиловића, Американци српског порекла и избеглице из комунистичких земаља, стари и млади, дошли како би демаскирали Броза у очима народа Америке. Дочекали су га узвицима убицо, разбојниче, хохштаплеру... Поред летака којима су српски емигранти засули америчке и светске медије у којима су наведени Брозови злочини, општу пажњу привукла је група младих емиграната који су обучени у одела налик на костуре вукли таљиге ишаране петокракама у којима је стајао један у маршалској униформи с крвавим рукама... Тако је приказана диктатура Јосипа Броза. Маса емиграната, њихова упорност и симпатије америчке полиције навели су Броза да откаже све пријеме, све сусрете и да се што пре изгуби из Њујорка. У овим демонстрацијама, у књизи са фотографијама, највише је страдао Брозов лични телохранитељ генерал Милан Жежељ који је са модрицама на лицу бежао од српских демонстраната.

Књига Мише Бељаковића је драгоцена као сведок једног времена пакла који су отворили комунисти и који је предуго трајао. Она је позив на незаборав. Генерације које пристижу морају да знају шта се десило њиховим прецима. Зашто су њихови очеви и дедови без гробова, зашто милиони Срба живе изван своје отаџбине - од чијег су насиља над умом и животом бежали. Ако бисмо заборавили оно што ни по коју цену не смемо да заборавимо то би значило губитак колективне свести и памћења.

Зато: Памти, Србине, и усправи се!

 

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml