Црвена куга (14. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Подсетник за комунисте и оне који крију њихове злочине

Ко је убио митрополита

Да је хтела, власт је могла да открије ко је у пролеће 1945. на Букуљи код Аранђеловца убио митрополита Јоаникија - откуда генерал Пеко Дапчевић на Букуљи.

 

Закон се односи и на рехабилитацију оних који су били заточени на Голом отоку и другим стратиштима. Да су мучени, тучени, изоловани, проказани - јесу, не може се оспорити. Али то је била „породична свађа“ две партије са истим погледима на свет. Што је обрачун био немилосрдан и суров, то је зато што су се међусобно добро познавали и примењивали исти метод репресије.

Власт очигледно мисли да се жртвама комунистичког терора може одужити тако што ће их неки судија, можда и син комунистичког џелата прогласити невиним. То му дође као лудом радовање, као обећана пензија припадницима равногорског покрета којима се власт брутално наругала.

Отуда данас, не наседајући новим преварама и лажним обећањима владајуће структуре, Василије Карапанџић, бунтовник против комунистичког насиља, одбија са презиром понуђену рехабилитацију.

Шта су све отимали

Пријатељ који је читао неке делове овог Подсетника, рекао ми је да ниједна власт, па ни ова садашња, демократска, не воли кад се јавно, отворено говори о ономе о чему власт ћути. Или кад се открива оно што би она хтела да сакрије. Нуди читаво брдо доказа шта је све демократска власт могла да учини, а није. Да је хтела, власт је после рушења наопаке владавине, могла да направи биланс: колико убијених, утамничених по казаматима, колико осакаћених, колико је од цркве и народа отето задужбина, кућа, вила, станова, млинова, рибњака, винограда, колико срушених и оскрнављених храмова, убијених свештеника, колико неопојених масовних гробница.

Да је хтела, власт је могла да открије ко је у пролеће 1945. године на Букуљи код Аранђеловца убио митрополита црногорско-приморске митрополије Јоаникија Липовца. Да ли је само Брозов генерал, попов син, Пеко Дапчевић једини убица или је имао саучеснике? Зна се да је он цетињском манастиру послао владичанско знамење уз речи: „Враћамо вам панагију овог разбојника“.

А митрополит Јоаникије био је на челу збега који се из Црне Горе запутио према Словенији - ту им је пресечен пут и ту су убијени српски свештеници. Било их је више од 70, међу њима је био Лука Вукмановић, доктор теолошких наука, писац и рођени брат Светозара Вукмановића Темпа, најближег и најоданијег Брозовог сарадника. Кад су Темпу телефоном саопштили да су ухватили 73 свештеника и међу њима Луку Вукмановића, питајући га, узгред, шта да раде с њим, Темпо их је питао шта ће са осталима. Рекли су му да ће остале да побију, на шта је он додао шта са осталим, то и са његовим братом!

Боже, да ли је игде било таквог греха, таквог јада и такве срамоте! Убијте ми рођеног брата, радите с њим шта хоћете, кољите, жарите, палите, убијајте само нека нам је Броз жив и здрав.

Неће истину о Недићу

Да је хтела, могла је нова, демократска власт да сазна ко је и како усмртио генерала Милана Недића, председника Владе националног спаса за време немачке окупације. Није широк круг његових убица: Слободан Пенезић Крцун или Миле Милатовић? Народу је протурена прича да је генерал Недић извршио самоубиство скоком кроз прозор зграде у којој је била главна Озна за Србију. Наравно да је све било режирано, да генерал Недић, јунак са Солунског фронта, и спасилац стотина хиљада српских избеглица, никада не би дигао руку на себе. Генерал Недић није смео да се појави пред било којим судом! Зашто? Зато што је знао да је Јосип Броз био сарадник Коминтерне и Гестапоа! Знао је генерал Недић за новински папир који је Гестапо послао партизанској команди у Ужицу у јесен 1941. године, као што је знао за оне споразуме Брозове и немачке команде у Загребу 1943. године. Није то био само споразум о ненападању, него и споразум о заједничком нападу Немаца и партизана на четнике и савезнике у случају њиховог искрцавања на црногорско приморје.

Знао је генерал Недић какве су све услуге тада Немцима чинили Брозови сарадници: како су им продали неколико хиљада опљачканих коња и како су чували пругу кроз Војводину да је не би напали Дражини саборци, а том пругом тутњали немачки тенкови према Совјетском Савезу.

Знали су ово и Ђилас и Крцун и Милатовић - и зато генерал Недић није био изведен пред комунистички суд. Али, оно што није могао да каже генерал Недић, рекао је нешто касније, партизански војни историчар пуковник Миша Лековић. Оно што су комунисти упорно крили, обелоданио је Лековић у својој књизи објављеној после Брозове смрти.

Разумем ја комунистичку власт која је имала гомилу разлога да крије ову комунистичку сарадњу са Гестапоом и немачким оружаним снагама, али не разумем зашто то крије и ова демократска власт. Осим, наравно, ако и у тој власти има окорелих комуниста!

Џабе сте кречили

Да је хтела, власт је лако могла да сазна ко је и где усмртио генерала Дражу Михаиловића. Нудили су се сведоци његовог погубљења, али власт није била вољна да их чује! Могла је демократска власт да сазна и за Дражин гроб - могла је да испита Милоша Минића, Петра Стамболића, Брозовог генерала Николу Љубичића, Дражу Марковића - сви су они знали где је генерал Михаиловић укопан. Али, ова власт се понаша тако као да је Дража био, рецимо, четни берберин, а не командант једне војске и министар у једној влади. И то командант војске коју је ова власт у правима изједначила са партизанским покретом, предвиђајући за њу пензије и равногорске споменице. Друго је сад питање што ове пензије и споменице нико није добио.

Не знам да ли је до власти допрла она порука сељака са Златибора, коју сам обелоданио у часопису Европа а која овако гласи: „Дабогда Дражу никад не нашли а вечито га тражили! Тако ће генерал Михаиловић вечно живети!“

После промена власт се понашала као да је на изборима победила неку демократску партију, а не партију с великим бројем убица и отимача туђе имовине.

Шта би с црвеном бандом?

Није овај народ месецима случајно викао „бандо црвена, бандо црвена“ не слутећи да ће можда ту исту „црвену банду“ гледати у парламенту, у влади, међу министрима, конзулима, амбасадорима, у управним одборима разних фирми у којима се лако долази до пара. Ни „црвена банда“ није овај обрт очекивала - она се, преплашена, слуђена, свесна својих зала, повукла у заветрину, неки, богме, и у мишје рупе, стрепећи од одговорности, од прогона, хапшења, најављене лустрације. Та партија је унаказила лепо лице Србије, довела државу до ивице понора, а народ увела у беду и глад. Чуо сам да неки данима нису боравили у раскошним, од народа отетим вилама, становима, крили се, дрхтали, распитивали се како је у затворима, посебно у оном централном, највећем на Балкану, чији су пројекат и изградњу надгледали Милован Ђилас и Александар Ранковић, тражећи да ниједан зрачак сунца не допре до ћелије. Ђилас тада није слутио да ће се и он наћи у том затвору, а Ранковић безмало на његовом прагу.

Нико у пређашњем дресу

Тешко је рећи колико је страх трајао, тек све се некако разбистрило, тамни облаци су се повукли, страх је почео да ишчезава, на политичку сцену, у јавност, у медије, у странке нагрнули су комунисти, титоисти, марксисти, лењинисти, стаљинисти, али нико у свом пређашњем дресу него у новом са ознаком демократије. Сви су постали демократе. Сви слободари. Нема више комуниста, убица, тамничара, отимача имовине, доушника, Удбиних агената, свирепих мучитеља, гробара Србије - сви смо ми сада једно, сви браниоци демократије и отаџбине. Ма, је ли тако? Тако је, вичу комунисти који не признају да су то, тако је и не може друкчије да буде. Добро, ако је тако, ко нас онако поби, откуда оволике масовне гробнице жртава комунизма, ко нас ојади, смањи државу која се неко време звала ужа Србија, ко оте толику имовину. Не знају они то, нису у томе учествовали, они су поштени људи, они су верници, никад се у њиховим кућама кандило није гасило.

Удбачени у партију

То што се никоме ништа није непријатно догодило, што их нико није питао за почињене злочине, за убиства, за цинкарење, то их је охрабрило, то их је повезало, учврстило, па су лако дошли до закључка да су и „после промена“ они остали у власти, да се без њих не може. У неким градовима долазило, понекад, до вербалних сукоба жртве комунистичког терора и њеног виновника. Види жртва да не може ни да увреди оног ко је до јуче био власт. Каже му да је лажов, бараба, покварењак, лопов, можда и убица. Овај - ништа: као да га хвали! Али, кад му жртва каже да је комуњара, овај цикне да није и закуне се, веровали или не, крсном славом за коју до јуче није знао! Онда признаје да је био у Комунистичкој партији, али да је у њу ушао по - задатку! По чијем задатку? Е, то не може да каже. А задатак је био да партију нагризе изнутра, да је разједа и разара...

Не дирати споменике

То је постала општа тема, општи призор; сви су били убачени међу комунисте, сви су их уништавали, а она, Партија, преживела и рушење Берлинског зида! Мене је један новинар уверавао како је 33 године разарао партију чији је био члан! Питам га какав је резултат тог разарања, он се чуди и пита: зар ти не видиш да она више не постоји?!

Нема краја њиховој безочности. Видим ја колико је сати, видим да су нови министри и нови амбасадори са комунистичким биографијама. И видим, јасно, да они који су били жртве комунизма могу поново да се нађу у комунистичком паклу. Неће се, наравно, тако звати, али ће тим паклом управљати комунисти! Видим да смо народ веома погодан за превару. Видим да смо били неопрезни и да смо по ко зна који пут били преварени и да се комунисти преваром баве у виду заната. Како зауставити њихове лажи и њихове преваре?

Девет месеци после оног судбоносног „петог октобра“ београдској публици представљена је моја књига „Црвена куга“. Велику салу у општини Врачар у Београду испунила родбина жртава комунистичког терора: јецаји и сузе... Говорили митрополит Амфилохије, др Драгоје Тодоровић, стари равногорац, академик Душан Ковачевић и Матија Бећковић, Бошко Обрадовић.

Имајући у виду прерушавање комуниста, њихово увлачење у странке са демократском ознаком, њихово освајање власти, гурање комуниста на високе положаје, тражио сам тада да се на Београдском универзитету оснује катедра на којој ће се изучавати комунизам као највеће људско зло. Осим тога, тражио сам да се изучава вештина комунистичког прерушавања: како се од убице, тамничара, отимача туђе имовине преко ноћи постаје заштитник туђег живота, слободар, поштен демократа. У време уклањања споменика Јосипу Брозу и промена назива улица у градовима, молио сам Србе да то не раде, да не померају споменике. Рекао сам да у подножју споменика треба додати једну мермерну плочу на којој би, на неколико светских језика, биле уклесане ове речи: Највећем српском непријатељу, аустроугарском фелдвебелу Јосипу Брозу српски комунисти подигоше овај споменик на њихову вечну срамоту и срамоту овог града! Рекао сам даље: доводите ђаке, студенте, туристе из белог света, кажите им каква је зла Јосип Броз чинио, како је распарчао Србију и како је Уставом из 1974. године запечатио горку судбину српског народа. Упозорио сам: кад нам унуци одрасту неће веровати да су комунисти унесрећитељима Србије подизали споменике.

Молио сам, кумио, богорадио, да не уклањају називе неких улица из наших градова. Нека, рецимо, остане Улица Слободана Пенезића Крцуна, али треба додати да је био један од највећих џелата! Тако и са Улицом Бате Јанковића у Чачку - треба у две-три речи саопштити ко је био овај крвник.

Кад су комунисти у лето 1921. године убили Милорада Драшковића, министра унутрашњих дела, једна улица у Крагујевцу добила је име убијеног министра. Кад су комунисти дошли на власт, овој улици дали су име Драшковићевог убице Алије Алијагића! Та улица можда и данас постоји...

Они Срби који су уклањали споменике Јосипу Брозу и који су мењали улице комунистичких џелата помажу комунистима да њихова злодела падну у заборав. Комунизам је такво зло да би у сваком граду требало да постоји неки знак као симбол тог зла.

У Србији нема споменика жртвама комунистичког терора, али биће га. Кад се направи биланс њихове владавине, кад проговоре жртве. Жртве још ћуте, немају ни прилику да проговоре. Неће их ни телевизија ни штампани медији да својим мучним причама не би реметили јединство и слогу. На Бога се, тако, позивају дојучерашњи безбожници, они који су убили Бога у себи, а потом, препуни мржње и зла, маљевима настојали да убију Бога и у својим противницима. На памет се данас позивају они који су свој народ деценијама распамећивали.

Напали и светог Саву

Милосрђе данас помињу они који су били најнемилосрднији и према својим најближим, убијајући их у име зле идеологије или су им отварали врата у Брозовим казаматима.

На српство се данас позивају они који су се давно расрбили и Србију прогласили - злом маћехом.

На светосавље се данас позивају и они који су светог Саву прогласили „изопаченим“ и „тровачем младих српских душа“.

Цркву данас „штите“ они који су је највише ружили и ревносно оптуживали.

Броза данас оптужују они који су му верно и слепо деценијама служили.

Шта се то са људима догодило? Промена свести? Накнадна памет? Закаснела сазнања? Подастирање нових чињеница? Старо чишћење у новим околностима? Страх? Иако би им ваљало дати одступницу и рећи да има од свега помало, остаје, у првом реду, страх од дојучерашњих трагова.

Шта да учини онај весели теоретичар марксизма-лењинизма који данас, осврћући се, запажа трагове својих написа: „Црква диже главу!“ Испод крупног наслова је његов претећи поднаслов: „Змију треба тући у главу!“ Препознаје теоретичар и други свој наслов у новинама: „Носио бадњак, изазивао суграђане!“

Крадљивци биографија

Није ово било у некој далекој земљи и у далека времена: све је било код нас и јуче. О свему постоје трагови.

Страх ће навести неке да посегну за туђим биографијама. Оне њихове старе, пуне оданости Брозу и Партији, и пуне мржње према Богу и цркви, и пуне, опет, љубави према Марксу, и пуне освете према „народним издајницима“ - не да им више не одговарају, него их се боје и били би срећни кад би гром ударио у те архиве у којима се, лепо сложене, уз друга документа, рецимо старе партијске књижице, чувају и њихове биографије.

Можда их треба разумети

Како би данас, одиста, неко могао да прича своју стару биографију: „Потичем из радничке... сељачке породице. Рано сам, још у детињству, осетио тегобе ненародног режима Карађорђевића. У младости сам раскрстио са религијом. Родитељи су ми напредни људи, сиромашни наполичари. Неко је у наше село донео књигу о Марксу и ја сам то читао и тумачио друговима, па су ме рано примили у СКОЈ...

...Моји су помагали народноослободилачку борбу. Колико су могли. У нашем селу било је доста народних издајника. Међу њима и мој деда. Ја сам их све имао на списку и кад су дошли наши ослободиоци - ја са им списак предао. Деде ми није жао, био је заклети крстоносац...“

Ослушнимо сада нову биографију истог човека:

„Не знаш ти, пријатељу, шта сам ја све претрпео под комунизмом! Дуга је то прича. Мучна. Прво су ми, кад су злотвори дошли, убили деду! Оца су ми кињили зато што је био симпатизер четника. Отели су нам готово сву имовину. А имали су шта да нам отму - били смо богати. У нашој кући се, богами, знало кад је крсна слава, кад Божић, Васкрс... Тако сам и васпитан, у духу православља. У школи сам због тога имао муке - истерали су ме из шестог разреда јер сам писао антикомунистичке пароле...“

 

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml