Црвена куга (10. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Терору никад краја

Опанчар Стаменко, који је од свога оца наследио и занат и стару кућу, малу и неудобну за толики број чељади, најзад изађе и попе се на део озидане чесме да га сви виде. Кад га руља угледа, из њених редова одјекнуше повици:

 

- Доле ратни богаташи!

- Доле!

- Доле шпекуланти!

- Доле!

- Живела комунистичка правда!

- Живела!

Стаменко, зачудо смирен, најпре се загледа у ону масу па повика:

- Шта вам је, људи и браћо? Ко вас је то напујдао и наговорио да вичете пред туђом кућом! И шта хоћете од мене?

- Направио си кућу! - изви се нечији промукао глас из гомиле. - Други су ратовали а ти си направио кућу.

- И други су правили куће! - дочека га Стаменко. - Нису сви ратовали. И није живот престао за време окупације. Рађала су се деца, грдили путеви, зидале куће и амбари, трговало се, продавало и куповало…

- Док си ти зидао, наше су куће рушили! - допире пискав мушки глас из гомиле.

Стаменко се загледа у овог викача. Познаје га: никад кућу није имао, био послушник код трговаца и кафеџија, уносио џакове и гајбе и све што би у току дана зарадио ноћу би попио. Сад је и он, мисли Стаменко, револуционар, власт, сад он испитује и наређује, суди и пресуђује.

- Правио си опанке за време немачке окупације! - виче исти глас.

- Правио сам опанке за српску сиротињу! - виче и Стаменко. - Да сиротиња не иде боса. Да сам правио ципеле, неко би рекао да сам Немце снабдевао обућом, али Немци не носе наше шиљкане… Кућу сам зидао на темељима старе очеве куће…

- Ништа ниси дао за наше другове партизане! - опет се из гомиле изви груб мушки глас.

- Нису ни тражили! - узврати Стаменко. - Нису они чезнули за опанцима него за чизмама. Где год су нашли чизме и кожне капуте узимали су без питања…

- Шта ћемо с њим, другови? - пита један од челника који предводи ову гомилу. - Да позовемо милицију да га истера из куће и усели пролетерску сиротињу! Да иде испред нас и да виче: "Ја сам ратни богаташ, ја сам шпекулант!"

- Да му се одузме кућа и да иде испред нас! - урла гомила . - Прошло је њихово време, ово је револуција!

- Никуда ја из ове куће нећу изаћи и никад нећу поћи с вама, ни испред вас ни иза вас! - виче Стаменко да га сви чују. - А ви радите оно што вам је воља, и што вам је наређено. Ово је моја последња реч.

- Нећемо ти ово заборавити! - виче нека пијана жена и тетура се. - Никад! Тебе ћемо у затвор, а твоје бесне укућане у шталу! У кућу ће ући партизанска сиротиња…

У тај час неко дојави да се пред кућом кројача и ситног трговца Марка Гојгића окупила велика група демонстраната, па се ова руља, окупљена пред Стаменковом кућом, нагло окрену и убрзаним корацима крену у помоћ демонстрантима који су опколили Гојгићеву кућу.

Гомила прође једним делом главне улице која је добила име вође и учитеља Јосипа Броза, протутња кроз сокаче и пречице стиже до куће домаћина Марка Гојгића који је за време окупације остао по страни, није се бавио политиком, гледао како да прехрани породицу - дању се бавио бакалуком, ноћу дрхтао од сваког шушња у дворишту…

Неки из гомиле тек пред овом кућом сазнадоше зашто су се ту окупили и шта се тражили од њеног власника. Гојгић је, за време рата, од неког сељака купио краву. Ценкали се, по обичају, неко време и на крају погодили: купац је продавцу на руке исплатио равно 150.000 Недићевих динара - како је народ звао српске новчанице за време немачке окупације. Крава је била здрава, млечна, купац је био задовољан, а ни продавац није имао разлога да се пожали - сав новац је добио оног часа кад је Гојгић преузео улар и краву увео у своју шталу.

Неко се, међутим, сетио ове трговине и оптужио Гојгића као ратног богаташа: кад је сиротиња гладовала, Гојгић је музао краву! Ето, прилике за оптужбу! Има ли веће срамоте и већег греха него за време окупације купити краву! Тако мисли гомила и тако се понаша пред Гојгићевом кућом.

У омањем дворишту Гојгић опкољен демонстрантима: види да је црвена куга продрла у његово двориште, да стоји пред његовом кућом и да се распитује за његово богатство.

- Где је шаруља? - пита један из гомиле надмено и витла стиснутом песницом пред Гојкићевим пребледелим лицем и престрашеним укућанима.

- Шаруља је у штали! - дрхтећим гласом одговара Гојгић.

- Музеш, музеш! - цикну једна жена из гомиле. - Музао за време окупације, музе и сада, па докле, другови пролетери!? А ми, а наша деца, шта ћемо ми да муземо…

Један из гомиле псује крвавог бога и сунце крваво онима који овакве одмах не ликвидирају него их препуштају сиротињи да се она бакће с богаташима и ратним добитницима.

- Овакве би - виче исти глас - требало стрељати без милости!

- Ми смо милостиви, ми смо народна власт! - виче други. - Треба их мало притегнути и одузети им оно што су стекли за време окупације…

У дворишту Гојгићеве куће заседа неки комитет: расправља се о Гојгићевој кривици - сви су докази ту, крава је у штали, млеко у карлици, а ту је и ратни добитник. Не каже се узалуд: неком рат, неком брат! А овај рат је Гојгићу био брат. Ко зна шта је он све стекао, али и то ће се открити.

- Прво га - вели један - треба обрукати, да цела варошица види његову шпекулацију, да га људи препознају и осуде, да упиру прстом у њега и кажу: то је тај… Најбоље би било кад би могао да упрти шаруљу на леђа, да је носи…

- Ама, пусти то, друже, то је немогуће - прекида га један мало трезвенији - где си видео да човек носи краву… Треба смислити нешто паметније…

- Добро - помирљиво ће онај претходни глас - нека шаруљу води за улар, а за шаруљине рогове привезати транспарент с великим словима: ја сам Гојгићева ратна шпекулација! Можда би још боље било да се нацрта шаруља и да тај транспарент носи Марко Гојгић.

Све ово слуша Марко Гојгић и не може да одгонетне зашто је ово зло снашло баш њега, откуда да се он нађе на удару ових новопечених револуционара, ових џабољеба и бескућника, лажова и лопова којима је власт доделила улогу судија и пресудитеља и који, ако их наљутиш, могу на тебе да сруче оне лонце и канте у које, као мечкари, ударају, а могу и оне летве, на које су приковали пароле, да поломе о твоја ребра и главу. Могу и више и опасније од тога: да те приведу Жући Ристовићу, могу да испреду причу како си псовао народну власт, како си јој претио, а како си и њему, Жући, претио, како си за њега рекао да ће кад-тад платити цену за она силна убиства српских домаћина и - то ти је крај, Жућо то решава по кратком поступку… Док трепнеш, оде глава…

- Шта ти на ово кажеш, Марко? - пита један од ових револуционара власника краве шаруље због које је оптужен као ратни богаташ, мада и сам види да су оманули, да Гојгић, осим те краве, ништа друго није стекао, па се, ако би било неких правила и неке правде, не би могао сврстати у ратне богаташе.

Несрећни Гојгић стоји скрушено пред револуционарним судом; лако би он с њима, мисли, изашао на крај, али се као живе ватре боји оног Жуће о чијим су злоделима шапатом стизали гласови.

- Како ви кажете - помирљиво каже Мрако Гојгић. - Краву сам, да знате, поштено платио, продавац је био задовољан, могао сам и без ње, али ето, десило се тако…

- Да носиш транспарент! - предложи му један млађани револуционар.

- Да носим транспарент! - прихвати Марко.

- И да идеш испред нас, на челу колоне! - додаје други револуционар с качкетом на глави, у неком плавкастом мантилу и гуменим опанцима на ногама, необријан и, види се, неумивен.

- Да идем испред вас, на челу колоне! - пристаје Гојгић.

- И да вичеш: Ја сам ратни богаташ!

- И да вичем: Ја сам ратни богаташ!

Марко Гојгић је све брзо сконтао у својој глави: они који га буду видели на челу колоне и они који га буду чули како себе оптужује као ратног богаташа, схватиће да је све то ујдурма нове власти не би ли уплашила честите људе који одбијају да ту власт прихвате и признају као своју. Цела Варошица зна да је Марко Гојгић за време рата једва прехранио своју породицу, као што зна да су га Немци у два маха хапсили и сумњичили га да је партизански јатак и да прикупља лекове за партизанске рањенике…

 

Многа је сила протутњала овом земљом

И сада, ево тог истог Гојгића на челу демонстраната скупљених с коца и конопца, које неко замајава причом да је дошло њихово време, да су они сада сила и власт и да могу да нашкоде сваком честитом домаћину - ако ништа друго могу да му утерају страх у кости. А то је управо оно што власт жели: да свако буде уплашен, да стрепи, да дрхти, да оборене главе пролази поред нових силника, да сузбије у себи сваку жељу за отпором.

Гојгић брзо уочава да овом гомилом управља неко невидљив, усмерава је којим правцем да иде, пред чијом кућом да застане, кога да прозива, псује, где да искали свој бес… Сазнаће Гојгић да ће их, исте вечери, кад обаве овај ’’посао’’ позвати у неку бараку, неки магацин, ту ће им поделити храну, неке конзерве из нечијих пакета, даће им по пар опанака заплењених од занатлија и трговаца, па ће се разићи уз позив да сутрадан дођу на исто зборно место и у што већем броју. Колона у поподневним сатима стиже пред кућу трговца Миленка Стефановића - викачи, уморни од штрапаца и промукли од узвикивања парола, овде искалише најљући бес. Чим га угледаше у дворишту, они најгрлатији повикаше:

- Трговао за време рата нафтом и бензином!

- Обогатио се!

- Осрамотио Србију!

- Издао је!

- Тако је! Издајник народа!

- Да му запалимо бензин - предлаже неко из гомиле.

- Нема више бензина! - довикује она пијана жена. Продао га Немцима!

- Да носи буре на леђима - предлаже неко из првих редова.

- Буре на леђа, буре на леђа - виче гомила.

- Да га обрукамо! Да народ види ратног богаташа! Да му се суди! Да му се одузме сва имовина.

- Тако је! - виче руља. - Тако је! Да му се одузме имовина и подели сиротињи.

Миленко Стефановић, предратни трговац, ни богат ни сиромах, загледа се у светину пред својом кућом, па када угледа колегу Гојгића упита га:

- Која тебе, Марко, сила нагна да се уврстиш у ту гомилу?

- Сила која Бога не моли! - похита Гојгић да одговори, постиђен пред овим часним човеком, за кога зна да је помагао варошкој сиротињи да преживи тешке дане окупације.

- Многа је сила тутњала овом земљом, тутњала, па нестала, мој Марко! Бога се треба бојати!

Затим, обраћајући се гомили, Миленко упита:

- Ко сте ви?

- Ми смо народна власт! - прва се огласи она пијана жена, гледајући у челнике колоне.

- Па шта тражи та народна власт од мене? - љутито упита Миленко - И ко вас је наговорио да дођете пред моју кућу?

- Тражимо да упртиш празно буре на леђа и да идеш испред нас како би се народ уверио да је стигла правда и да ће газде постати сиромаси, а сиротиња богата!

Овај што виче не помаља се из гомиле, али гомила, ударајући у канте и лонце, с одобравањем прихвати његове речи.

- Има ли судова у овој земљи? - упита Миленко смиренијим гласом. - ако их има, нека ми суде! Ја нисам побегао из своје куће. И остаћу у њој. Вама, благо мени, препоручујем да се разиђете и одете својим кућама ако их имате. Знате ли шта радите, у какво сте се коло и за чији рачун ухватили! Упамтите: све што дође то и прође! Чувајте образ, ако га имате. Не судите, да Бог не би судио ама… Идите тамо одакле су вас послали и примите надницу за ову галаму. Не препоручујем никоме да уђе у моје двориште.

После ових речи Миленко Стефановић се лагано окренуо и чврстим кораком ушао у своју кућу. Руља, наизглед збуњена и постиђена, крену према зборном месту у центру Варошице. Ту онај с качкетом на глави и у плавкастом мантилу, онај крмељиви револуционар одржа краћи говор:

- Данас смо, другови и другарице, дали велики допринос раскринкавању ратних богаташа и шпекуланата. Другови из комитета докрајчиће нашу акцију - њима, ратним шпекулантима, мора се судити, а ми ћемо пред судом сведочити на који су се начин обогатили. Ви знате куда ћете сада да кренете, а сутра, у исто време, на овом истом месту и надам се у још већем броју кренућемо у нову акцију. Сутра ћемо продрмати ратног богаташа Милана Лазића - нека то зна унапред и нека ноћ проведе у страху…

Пре него што крену према оном магацину у коме ће добити неку цркавицу, руља заигра коло, кличући, поново, Стаљину и Титу. Куга је слепа од рођења и зато тако тумара около, не бира правац, ни годишње доба, не одређује час напада, може сва да стигне за тили час може и да успори, може понеког и да заобиђе, а могу и други да је усмере. Ова о којој ће овде бити речи усмерена је. Одређен јој час и правац кретања, и брзина, и застанак. Застала, тога дана, пред кућом Будимира Цветића. Хтела би, без куцања и питања, у кућу, али се Будимир испречио на вратима.

Куга у облику црвене петокраке на тророгој капи, капа на обесној глави, глава на трупу с укрштеним реденицима, труп на ногама које се клате.

Иза те петокраке и те капе и те главе има још истих капа и сличних глава.

- Здраво друже! - проговори предводник одмеривши испод ока домаћина и његову кућу.

Очекивао Будимир онај уобичајени поздрав, на који је његово уво навикнуто и како се људи одувек поздрављају у овом крају. Зато је у први мах помислио да каже Бог ти помогао, али се угризе за језик и суво рече:

- Здраво!

- Чули смо да имаш паметног сина, па би волео да га упознам. И ја и моји војници, народноослободилачка војска

- да ли је паметан то не могу да кажем, али је поштен и вредан…

- А која му је година? - прекида предводник Будимир.

- Па… богами, деветнаеста… Да не би рата, завршио би школовање…

- А шта учи? - пита даље предводник иако зна сваки детаљ о Будимировом сину Сретену.

- Учи за богослова - хтео би Будимир да скрати ово испитивање.

- Ма немој! - као чуди се предводник. - Шта му би?

- Не разумем - огласи се Будимир да мало добије у времену, иако је добро разумео ово чуђење.

- Мислим… откуд да изабере баш богословију?

- Не знам! - каже Будимир искрено. - Мислим да је то Божији призив…

- Призив, велиш, па још Божији? Па, ево, и ја га призивам да се јави нашој команди у Пожеги, и то што пре! - саопшти предводник па позва војнике да у колони по два крену према Граду.

 

Кожни мантили у поповској кући

Још у дворишту куће Цветића војници запеваше "Носим капу са три рога и ратујем против Бога", свакако не случајно, него по наредби свога комесара, који зна пред чијом се кућом нашао. Будимир се, забринут и тужан, врати у кућу. У време ове непријатне посете родитељском дому, Сретен је био у манастиру Благовештење под Кабларом: ту је, чим су зграду Богословије окупирали немачки војници, било његово уточиште, манастир је био више његов дом него очева кућа. Био је за певницом, саслуживао с честитим и мудрим калуђерима, Василијем и Јулијаном, а кад није било Божије службе, проучавао је књиге староставне или је, увек изнова, помно ишчитавао Достојевског и владику Николаја.

И у манастиру је живот био оскудан: материјалних добара било је све мање, манастирско имање обрађивали су наполичари и монаси, али су сељаци из околних насеља долазили на молитву па су у завежљајима доносили понешто хране.

Сретен је већ био навикнут на испоснички живот, скромни и нередовни оброци чинили су га духовно снажнијим. И он је радио на манастирској имању - исцрпљивао се, трошио снагу, благодаран што му је Господ подарио здраву младост и јаке мишице да манастирској братији и себи обезбеди хлеб насушни. Осамљивао се повремено, у летњем времену, у црквици некадашњег манастира Илиња, у врлетима Каблара, где су некад били конаци и преписивачка школа.

Све је био ту за чим је од детињства чезнуо: спокојство, храм, молитва, књиге из којих сазнаје националну историју, смерни монаси, несебични у свему, дарежљиви и у времену, посвећујући га њему како би што више научио и како би све то преносио на друге, младе и мање упућене.

У свему је видео Божије дарове: у класу пшенице, у воћки, кромпиру, птици која шестари над реком, голубу на манастирској куполи, цвећу које ниче између углачаних каменова којима је поплочана манастирска порта. Највећи Божији дар су ова деца коју баке и деке доводе недељом и празником у храм да се причесте и помоле Сведржитељу неба и земље. Та деца, мада су скромно одевена и обучена, делују бескрајно чисто, миришљаво, чедно и молитвено. У њима је и Сретен гледао српску будућност, видео је једну нову Србију, јер ови који сада, у свом суровом времену, долазе у храм као у највећу светињу, кад понесу овај корен и овај дух неће се савијати пред земаљском силом, знаће, увек, ко су и чији су, знаће и дужност шта им је…

Видео је Сретен и другу, мучну слику: видео је да су се неки удаљили од Бога, од храма су се удаљили, постали сами себи довољни… Чуо је и за оне који убијају људе, пале куће, отимају имовину… Два пута је у Никољу, оближњем манастиру, и једном у Преображењу, подно Овчара, срео професора Јустина Поповића. Први пут му је, добротом игуманије, био представљен: богослов Сретен Цветић. Већ после неколико реченица, које је изговорио, професор Поповић је уочио његову бистрину, сталоженост и смерност. Видео је да овај младић не личи на неке од оних који су Богословију изабрали због доброг смештаја и хране, али и због приче да је свештеницима увек добро. Не! Оком искусног професора Универзитета и чистотом своје душе, Јустин је схватио да је овај младић, стасит и леп, зашао у дубоке духовне свере и да је на путу да посегне до висина теолошке науке.

Кад га је у истом манастиру срео по други пут, отац Јустин је с њим разговарао као с равним себи, чак му је и неке своје књиге поклонио и то с посветом. Повлачио се, после рада и молитве, у осаму и настојао да продре у дубини Светосавља о чему је тада отац Јустин писао. Калуђери су били поносни на овог младог, видећи у њему онај Божији дар за све чега се лати и дотакне.

У завичај је ретко одлазио, мада би се често ужелео мајке и оца, браће која су била млађа од њега. Кад год би стигао у родитељски дом, долазили би рођаци и комшије, углавном старији људи - млађи су били под оружјем и неким знамењем - да с младим богословом проговоре коју реч. А говорило се о свему ономе што изазива неспокојство: окупација, убиства, паљевине, заседе, потере, међусобни српски сукоби, оскудица, о свему што је лице и наличје рата.

Људи су хтели да ослушну шта о свему томе мисли млади богослов за кога се говорило да је "опасно паметан" и да "Бог кроз њега говори".

- Мени је у природи да више слушам него да говорим - започињао је Сретен у тим неизбежним приликама. - Рат је највеће проклетство, а овај наш рат, међусобни, највећа је несрећа. Кад год дођем у завичај, чујем, изнова, колико је српских глава пало. Од кога? Од братске руке! Они који убијају говоре да то чине у име Отаџбине и слободе. Чудо једно! А свима, кажу, циљ је слобода и сви припадају истој отаџбини. Обневидели од мржње не примећују да је Отаџбина у жалости. Моја душа не може да то прихвати, а срце да разуме! Колико овај несрећни народ има отаџбина кад се свак бори за своју! Сви видимо зло око нас: већ је четврта година како Срби плутају без главе Савом, Дрином, Тисом, Врбасом, Купом, Дунавом… Вода их, надувене, руку везаних жицом, избацује на обале. Сви се окомили на несрећне Србе: Хрвати, Мађари, Шиптари, муслимани, сви под заштитом окупаторске силе, кољу ли кољу! Срби, шта раде Срби, осим што убијају једни друге!

Тако је млади богослов говорио својим сељанима у завичају. Имао је он разумевања и за друкчија размишљања, али се држао свог правца:

- Ратови су нас и досад сатирали, у њима су гинули најбољи, они који не стигоше да буду очеви. У минулом рату пало је више од милион српских глава, али Бог нас је опет сабрао, прикупио, нашао оправдање за нашу одбрану - само смо своје бранили. За нас је минули рат био нужна одбрана. И сви су били на линији одбране: и сељак и краљ, и војвода и војник, и син радника и син министра. Тако је, знате ви то боље од мене, било у прошлом рату. А ово, шта је ово данас? Какав је ово рат, за кога се води? Шта ће мртвој Србији и круна и петокрака - ако се овако настави, њој ће остати само крст, али не крст у срцу и души, него крст над мртвом главом…

- Мобилишу, а оне који се не одазивају убијају без милости! - рећи ће Божидар Ђокић. (То је онај исти Божидар Ђокић који се помиње у овој књизи). - Лове их као зечеве и пресуђују на лицу места…

- Заборављају да је Бог врховни судија - тихо каже Сретен.

- Али Бог, као да је предалеко, мој Сретене - опет ће Божо.

- Он, он - шапатом говори Сретен. - Бог је тако близу, Бог је пред нама, и у нама је Бог, само зли људи неће да га препознају. Не виде Бога, јер су заслепљени мржњом, хоће да они, уместо Бога пресуђују. Насрћу на туђи живот, хоће туђе, отимају. А кад их снађе зло чуде се: откуда баш њих да задеси? Траже одгонетку тамо где је не могу наћи, уместо да се загледају у своје зле трагове… Пропадали смо кад год се злу нисмо одупирали заједничким снагама и кад нисмо имали заједнички циљ…

 

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml