Црвена куга (2. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Ту станује ОЗНА

Па где је ту правда? Где? Ја у шуми, борим се, ти на станици, теглиш туђе богатство а Шлањо с Немцима крка! Је ли тако, дабоме да јесте. Е, кад је тако, сад се променило: он више ништа неће имати, а ми све! То је правда, мој друже Васо. То!

Доста је било њихове владавине, сам смо ти и ја власт! Окренеш ти овако прст и кажеш: Ајде Шлањо, понеси овај кофер до станице! И шта ће он него да носи. Море, још ће да пита: има ли још? Тако. То је правда.

Не може Васо, да једе, узе само парче хлеба. Гледа у ону пршуту и печење, али не узима. Каже да су за то потребни здрави зуби, а нешто му, у ствари, ладно око срца - не зна, не може још да докучи шта се иза овога крије.

У неко доба официр испрати градског амалина, изведе га до улице, потапша по рамену и рече да нипошто ону слику из Малишине кафане не заборави.
Васо се, по навици, упути према железничкој станици, на своје радно место, чудећи се непознатом човеку који је хтео да га угости, да га нахрани оним ђаконијама на које није навикао: Још му се тај непознати човек захваљивао што је, вели, сачувао добро памћење.

Ту, на станици, Васо се мало послужио лукавством: питао је једног железничара, доброг човека, ко станује у овој сивој згради на десној страни, баш прек пута дрваре. А железничар, који Васу добро познаје, осврће се и опрезно шапуће: "Не дај Боже, никоме да се нађе у тој згради! Ту, мој Васо, станује - ОЗНА".

Не говори Васо никоме да је управо из те зграде изашао, да су га чашћавали и на нешто наводили, честитали му на памћењу. Ту је, размишља Васо, змијски сплет, гујино седиште, одатле куга пружа пипке и граби људе, ту, значи, седе они који у јесен 1941. године ојадише град и завише га у црнину, у тој згради су гробари оних масовних гробница…

Неколико дан касније специјални судски курир покуца на врата једне уџерице испод градског гробља у којој је коначио Васо носач. Узнемирило се Васово срце:никад са судом није имао посла, нити је кога тужио, нити је ко њега судски гонио, није, сећа се добро, ни сведочио: И сама зграда суда била му је непозната, зна једино да је негде на житној пијаци, на једином тргу у грду, около су, с леве стране, биле куће, с десне неке установе, занатске и трговачке радње, а између њих - пијаца. Ту су се суботом , на пазарни дан, сливали сељани из околних села нудећи робу:чабрице од боровог дрвета, утегнуте обручом, такође дрвеним или металним да се не распадну, земљанилонци и ћупови тамне боје, ћасе, црепуље, бардаци и пржуље, све уредно поређано и лепо за гледање.

Са Златибора и Златара, од Нове Вароши, коњима стизале кириџије, преносили жито, јечами зоб, понекад, кад је томе сезона, кромпир и јабуке, крушке зване јерибасне, сочне, мекане, топе се у устима… преко реке, у мешају, на сточној пијаци блејали јагањци и овце, мукала телад, рзали коњи и копитама ударали о чврсто тле. Између ова два пазаришта стисла се зелена пијаца: ту се продавала чувена пршута, кајмак и сир у чабрицама, јаја и живина а највише поврће и воће - отуда је, ваљда, и названа зеленом.

Све то Васо зна, зна и неке људе, добре домаћине, трговце и занатлије, пекаре нарочито и уз њих угоститеље - било, пре рата, стотинак пекара, можда и више, толико и кафана, живело се лепо и богато у слози и поштовању, да не би једни другима кварили пазар печењари су, по договору, у различито време извлачили своје пржуље и металном шипком ударали у гвоздену плочу вичући: Вруће, пуши се!" Било доста и трговаца - Пржуљевићи, Пешићи, Мирковићи, Мокићи, Стојановићи - Васо је пазаривао код ситнијих трговаца у ове велике трговине ретко је залазио, осим кад би га звали да им уноси тек приспелу робу: увек су га добро награђивали. Неке је, одмах по свршетку рата, кад су комунисти дошли на власт, изгубио из вида. Јевреја трговаца није било, мада је остала прича о њиховом покушају да се овде настане: један је, каже та прича, пре него што се скућио, отишао код бакалина, комшије, да позајми два јајета. Бакалин не одби позајмицу, али, зачудо, стави јаја на кантар. кад то виде, јеврејски трговац диже сидро и потражи град у коме се јаја не стављају на кантар…

Најбољи Васов пријатељ био је његов колега Жика, омањи човечуљак веома пргаве нарави - умео је да цикне и увреди човека, чак и муштерију која би се претерано ценкала и показивала ћифтинске особине: дрхти кад се хвата за буђелар. Васо се једном озбиљно наљутио наЖику зато што му је пред носом преотео муштерију која је погледом тражила Васу, али после два гутљаја из Жикине пљоске, све је брзо изглађено и заборављено.

Кад је добио позив не може Васо чуду да се начуди: што га зову? Коме он треба и коме може да буде сведок, о чему он може да сведочи. Читајући тај позив па не верујући својим очима, ишао код комшије да му овај протумачи шта суд тражи од њега. Ни овај није знао више од онога што пише у позиву: позива се као сведок! Да дође у суд дана тога и тога у толико и толико сати. Коме да сведочи? Нема одговора. Па, добро, отићи ће у суд, крочиће први пут у судницу, и видеће о чему он, Васо, може да сведочи.

Увече, пред онај дан кад је требало да се јави суду, посети га, изненада, његов познаник, онај са позлаћеним ширитима:

- Пролазио сам овуда, поред твоје куће, па ко велим да свратим и упитам за јуначко здравље. Добро си, добро, видим. Здравље те, друже Васо, добро служи, а надам се да те добро служи и памћење. Ниси, сигуран са, заборавио ону ратну слику: седи Малиша Шлањо а с њим, барабар, седе немачки официри. Једу, пију и разговарају….

Васо је, збуњен и уплашен овим изненадним доласком, само климнуо главом као да је хтео да каже: ма све ја памтим, ништа не заборављам…

Једва је ту ноћ некако претурио преко главе, будио се и гунђао: какав сведок, какви бакрачи! Није он ничији сведок и не зна ко га је турио у такав списак! Не зна ни за чији лоповлук, још мање за убиство, неко се њиме поиграва. Јесте он пуки сиромах без свога дома, без своје куће, јесте носач, амалин, носио је кофере и торбе тамо где му се каже, али он је поштен човек. Ни убио, ни украо, ни увредио. Подметао је своју грбачу, трошио снагу, али нико му за то није крив, могао је да остане у селу, да обрађује земљу, могао је да наполичи, да надничи, све је могао, али није могао да се одупре ракији: крчмио је очевину и трошарио…

Кад се обрео у судском ходнику Васо је приметио доста света и помислио да су сви они позвани да сведоче. Није тад, знао да су Малишу данима испитивали, да су га наводили да призна сарадњу с Немцима, да су му немачки официри били најдражи гости у кафани.

Сведок те Малишине сарадње с Немцима требало је да буде Васо. Кад се отворише врата суднице, народ нагрну унутра, уђе и Васо машући оним судским позивом. На оптуженичкој клупи приметио је Малишу Шлања, хтео је да га поздрави, али се судија обрецну:
- Не прилази оптуженом!

Поред судије, кога је Васо познавао као поштара, седела су још два њему позната човека, мада, збуњен и ошамућен, не може да се сети где их је раније виђао и чиме су се бавили.
- Сведоци нека изађу напоље и нека чекају позив! - саопшти судија суво.

Васо, међутим, остаде у судници.
- Изађи и ти, друже Васо! - рече судија, пошто један старији човек и нешто млађа жена похиташе према вратима. - Зваће те суд кад затреба…

 

Не да Васо образ

Оно двоје остадоше само неколико тренутака пред вратима суднице, па кренуше ходником ка излазу. Остаде му нејасно да ли су и они дошли као сведоци или онако, из неке друге потребе. У тај час очеша се о њега човек у дугом кожном мантилу и Васо брзо препозна у њему оног официра са позлаћеним ширитима. Он га ухвати за мишицу, кресну оком и прошапута:

- Пази, већ си на платном списку! Чим се ово заврши, дођи да примиш плату…

Шмугнуо је брзим корацима пре него што је Васо стигао да било шта каже. Већ је наслућивао да је овај кожњак, који му ни име своје није рекао, а и да јесте питање је да ли је право - овакви су, знао је и Васо, имали бар по десетак имена - уплетен у Шлањову судбину. Уплео је и њега, Васу, гурнуо га у ово прљаво коло, мислећи свакако да је Васо приглуп и похлепан и да ће добро одиграти улогу која му је намењена.

Истина, Васо није знао крајњи циљ ове ујдурме: требало је да се Малиша прогласи кривим и осуди на робију и конфискацију имовине, мада је од имовине имао стару предратну кафану и исто толико стару кућу. Нервозан и нестрпљив Васо је у судском ходнику размишљао о возовима: колико ће их данас пропустити и колико ће муштерија изгубити! Док он дангуби, Жика ће, мисли, до врха напунити своја носачка колица…

Негде око подне, после два сата чекања, отворише се врата суднице и неко гласно изговори Васино име. Чим уђе Васо стаде уз врата, погледа најпре по судници у којој је седело неколико старијих људи и жена, затим му поглед склизну на Малишу и судијски сто.

- Овде - рече судија који је седео између двојице, показујући му место где треба да стоји. - Стани овде и кажи суду како се зовеш.

Васо изређа генералије, рече да је писмен, да није осуђиван, да је први пут у животу ушао у зграду суда, да никад није био сведок и да се чуди ко је њега "вође" позвао да дангуби док возови долазе и пролазе а путници се муче теглећи своје кофере…

- Суд те упозорава да говориш само истину, оно што си видео и чуо. За лажно сведочење, може да се досуди оштра казна…

Док ово говори судија гледа у сведока, право у очи, као да хоће да га увери да је ово суд правде, коме је стало само до истине, а ту истину, у овом часу, зна само Васо, јер је једини сведок оптужбе и, уопште, једини сведок у овом судском процесу, будући да је оптужени Малиша звани Шлањо, градски кафеџија, тек намеравао да на овом рочишту, затреба ли, наведе сведоке одбране. Судија је гледао и у публику која се, нема, без речи, али видно забринута, комешала и чудила ко је овог човека, Васу, градског амалина, довукао у суд и шта се од њега може очекивати.

Судија даље упозорава:

- Од тебе се, друже Васо, тражи да кажеш истину и само истину. Јеси ли разумео?
- Је л' тако? - пропусти Васо кроз пожутеле зубе ову реченицу.

- Тако, друже Васо, тако, само истину. Народни суд не може и не сме да се бави лажима и подметањима…

Васо се, наизглед, трже, пређе руком преко већ давно набораног чела - као да је тим борама исписана читава његова биографија - па се загледа у судије: учини му се да их све познаје, а сигуран је да су се они до доласка комуниста на власт бавили неким другим занатима и пословима који са судом и суђењем немају ништа заједничко.

- Познајеш ли ти, друже Васо, оптуженог? - као звоно одјекну у његовом слуху судијин глас. - Дакле, да чујемо: од када га познајеш и шта све знаш о њему…

- Па… познајем га, познајем - тихо говори Васо - али нисам нека нарочита посла имао ш њим. Је л тако Малиша? Никад се нисмо споречкали… Боже сачувај…

- Не обраћај се оптуженом, него суду! - упозори га судија. - Ти си, кажеш, био у добрим односима са оптуженим?

Васо климну главом.

- Говори слободно - судија мало повиси тон. - Немаш чега да се плашиш. И немаш потребу да говориш нешто што није истина…
- Ја - процеди Васо.
- Ти, значи, познајеш оптуженог одавно. Знаш га и из времена немачке окупације. Јеси ли и тада, за време рата, улазио у његову кафану?

- Улазио, него шта! - Васо, као да мало живну.
- Кога си у њој затицао?
- Нисам загледао госте. Кафана ко кафана. Људи шједе и пију.
- Јеси ли често навраћао?
- По потреби! - осмехује се Васо. - По потреби, некад из нужде кад ме притера у нужник, некад, богме, шједнем поред шанка да и ја цугнем - жив сам створ.
- Ако, ако, друже Васо - одобрава судија. - Жив си створ, него шта. Као и други људи. А кафана је за људе…
- За људе, него шта! - потврђује Васо, осмехујући се.

- И немачки официри иду у кафану - постави судија замку.
- Иду, иду, него шта. Воле и они да гуцну! - пружи Васо наду судији.
- Е, о томе нам причај, друже Васо. О томе, о немачким официрима у кафани оптуженог. Како је то било, шта си у кафани видео?

- Па - отеже Васо - виђао сам разне људе, није да нисам, свакојаке. Мало онако, како да речем, накресане… Виђаво сам Рака казанџију, па оног Ћора из Љубања, Радишу опанчара, оног старог учитеља са Росуља, чекај, како се оно зваше, не могу да се шјетим, па да ме убијеш… Шједе и причају…
- О чему причају? - заинтересова се судија - кажи, друже Васо, о чему су причали?

- Не знам - каже Васо искрено. - Не чујем, шапућу, тако се мени чини. Али чујем, лепо чујем, кад Рако каже Шлању…
- Шта каже, шта? - нестрпљив је судија.

- Каже: дај, Малиш, Васу дуплу на мој рачун. Жив је створ, нека се окрепи… И ја, судија, на душак, до дна. Добру је ракију служио Малиша. Домаћинску…
- Добро, де, нека буде наздравље - каже судија и гледа у публику чије је комешање све видљивије. - Добро, Васо, то је, кажеш, било раније. Ко те је још чашћавао?

- Не знам, нисам их уписиво у тефтер - смејуљи се Васо шеретски.
- А немачки официри, јесу ли те и они чашћавали? - опет судија подмеће замку.
- Никад! - одсече Васо ову реч као бритвом.
- Виђао си их! - уочава и судија да је Васо опрезан. - Ти рече да си и Немце виђао…
- Виђаво сам их, него шта - Васо се мало испрси.
- Е, то, то нам кажи. Дужан си да говориш истину. Кад си их и где виђао?
- Па… виђаво сам их на улици, на станици, пред командом… Њима нисам носио куфере…

- Долазили су немачки официри и у Малишину кафану. Јели су и пили, гостили се и уживали - ређа судија оптужбе и очекује да их сведок Васо потврди.

Васо ћути. Гледа час у судију, час у Малишу, да би потом брзим погледом обухватио публику, која са стрепњом очекује његов одговор. Судија, очигледно, невичан овом послу, покушава да сведока наведе на оне изјаве на којима је брзоплето заснована оптужница: да су немачки официри седели у Малишиној кафани, да је и он седео с њима за истим столом, да су нешто у поверењу шапутали…

 

Прасак грома у судници

А кад Србин, власник кафане, у доба окупације своје земље, седи с немачким официрима и разговара с њима тихо, да их нико не чује, значи да је нешто потајно, строго поверљиво… А шта може бити поверљиво између немачких официра и власника српске кафане ако није реч о издаји… Малиша, дакле, сарађује с њима, радује се њиховим победама и свакако их, неизоставно, обавештава о комунистима, а можда им дотура и спискове оних које би требало д похапсе и одведу у неки логор.

А могу мирне душе, што се Малише тиче, и да их стрељају, што да не?! Све ово треба истерати на чистину: Малиша је сарађивао са окупаторском силом, а ко се тиме бавио треба и да одговара - треба га, по кратком поступку, осудити на затвор а имовину одузети. Васо је ту да све то посведочи. Васу је, међутим, све ово магловито, све некако намештено, чак и глупо. Он би, истина, могао да буде сведок да је Малиша добар човек, да се политиком није бавио, људима је чинио добара, Немце је презирао, никакве контакте није с њима имао. Ако су, којим случајем, Немци улазили у његову кафану - није могао да им забрани, окупатор је то, сила, може за час, док трепнеш да одлети глава… А зашто би Немци улазили у Малишину кафану, кад је било бољих и отменијих у граду, а било је и хотела - све је, у ствари, било у њиховим рукама: и град и улице и кафане и људи… Нико се, као Малиша није толико радовао поразу Немаца, њиховом одласку и коначном ослобођењу. Ако има неке кривице што је држао кафану - има и других кафеџија који су радили и за време рата и, наравно, пре рата - никад се у кафанама није оскудевало…

Све је ово, причаће Васо касније, пролетело кроз његову главу док је као сведок стајао пред судијама.
- Дакле, друже Васо, да чујемо како је то било, како је оптужени служио немачке официре и како је седео с њима и нешто им потајно шапутао - судија, очевидно, жели да ту ствар приведе крају. - Ти си, друже Васо, све то гледао својим очима.
- Никад! - то више није био онај тихи, понизни глас градског амалина, то је био прасак грома који ошину судију и његове поротнике.
- Никад ! - поново Васо и усправи се колико је могао . - Ја Малишу знам као поштена човека, никад ја немачке официре нисам виђао у његовој кафани, ни пијане, ни трезне, ни гладне, ни сите печења! Ни жедне. Никад!

Судије скочише као врелом водом опарени, па у исти мах повикаше:

- Седи Васо!
- Како да шједнем, кад сте ми на образ ударили! Нећу ја да шједнем док ви тамо у ваше књиге не упишете оно што сам рекао. Да упишете у књиге да су ме наговарали да лажно шједочим против овог човека. Ја! Ја, Васо, градски амалин, сиромашак, који подмеће грбачу да носи туђе куфере изјављујем: наговарали су ме да лажем! Они смислили лаж а подмећу је мени да је изговорим пред судом. Никад! Још ми и плату неку обећавали, говорили ми да сам и ја, Васо носач, сада власт, да је победила сиротиња и да се сада суди ратним богаташима…
- Седи, Васо, или ћу звати милицију! - виче судија и показује руком рема судници у којој је било неколико празних столица.
- Нека, судија! - Васо ће мало смиреније. - Нека. Могу ја да стојим.

Само ви упишите да сам рекао да је Малиша поштен човек и да су ме наговарали да лажем. Да бацим љагу на честита човека. Ја!

Публика у судници се ускомешала, дахће, гледа нетремице у сведока, чека расплет, док оптужени Малиша десном шаком покрива очи и као да тек сада схвата пред којом се опасношћу налази. Све је, значи, било припремљено, монтирано, све је тако рећи било готово, сређено, пресуда унапред изречена, чекало се само да Васо носач потврди оно што су други смислили. Муче га нека питања којима не може да нађе одговор: зашто се према њему, већ старијем човеку, овако понашају кад им је знано да никоме ништа нажао није учинио, а добро је чинио кад год је могао, Немце, као окупаторе, није могао ни да гледа а камоли да с њима кује заверу против својих суграђана и свог народа. Мислио је и на Васу: ко је од овог сиромашка, овог амалина, можда више гладног него ситог, очекивао да покаже такву честитост… Честитост? Храброст је то, ризик - Бог зна којом ће ценом платити овај дан, ово што их је обрукао, што је свету показао каква је та народна власт, шта спрема честитим људима и како намерава да дође до туђе имовине…

Судија, збуњен, и више од тога, ошамућен, једва успева да записничару, младој, плавоокој жени, која није могла ни да замисли овакав обрт издиктира само једну реченицу:

- Суђење се одлаже на неодређено време.

До поновљеног суђења никад није дошло, мада су Малиши, неким законом, убрзо потом, одузели кафану.

Васо после овог догађаја није виђен најмање месец дана: да ли је био у затвору или је у свом кућерку лежао са облогама на лицу и глави - како се причало - остало је непознато. Али, кад је свет увелико шапутао да Васо није међу живима - појавио се једне вечери на главној улици у време кад је на њој било мноштво углавном младих људи. Из његовог десног џепа вирио је грлић пљоске, мало се тетурао, па су му и млађи и старији, уважавајући га, правили пролаз. Нико га ништа није запиткивао, али је Васо, што ће се убрзо потврдити, имао намеру да нешто важно каже, да одгонетне оне претпоставке о свом изненадном нестанку после сведочења на суду.

Кад је стигао до раскрснице у центру грда, стао је испред општинске зграде, почео се на њен трећи степеник и одатле, као са неке говорнице, кад се свет мало прикупио, узвикнуо:

- Живео Бог, живела омладина! Живела ОЗНА која ме сваког дана пушта из затвора!

Није успео више ништа да каже - зграбила су га двојица кожњака и увукла иза врата зграде пред којом је стајао. Грађани знају да се и за ових врата у продужетку узаног ходника, налазе још једна, која воде у затворски круг и сиву зграду с дебелим решеткама на малим прозорима…

Ту се, међутим, не завршава круг његовог живота: људи ће га и даље виђати на железничкој станици и на улицама и, дабоме, с пљоском у џепу од које се није растајао…

Временом, што се више ширио глас о његовом поштењу и његовој храбрости, нестајао је и онај обавезни део уз његово име, онај знак распознавања: носач. Грађани су хтели да га награде: Васо носач постао је Васо филозоф. Само је истински филозоф, мислили су грађани, могао да смисли онај слоган о свакодневном пуштању из затвора.

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml