Одељак Христiанское чтенiе свој назив дугује знаменитим свескама која је издавала Оптина пустиња под руководством светих Оптинских стараца, крајем 19. и почетком 20. века, где су објављивана дела Светих Отаца и друго душекорисно штиво.
Христијанскоје чтеније или Хришћанско штиво је одељак где ћемо се трудити да благочестивом читаоцу понудимо текстове везане за све оно што је свакој хришћанској души неопходно за духовну борбу и напредак, мимо текстова о браку и породици.
БЛАЖЕНИ ФИЛАРЕТ ЊУЈОРШКИ
Убрзо након Вазнесења Господњег и дана сошествија (силаска) Светог Духа на апостоле, почела је своје постојање црква првих хришћана. Из црквене историје и књиге Дела апостолских, ми знамо да је Црква, која се налази усред света, о којем апостол говори да „у злу лежи“, била одвојена од њега и није се сједињавала с њим. У књизи Дела апостолских, на пример, речено је, када је поменуто како се рађала Црква, да нико од оних са стране тј. од нехришћана, није смео да им се придружи, већ само они који су, благосиљајући у њима Бога, видели хришћански живот, видели како живи и слави Бога та прва црква. И наравно, хришћани су се разликовали од света, који их је окруживао, тиме што су они непосредно доживљавали и испуњавали све свете Христове заповести, црквене законе и установљена црквена правила; испуњавали су их усрдно и строго, тачно и радосно...
БЛАЖЕНИ ФИЛАРЕТ ЊУЈОРШКИ
Празнујући још једну недељу у низу, Црква заједно са тиме продужава празновање великог празника Вазнесења Господњег. Недавно смо овде говорили о томе да, када Црква од празновања Пасхе прелази на празновање празника Вознесења Господњег, она нас тиме од једне радости преводи ка другој. Наравно, ништа друго не може да се пореди са највећим од свих празника, Васкрсењем Христовим, Светом Пасхом, али у исто време, празнујући Вазнесење Господње, Црква нам наглашено понавља да, када су се апостоли удаљили са Јелеонске Горе, после тога како се Учитељ узнео на небо, они су се оданде вратили „са радошћу великом“.
МИТР. ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ
Управо смо чули повест о страдањима нашег Спаситеља, како о томе приповеда св. апостол и јеванђелист Матеј. Подвиг Христов, Његова предкрсна и крсна страдања на Голготи су велика тајна. Никада човек не може, не само да обухвати, већ ни да достигне, да проникне у дубину те Тајне. Јер када је Господ савршавао Свој подвиг, Он је претрпео нешто што обичан човек уопште не би могао да издржи. Колико је мучно било то што је Он преживљавао, што је Он претрпео, видимо из тога што је у Гетсиманском врту, када су се приближила Његова страдања, Он, Који је дошао на земљу ради тога да спаси људе, као у ужасу одступао од тог подвига и молио се Оцу небеском, ако је могуће "да минует Его Чаша сия'' (Да га мимоиђе ова чаша). Тако је ужасна она била!

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.
Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...
Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.
Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...
У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.
Митрополит Филарет Вознесенски