Архиеп. Аверкије Џорданвилски: О причешћивању мирјана

АРХИЕП. АВЕРКИЈЕ (ТАУШЕВ)

О ПРИЧЕШЋИВАЊУ МИРЈАНА

Поштовани читаоци, наишли смо на овај занимљив избор питања и одговора блаженог архиеп. Аверкија Џорданвилског, који је годинама био ректор Џорданвилске богословије, познат по својим правоверним схватањима и тумачењима многих духовних питања. Избор питања је из његових чувених књига: "Литургика", као и "Питања и одговори ради разјашњења црквене побожности и бриге за душу" и тиче се како припреме за учествовање на Литургији и причешћу, тако и многобројним препрекама за причешће, које се данас, чини се, лако пренебрегавају, јер је код нас у многим епархијама установљено правило да се причести свако ко то пожели, без обзира да ли испуњава елементарне услове за то. Многи свештеници у оправдање своје праксе сваколитургијског причешћивања, наводе његове речи и других отаца Заграничне цркве о томе како се треба чешће причешћивати, заборављајући да је он говорио о причешћу чешће од једном годишње, и увек са припремом и благословом свог духовника. О томе више у следећим поукама...

 

Припрема свештеника за служење Литургије

Свештенослужитељи, који намеравају да служе Литургију морају учествовати и молити се на свим службама дневног циклуса дан раније. Ако из неког разлога није могуће присуствовати овим службама, онда их треба све прочитати. Дневни циклус почиње 9. часом, након чега следе вечерња, повечерје, полуноћница, јутрење и 1., 3. и 6. час. Свештенство је дужно да присуствује свим овим службама. Штавише, свештенство које служи Литургију мора нужно да се причести Светим Христовим Тајнама током ње и стога је дужно да прво прочита „Правило пред Свето Причешће“. И садржај овог правила и други услови потребни за достојно служење Литургије наведени су у такозваном „Учитељном известију (упутству, прим.прев.)“, које се обично ставља на крај Службеника.

Стога, сваки свештеник треба да буде добро упознат са садржајем ових, за њега важних, упутстава. Поред вршења „Правила“, свештеник мора приступити светој тајни у чистоти душе и тела, уклонивши са себе све моралне препреке за вршење тако велике и страшне тајне, као што су грижа савести, непријатељство, униније, и помирити се са свима; увече је потребно уздржавати се од прекомерне употребе хране и пића, а од поноћи апсолутно ништа не треба јести и не пити, јер према канонским правилима наше Цркве, литургију морају служити „људи који нису јели“ (4. Васељенски сабор, канон 29; Картагенски сабор, канон 58).

На крају Службеника налази се такозвано „Учитељное известије (Упутство) о томе како свештеник и ђакон треба да обављају службе у Светој Цркви“ са упутствима за разне тешке и збуњујуће ситуације: у њему се каже да свако ко жели да се причести Светим Христовим Тајнама мора да се уздржи од хране и пића од вечери уочи причешћа, или може врло мало нешто да поједе: „а од поноћи, наравно, не треба јести ништа... јер природни дан почиње у поноћ“.

...Затим свештеник ломи честице НИ и КА за причешће мирјана, ако, наравно, тог дана има причасника (древни хришћани су се причешћивали на свакој литургији), према броју причасника, и спушта их у Свету Чашу. Ако нема причасника, онда се цео садржај дискоса, односно све честице у част светих, живих и мртвих, сипају у Свету Чашу уз читање молитава назначених у Служебнику: „ Воскресение Христово видевше...“ и тако даље.

О причешћивању мирјана

Након причешћа свештенослужитеља и по окончању појања киноника, врши се причешћивање мирјана. Завеса се свлачи, Царске Двери се отварају, а ђакон, узимајући Свету Чашу из свештеникових руку, износи је кроз Царске Двери на амвон, возглашавајући: „Са страхом Божијим и вером приступите!“ У најстаријим рукописима, као и данас у грчким служебницима, налазимо суштински тачнију верзију овог возгласа, коју је словенска верзија касније, из неког разлога, изгубила: „Са страхом Божијим вером и љубављу приступите.“ На то, хор пева: „ Благословен грядый во имя Господне, Бог Господь и явися нам.“ Свлачење завесе, отварање Царских Двери и изношење Светих Дарова симболизују јављање Господа Исуса Христа Његовим ученицима након Васкрсења. Затим следи причешћивање мирјана.

Данас се причешћивање мирјана врши посебном кашичицом (лжицом), којом се директно у уста заједно уносе Тело и Крв Христова. У стара времена, мирјани су примали Тело Христово и Крв одвојено, баш као што то данас чини свештенство. Тертулијан то помиње. Мушкарци су примали Тело Христово директно на длан, док су жене покривале руке посебном платненом марамицом. Већ Шести васељенски сабор (Трулски), који је одржан у седмом веку, сведочи о овом одвојеном причешћивању, забрањујући у свом 101. канону да се Свети Дарови примају у посебне посуде направљене од племенитих метала, јер су „руке човека, који је образ и подобије Божије, часније од сваког метала“.

Верни су често носили Свете Дарове кући, и постојао је обичај да се код куће причешћују таквим резервним (запасним) Светим Даровима. Убрзо након Трулског сабора, за причешћивање је уведена кашичица, која симболизује мистериозна клешта за угаљ из виђења пророка Исаије (Ис. 6:6). Причешће кашичицом је уведено због уочених злоупотреба Светих Дарова.

Мирјани треба да приступе причешћу са рукама прекрштеним на грудима, али при том не треба да се крсте, да нехотично неби ударили Путир руком. Свештеник им наглас чита молитву: „Верујем, Господе, и исповедам..“, коју они тихо у себи за њим понављају. Причешћујући свакога, свештеник изговара: „ Причащается раб Божий, имярек (причащающийся должен назвать свое имя), честнаго и святаго Тела и Крове Господа и Бога и Спаса нашего Иисуса Христа, во оставление грехов и в жизнь вечную.“ (Причешћује се Слуга Божији, ИМЕ (причесник треба да изговори своје име), часним и светим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, за остављење грехова и за живот вечни.)

Ђакон брише усне причесника убрусом, док је причесник обавезан да одмах прогута честицу, а потом да пољуби подножје или обод путира, никако не целивајући свештеникове руке уснама влажним од причешћа. Затим се помера улево и пије запивку, једући просфору.

Данас је, нажалост, причешће међу мирјанима постало прилично ретко. Многи се причешћују само једном годишње, током Великог поста. Тиме се и објашњава тужно расцрковљење наших живота. Причешће је најважнији тренутак тајне Евхаристије. Претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову врши се не ради самог овог претварања, већ управо ради причешћа верујућих, да би им омогућило да постојано пребивају у пуном јединству са нашим Божанским Искупитељем, Господом Исусом Христом, и да из Њега црпе извор вечног живота.

Стога, пастири треба на сваки начин да подстичу чешће причешће, али, наравно, само уз одговарајућу припрему, да им немарно и непобожно причешћивање не би било „на суд и на осуду“. На Истоку, па и код нас, сачуван је древни, веома похвалан обичај честог причешћивања деце. Одојчад која нису у стању да једу чврсту храну причешћују се само Крвљу Христовом (обично до седме године - до прве исповести).

Извор: Архиеп. Аверкий (Таушев). Литургика.

https://pstgu.ru/download/1150111705.Averkii.pdf 

 

Питања и одговори о причешћивању мирјана

9. ПИТАЊЕ: Да ли је, уз упозорење, прихватљиво причешћивати парохијане који су дошли на дан причешћа на пола литургије (притом уопште нису били на свеноћном бденију), или им уопште не треба допустити да приступе?

ОДГОВОР: Против таквог лакомисленог приступа великој Тајни Тела и Крви Господње треба се борити најодлучнијим мерама. Последњих година, посебно после Другог светског рата, црквена дисциплина је знатно ослабила, и многи су навикли да без икаквог страха приступају причешћу Светим Христовим Тајнама, без икакве или готово без икакве припреме, долазећи у цркву када је Литургија већ почела и захтевајући да их свештеник исповеди током Литургије. То је потпуно недопустиво.

Према црквеним правилима, они који желе да се причесте Светим Христовим Тајнама морају свакодневно током целе недеље да присуствују јутарњим и вечерњим богослужењима, држећи духовни и телесни пост, и да увече, уочи дана причешћивања исповеде своје грехе пред духовником и добију од њега разрешење да се причесте.

Наравно, под садашњим условима, испуњење тога мало коме се сада чини могућим, али је духовник ипак обавезан да захтева барем минимални период посећивања богослужења, а у сваком случају – присуство у цркви на вечерњој служби дан раније, и вечерњу исповест. Само у најнеопходнијим случајевима могу се направити изузеци.

Изповест током Божаствене литургије је апсолутно недопустива, јер је Божаствена литургија заједничко дело у којем сви треба да учествују „једним устима и једним срцем“ и при том ништа са стране не би требало да одвуче пажњу од овог најважнијег тајнодејсвија у нашој Цркви. У најкрајнијим случајевима, уз убедљивио образложење, исповест се може обавити само током певања „причастена“.

10. ПИТАЊЕ: Да ли би онима који не живе у цркваном браку требало омогућити приступ Светој Чаши (причешћу)? Знам да се таквим људима обично не дозвољава, али овде имамо овакав случај, да муж уопште нема никакву жељу за црквеним браком и противи му се; док жена напротив, жели да одгаја себе и своју децу хришћански.

ОДГОВОР: Православним хришћанима који су православни од рођења, али тврдоглаво одбијају да освештају свој телесни суживот са особама супротног пола црквеном тајном брака, не би требало ни под којим околностима дозволити да се причешћују Светим Христовим Тајнама, како се не би причешћивали „себи на суд или осуду“.

За православне хришћане, само брак закључен у цркви и освештан црквеним венчањем је законит. Било који други облик телесног суживота за православне хришћане није ништа друго до греховни блудни суживот, за који они, по канонима, подлежу одлучењу од причешћа Светим Христовим Тајнама на различите временске периоде, у зависности од природе и тежине греха.

110. ПИТАЊЕ: Да ли је могуће причестити Светим Христовиама Тајне жени која дуги низ година живи са инославним мужем и која није православно венчана?

ОДГОВОР: Није могуће, док се не венча са њим у православној цркви по обреду свете Православне цркве. Особе које припадају светој Православној цркви, а нису венчане по православном обреду, сматра се да незаконито живе заједно и због тога се не могу удостојити причешћа светим Христовим Тајнама док се не покају и не приме благослов за свој брачни живот од свете Православне цркве.

182. ПИТАЊЕ: Неки парохијани су незадовољни када свештеник, током причешћа, пита да ли је дете јело пре причешћа. Дете, кажу, не може да поднесе да не једе до 11 или 12 часова. Ако је дозвољено причешћивати децу која су већ јела, онда до ког узраста?

ОДГОВОР: Претерана брига родитеља за здравље своје деце у овом случају је потпуно неоснована и указује само на њихово неверје или маловерје. Детету се неће нанети никаква штета ако не буде јело до причешћивања. У прошлости, међу обичним људима у Русији, деца су од детињства привикавана да приступају Светом Причешћу наташте, и овде немапотребе да се тачно дефинише одређени узраст. У сваком случају, бебе које су већ способне да једу чврсту храну треба навикавати да примају Свето Причешће на празан стомак. И никако не треба дозволити деци старијој од 7 година, која су већ била на исповести, да приступе Светом Причешћу ако се нису уздржала од узимања хране.

198. ПИТАЊЕ: Може ли се поново причестити Светим Христовим Тајнама на Васкршњој литургији, ако сам се причестио на Велику суботу?

ОДГОВОР: Може, али тек након што добијете благослов свог сталног духовника и уз одговарајућу припрему.

207. ПИТАЊЕ: Да ли је особи у другом браку дозвољено да обавља дужност у цркви, може ли бити црквењак?

ОДГОВОР: Поштујући чисто девство и часно удовиштво изнад брака, наша Света Црква се увек неодобравајуће односила ка другом браку, иако је дозвољавала ступање у други брак, полажући на оне који у њега ступају црквену епитимију – одлучење од Светог Причешћа на годину или чак две године (видети Канон 4. Светог Василија Великог). Они који су ступили у други брак не могу бити рукоположени ни у чин епископа, нити свештеника нити ђакона, нити могу бити „на списку свештеног чина“ (видети Канон 17. Светих Апостола), то јест, не могу бити посвећени за ипођаконе или чтеце и појце, и, сходно томе, немају право да носе свештене одежде или стихаре.

Што се тиче другог брака мирјана који обављају разне службене дужности у цркви, укључујући и дужност црквеног старатеља, црквена правила не говоре ништа, али они би у сваком случају требало да, пре него што ступе на своју дужност, испуне епитимију прописану за оне који ступају у други брак, ако је пре тога нису испунили, и да се безусловно уздржавају од уласка у свети олтар, као места одређеног за оне који свештенодејствују, међу које се не примају лица која су у другом браку.

77. ПИТАЊЕ: Ако морамо да живимо у граду у коме нема руске православне цркве и нема је ни у близини, и стога морамо да присуствујемо службама у грчкој цркви, да ли можемо да се причестимо у грчкој цркви, ако код њих нема исповести?

ОДГОВОР: Исповест постоји у Грчкој цркви, само што код њих у данашње време није уобичајено, као код нас у Русији, да се исповеда сваки пут пре примања светих Христових Тајни. Ви увек можете замолити грчког свештеника да вас исповеди, рекавши му да се, према руском обичају, не усуђујете да приступите причешћу светим Христовим Тајнама без претходне исповести и разрешења ваших грехова.

57. ПИТАЊЕ: Када жени није дозвољено да посети храм? На пример, након порођаја, током месечнице (циклуса) итд. И да ли постоје нека ограничења за мушкарце?

ОДГОВОР: Према црквеним правилима, жена која је родила дете не сме ући у цркву 40 дана док се над њом не прочитају посебне молитве, које чине обред који се налази у Требнику: „Молитве породиљи, после четрдесет дана“. Она не сме да приступа светим моштима нити да се причешћује светим Христовим Тајнама, осим у случају смртне опасности.

Жена која се налази у периоду месечног циклуса, у том периоду не може се причестити светим Христовим Тајнама нити може приступати светињама, а према црквеним правилима, не може ни улазити у цркву. Таква ограничења се не односе на мушкарце, осим ако им није наложена нека епитимија.

84. ПИТАЊЕ: Да ли је у црквеној пракси прихватљиво имати само исповест без причешћа? Једна парохијанка је дошла код мене и рекла ми да често практикује само исповест без причешћа и озбиљно ми је рекла да то чини са благословом једног епископа?

ОДГОВОР: Исповест, или света Тајна Покајања, је потпуно независна тајна, која ничим није повезана са светом Тајном Причешћа. Тиме се и објашњава зашто се широм православног Истока људи одлучују да приступе светој Тајни Причешћа без претходне исповести, а свештенство то дозвољава.

Исто тако, наше свештенство приступа Божанској Литургији, а самим тим и Светом Причешћу, без претходне исповести, а исповедају се само када осећају посебну потребу, или осећају посебно смућење савести, а такође и током постова, када сви верници треба да посте и кају се за своје грехе како би добили опроштај од њих у светој Тајни Покајања. Код нас у Русији је чврсто заживео веома похвалан обичај - неизоставно се изповедати пред причешћем светим Христовим Тајнама, али је то само обичај, који је у нашој руској црквеној пракси такорећи стекао силу закона, а не општеобавезујуће црквено правило.

Из овога је јасно да нема никаквих препрека за приступање светој Тајни Покајања онима који желе да исповеде своје грехе и приме опроштај за њих, независно од св. Тајне Причешћа.

90. ПИТАЊЕ: При возгласу „Двери, двери, премудростию вонмем!“ у црквама у нашој домовини, некада се свлачила само завеса. Овде, у иностранству, неки свештеници отварају и завесу и Царске двери, док други намерно држе и бочна врата отворена током целе службе. Да ли је све ово правилно?

ОДГОВОР: То је потпуно неправилно. Литургија се може служити са отвореним Царским и бочним дверима само на Васкрс и током целе Светле седмице. Архијерејска Литургија се такође служи, од почетка до причешћа свештенства, са отвореним Царским дверима (али не и бочним дверима), и по томе се разликује од обичне Литургије коју служи свештеник.

Свлачење не само завесе већ и отварање Царских двери на возглас „Двери, двери, премудростию вонмем!“ током обичне свештеничке литургије јесте незаконито посезање за правом које припада само архијерејском служењу. То је „модернизам“, који је настао као последица револуционарног настројења инспирисаног живоцрквеничким и обновљенским (новотарским) стремљењима међу нашим свештеницима, који су у једном периоду покушали да потпуно уклоне, не само Царске двери већ и иконостас, па чак и сам олтар, како би се молили „демократски“, „заједно са народом“ и „међу народом“.

144. ПИТАЊЕ: Да ли жена, током свог месечног циклуса, може да пије свету воду, прислужује кандило и пева у црквеном хору?

ОДГОВОР: Према 61. канону 42. главе Номоканона, који цитира 7. канон Светог Тимотеја Александријског, „жена која уобичајено има свој (циклус) не причешћује се на Ускрс док се не очисти; нити улази у цркву док не прође седам дана“. То значи да уопште не би требало да улази у цркву. У пракси се ово сада више не поштује тако строго, а дозвољено је и нисхођење: не треба само да дотиче никакву светињу, али може долазити у цркву, и ако је потребно, у случају крајне нужде, обављати и одређене послове, помажући свештенику, у случају да нема неопходних помоћника за чишћење цркве и помоћ у богослужењу.

137. ПИТАЊЕ: Многи наши сународници живе у грађанским браковима са новим мужевима или женама након што су им претходни, црквом освештани бракови пропали из овог или оног разлога. Пошто Црква не признаје грађански брак, такве особе, као оне које блудно живе, лишене су благодати Тајне Покајања (не дозвољава им се исповест). Да ли је могуће и како да се разведу, и ако не, како се онда могу спасити?

ОДГОВОР: Особе које живе у грађанском браку, као блудници, не могу приступити тајни Светог Причешћа док не прекину свој блудни суживот и не окају епитимију, коју им је због греха одредио њихов духовник. Ако су ове лица пре њиховог блудног суживота била у законитом црквеном браку, они су обавезни да поново обнове свој претходни законити брачни живот, а ако је то из било ког разлога немогуће, обавезни су да законским путем добију црквени развод свог претходног црквеног брака и да ступе у нови законити црквени брак.

Да би добили развод, морају поднети прописно образложен захтев за развод брака Епархијској управи те Епархије којој њихова парохија припада. У оправданим случајевима, такав развод се може добити без препрека. Након добијања развода, неопходно се склопити нови црквени брак.

Они који живе блудним животом, ван црквеног брака, немају право да приступе причешћу светим Христовим Тајнама, јер нису добили опроштај „во всех грехах своих (за све своје грехе)“ (а опроштај се не даје ако нема покајања и чврсте одлуке да се исправи свој грех на делу, исправивши свој живот).

146. ПИТАЊЕ: Да ли је могуће у светом олтару исповедати и причешћивати мирјане који не припадају црквеном клиру?

ОДГОВОР: Апсолутно је недопустиво. Према црквеним канонима, мирјанима је забрањено да уопште улазе у олтар. Тако 69-то правило Шестог Васељенског сабора каже: „НЕКА НИКОМЕ КО ПРИПАДА КАТЕГОРИЈИ МИРЈАНА НЕ БУДЕ ДОЗВОЉЕНО ДА УЂЕ У СВЕТИ ОЛТАР.“ А 19-то правило Лаодикијског сабора каже: „САМО ЈЕ ПОСВЕЋЕНИМА ДОЗВОЉЕНО ДА УЛАЗЕ У ОЛТАР И ДА СЕ ТАМО ПРИЧЕШЋУЈУ.“

„С обзиром на тајну Бескрвне Жртве приношене у олтару, од најранијих времена Цркве било је забрањено свакоме, ко не припада клиру, да улази у олтар. ОЛТАР ЈЕ НАМЕЊЕН САМО СВЕШТЕНИМ ЛИЦИМА“ (Тумачење познатих канонолога и тумача Светих Канона, Зонаре и Валсамона – видети Атинску Синтагму II, 466). Ово је опште правило Цркве, како источне, тако и западне. Трулски Оци (Оци Шестог Васељенског Сабора) су само ово кодификовали. У 12. веку постављено је питање да ли монах (који, наравно, не припада клиру) може ући у олтар.

У свом првом канонском одговору, патријарх Николај Цариградски изразио је мишљење да монаху не треба забрањивати улазак у олтар, имајући у виду част монашког чина, али само када је потребно прислужити свеће и кандила. Из овога се види колико се строго поштовао указ овог правила; а ово је такође поучно и у смислу како би на ово требало обраћати пажњу и сада и увек“ (Правила Православне Цркве са тумачењима Никодима, епископа далматинско-истарског, том I, стр. 558).

Чак ни оним посвећенима у чин чтеца и ипођакона није дозвољено да се причешћују у светом олтару, јер се њихова постављање (хиротесија) врши ван олтара, и стога они треба да се причешћују ван олтара. Само они свештенослужитељи који су у олтару и посвећени у чин – то јест, епископи, свештеници и ђакони – они имају право да се причешћују у олтару, и нико други. Ево како о томе говори изузетни црквени писац из 15. века, један од најпросвећенијих људи свог времена, Симеон, архиепископ Солунски, који је дао најподробније тумачење свих богослужбених чинова:

„Ипођакони, који су присутни при сваком свештенодејству, увек се први причешћују (на солеји, ван олтара), јер они, иако следе ђаконе, неприлично је да се они причешћују у олтару, пошто нису посвећени у олтару; затим се причешћују чтеци и монаси (такође на солеји), а затим мирјани. У ОЛТАРУ, ОСИМ АРХИЈЕРЕЈА, ПРЕЗВИТЕРА И ЂАКОНА, НИКО СЕ НЕ ПРИЧЕШЋУЈЕ; јер су само ова три чина рукоположена унутар олтара, док су остали ван олтара.

И они не примају Тело Христово у руке, јер су нижег чина и нижег степена части, макар се истицали врлинама. Стога, СВАКИ ОД ЊИХ МОРА ДА ПОШТУЈЕ СВОЈ ЧИН, као што и заповеда апостол Павле: „Кийждо в звании, в немже призван есть, в том да пребывает“ (Сваки нека остане у звању у које је призван) (1. Кор. 7:20), тим пре што ЈЕ ТЕМЕЉ ВРЛИНА СМИРЕЊЕ, чак и међу Арханђелима“ (поглавље 79.) (Види „Нова таблица“, део II, стр. 262–263).

Обичај, који је заживео сасвим недавно, који дозвољава мирјанима да слободно, без крајње потребе, улазе у олтар, исповедају се и причешћују у олтару, заснован је, углавном, на недопустивом за свештенство, човекоугодништву, и широко су га практиковали такозвани „живоцрковници“ и „обновљенци“, који нису желели да признају посебну светост олтара и тежили су саблажњујућој и неприхватљивој „демократизацији“ цркве уопште.

157. ПИТАЊЕ: Да ли је могуће, на његово инсистирање причестити болесника која живи у незаконитој вези и није венчан у цркви?

ОДГОВОР: Црквена правила у вези са таквим случајевима су изузетно строга. Онима који живе у незаконитој ванбрачној заједници, без црквеног брака, уопште се не сме дозволити приступ Светом Причешћу. Такви се према црквеним правилима сматрају блудницима и одлучују се од Светог Причешћа, на период од 4 до 9 година, у зависности од природе греха и њиховог покајничког става. Тешког болесника, који је живео у незаконитој ванбрачној вези, могуће је причестити само уз услов његовог искреног покајање и уз дато обећање да ће, у случају оздрављења, отклонити свој грех прекидом незаконитог блудног суживота или склапањем законитог црквеног брака.

171. ПИТАЊЕ: Да ли је могуће причешћивати одојчад на Литургији Пређеосвећених Дарова?

ОДГОВОР: Одојчад која још нису у стању да приме чврсту храну обично се причешћују само Крвљу Христовом, а на литургији Пређеосвећених дарова приноси се за причешће Агнец натопљен Крвљу Христовом - док се у чаши не налази Крв Христова, већ обично вино, које није преваплоћено у Крв Христову. Стога, одојчад која нису у стању да приме чврсту храну не треба причешћивати током литургије Пређеосвећених дарова.

172. ПИТАЊЕ: Да ли је помазање Царева-самодржаца на Царство Света тајна, када и ко ју је установио, да ли је догматски обавезна и сматра ли се грехом непризнавање ове свете тајне? Ми имамо једног Помазаника Божијег — Господа Исуса Христа, па како су се онда цар Петар I и његови наследници називали „помазаницима Божијим“? Како то треба схватити?

ОДГОВОР: Самодржавна царска власт и помазање Цара на царство је Божији закон, што је јасно видљиво из светих књига Старог завета. Тако је, по Божјој заповести, Самуило помазао Саула на царство, рекавши: „Ево, Господ те је помазао за владара над својим наслеђем у Израиљу, и ти ћеш владати над народом Господњим“ (1Цар.10:1). Када је Господ одбацио Саула, Самуило је, по заповести Господњој, помазао, уместо њега, Давида на царство у (1Цар.16:1–13).

Стога се Цареви у Светом Писму називају „Божјим Помазаницима“. Богоустановљеност царске власти и тајанствено послање Царевима, као Божјим Помазаницима, пуноће благодатних дарова Светог Духа чини личност Цара неприкосновеном светињом. Зато Реч Божја каже:

„Не дирајте помазанике Моје и не обмањујте их “ (Пс. 104:15); „Ко се њих дотиче, дотиче се зенице ока Господњег“ (Зах. 2:8); „Чак ни у мислима својим не злослови цара“ (Екл, 10:20); „Колико су небеса висока, а земља дубока, тако је срце царево неистраживо“ (Прич 25:3); „Ко га (цара) раздражује, сам себи греши“ (Прич. 20:2).

Учење о самодржавној царској власти и о послушности њој у потпуности се заснива на Речи Божјој, што је очигледно барем из следећих изрека:

«Мною Цари царствуют», говорит Господь (Притч.8:15);

„Мноме цареви царују“, говори Господ (Прич. 8:15);

«Бойся, сын мой, Господа и Царя; с мятежниками не сообщайся» (Притч.24:21);

„Сине мој, бој се Господа и Цара, не дружи се с бунтовницима“ (Прич. 24:21);

«Бога бойтесь, Царя чтите» (1Пет.2:17).

„Бога се бојте, Цара поштујте“ (1. Пет. 2:17).

«Как не побоялся ты поднять руку, чтоб убить помазанника ГОСПОДНЯ», сказал Давид отроку, рассказавшему ему, будто он убил царя Саула (2Цар.1:14).

„Како се ниси уплашио да дигнеш руку да убијеш Господњег помазаника?“, рекао је Давид младићу који му је саопштио да је убио цара Саула (2. Цар. 1:14).

Свети апостоли у Новом Завету саветују хришћане да се моле за Цара и да му буду покорни:

„Пре свега, дакле, молим да се узносе молитве, прозбе, мољења, благодарења за све људе, за цареве и све који началствују“ (1. Тим. 2:1-2), „Покоравајте се свакој људској власти, Господа ради, било цару као врховној власти, било управитељима као онима које је Он послао да казне злочинце и да хвале оне који чине добро“ (1. Петр. 2:13-14).

Није тачно да „имамо једног Помазаника Божјег – Господа Исуса Христа“. У Старом завету, помазаници Божји били су свештеници (види Изл 28:41; Левит. 4:3), цареви (види 1. Цар. 9:16, 10:1, 15:1, 15:17; и многе друге) и пророци (види 3. Цар. 19:16).

Господ (Исус Христос) се назива „Божијим Помазаником“ или Месијом Христом, зато што су Њему у највећој мери били додељени сви благодатни дарови Светог Духа да би испунио Његово служење као Пророка, Првосвештеника и Цара. Али то ни на који начин не искључује, као што смо видели, називање „Божијим Помазаницима“ и обичних људи које је Бог удостојио узвишеном службом пророка, првосвештеника и цара.

Због тога се и код нас у Русији вршило помазање Царева на царство.

Непризнавање Светог Миропомазања које се вршинад Царевима је, наравно, тежак грех. То је такође утврђено у чину „Молебнау Недељу Православља“, где је установљен возглас:

„Онима који мисле да се православни Владари уздижу на престо не по посебној Божјој милости према њима, и да се дарови Светог Духа не изливају на њих приликом помазања ради испуњења овог великог позива: и онима који се усуде да се побуне против њих и издају их, АНАТЕМА.“

189. ПИТАЊЕ: Да ли католик може да се, по свом нахођењу, причешћује и у нашој и у Католичкој цркви?

ОДГОВОР: Апсолутно не може. Само они који су свесно приступили светој Православној Цркви могу примити Свето Причешће. Одрасле римокатолике ми придружујемо кроз три степена, то јест, кроз исповест, одрицање од заблуда римокатоличког веровања и примањесветих Христових Тајни, након чега, наравно, особа тако причислена Светом Православљу више не може и не сме да се причешћује нигде, осим у светој Православној Цркви. Деца крштена у католичкој вери(до 12 година старости) морајубити и миропомазана.

201. ПИТАЊЕ: Зашто је грешно организовати забаву уочи недеље и празника?

ОДГОВОР: Зато што, према црквеним схватањима, дан почиње увече пре празника, а цела ноћ пре празника, према истинским хришћанским схватањима, је света ноћ, током које је прикладно бавити се само молитвеном припремом за прославу догађаја који се обележава, а за оне који намеравају се причесте Светим Христовим Тајнама током Божанске Литургије, читањем молитвеног правила пред Свето Причешће и усредсређивањем на припрему себе за примање ове највеће хришћанске тајне.

Такође, грешно је организовати весеља уочи недеље и празника, и јер то одвлачи хришћане од присуства богослужењима - свеноћном бденију уочи и Божаственој литургији ујутру на сам дан празника. Свакоме ко планира да присуствује каквом год весељу у суботу увече или уочи празника, мисли ће бити заокупљене тим весељем и припремом (посебно ако је у питању такозвани „бал“, за који се многи савремени псеудо-хришћани припремају као за неку врсту „свештенодејства“, облачећи се и украшавајући се) и тешко да ће тај отићи у цркву на вечерњу службу. Свако ко је већи део ноћи провео на таквој забави, као што је то сада уобичајена пракса, већ неће имати снаге да се ујутро довољно рано пробуди како би отишао у цркву на Божаствену литургију.

Да ли би иједан савремени хришћанин који још није потпуно изгубио веру и савест организовао забаву у васкршњој ноћи?

Зато што по свом значењу, свака недеља, није ништа друго до исти тај Христов Васкрс, који се слави сваке недеље, а ноћ пре ње је та иста Васкршња ноћ. Свако ко се бави организовањем весеља и дозволи себи да у њему учествује у тој предпразничној ноћи, чини тежак грех, јер скрнави светост празничног дана. Као што сведочи Реч Божија, историја хришћанске Цркве и писани споменици из раних дана хришћанства, први хришћани су целу ноћ пре почетка недеље или празника проводили у заједничкој молитви, одакле су настала наша такозвана „свеноћна бдења“, иако су сада знатно скраћена и ограничена због људске слабости и лењости. То је јасно речено у тако важном писаном споменику као што су „Апостолски установе“: „Од вечери док петао не запева, останите у бдењу, молитви и молбама Богу, читајући закон, пророке, псалме пре него што петао запева, и, прочитавши јеванђеље, износите проповед народу.“

Да ли је прикладно, и да ли приличи савременим хришћанима, који се сада не замарају таквом заиста „свеноћном“ молитвом у цркви, да ову свету ноћ предстојећег празника проведу на неки други начин?

На крају крајева, само су отворени непријатељи наше свете вере и Цркве, богоборци бољшевици, намерно приређивали разне забаве и весеља у васкршњој ноћи и уопште у време празничних црквених служби како би покушали да одврате људе од похођења храма Божјег.

Узалуд се позивају на то да су такве забаве биле дозвољаване и у бившој царској Русији. Њих су чак и наши грађански закони одлучно забрањивали. Цар Алексеј Михајлович је 1648. године издао указ којим се прописује обавезан одлазак у цркву недељом на вечерње, јутрење и литургију, и забранио је „свако пијанство, свако ругање и комедијанство са свим демонским играма“. Наређено је да онај који се оглуши „буде немилосрдно бичеван“, па чак и да се прогна. Значајан је члан 26 нашег чувеног „Закона“ из 1648. године: који ргулише заштиту светости недеље временском периодом који почиње у суботу, три сата пре мрака. (А неки кажу да је царска Русија била под латинским ропством. Јели и ово израз тог латинског ропства?-прим.прев.)

Чак је и цар Петар I, који је код нас увео, по западном узору, такозване „балове“, ипак je посебним уредбом дозволио њихово организовања тек после окончања НЕДЕЉНЕ ЛИТУРГИЈЕ. Дана 17. фебруара 1718. године, он је издао и указ којим се сви обавезују да недељом буду присутни на вечерњу, јутрењу и литургији. Царица Јелисавета Петровна је указом из 1743. године забранила отварање крчми пре краја недељне литургије. Цар Павле I је указом од 22. октобра 1796. године забранио је позоришне представе „ у све суботе дане“. Коначно, 1833. године, за време цара Николаја I, напорима чувеног Сперанског сачињен је „ЗАКОНИК РУСКОГ ЦАРСТВА“, чији је XIV том садржао посебан члан „О ЗАШТИТИ СВЕТИЊЕ НЕДЕЉЕ“. Овај члан строго забрањује све врсте игара, музике, позоришне представе и све друге јавне разоноде и забаве ПРЕ КРАЈА НЕДЕЉНЕ ЛИТУРГИЈЕ.

И пошто се почетком „прогресивног“ 20. века, све код нас у Русији распало, и ови закони, као и многи други, престали су да се поштују, ШТО ЈЕ УПРАВО И ДОВЕЛО ЦАРСКУ РУСИЈУ ДО СТРАШНЕ КАТАСТРОФЕ – ДО КРВАВОГ БОЉШЕВИЗМА.

Стога је крајње чудно, нелогично и неразумно размишљати о спасавању Русије, уместо о исправљању грешака из прошлости, следећи у свему упутства наше Мајке Цркве, упорно понављајући те грешке, као што то раде само неразумна, хировита деца – само зато што им се „тако хоће“.

Бог се даружити, и зато такво скрнављење светиње празничних дана од стране преступника Божјег закона неће остати некажњено: биће кажњени.

https://azbyka.ru/otechnik/Averkij_Taushev/voprosy-i-otvety-v-iz-jasnenie-tserkovnogo-blagochestija-i-dushepopechenija/#0_78

 

Избор, превод, подвлачење и наслов: Православна породица, мај 2026.