Одбрана Београда до последњег даха

ОДБРАНА БЕОГРАДА ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА

О српским војницима који су тих октобарских дана бранили Београд генерал Макензен, који је командовао непријатељским одредима, је у својим мемоарима записао: „Борили смо се против војника из бајке, који су се бранили беспримерном храброшћу. Онога тренутка, када смо освојили Србију, нас је то болело више него њене савезнице“.

 

У покушајима да пређу Саву и Дунав и освоје Београд који су годину дана свирепо бомбардовали, двадесетоструко моћнијем непријатељу, аустроугарским и немачким војницима, супротставили су се делови српске војске који су голим животима бранили град. Након три дана Београд је пао, али ће, захваљујући својим браниоцима, заувек носити орден Легије части као један од пет градова на свету са оваквим признањем.

Првих годину дана Великог рата на Београд је са Саве и Дунава пало небројено граната. Град је разрушен, пао је велики број жртава, док су се преживели скривали по склоништима, бежали у унутрашњост, а многи су свесрдно помагали војсци. Град је одолевао нападима, упркос великим напорима непријатеља да пређу београдске реке и опседну српску престоницу.

Одбрана Београда

У септембру 1915. године непријатељ је почео да појачава нападе који су кулминирали 5. октобра. Београд је бомбардован током целог дана и ноћи. По неким подацима, на Београд је тог дана испаљено 30 хиљада граната. Све то није спречило браниоце Београда да до последњег даха бране град.

На првој линији одбране престонице која је обухватала Аду Циганлију и Дунавски кеј, били су делови 10. и 7. пука, остаци Сремског одреда и остаци Жандармеријског одреда. Имали су само један циљ: Борити се за Београд до смрти!

Одбрана Београда

Браниоци Београда су испунили свој циљ и златним словима се уписали у српску историју. Међу свим тим храбрим војницима, највише се говрило о онима са Дунавског кеја, који су готово сви погинули у три дана одбране Београда.

На дан одлучујуће битке причестили су се у цркви Ружици на Калемегдану и расули по Дорћолу и Дунавском кеју спремно чекајући непријатеља. И певали су како би разбили страх од сигурне смрти у коју их је чувеним говором увео њихов командант, мајор Гавриловић желећи да их надахне и охрабри пред предстојећу битку.

“Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.

Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да се бринете за своје животе, који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!“

Немачки и аустроугарски војници су почели да прелазе Дунав 7. октобра. На дунавском кеју, браниоци су их дочекали јаком пешадијском и артиљеријском ватром. Осим војника, Београд су бранили и цивили, жене, деца и старци.

Одбрана Београда код Аде Циганлије 

Скоро цео пук мајора Гавриловаћа је погинуо, а он је био рањен. Непријатељи су били надмоћнији и брзо са Аде Циганлије и Бановог брда истиснули браниоце који су се повлачили ка Звездари, док су браниоце са Дунавског кеја истиснули у Душанову, па у Васину улицу и напослетку ка Авали, да би на крају и њу заузели. У том тренутку Бугарска је напала Србију, па је Моравска дивизија из Београда пребачена на тај фронт. Непријатељ је био јачи и бројнији и без обзира на јуначку борбу његових бранилаца, Београд је пао, а на згради Старог двора у улици Краља Милана убрзо су се завијориле аустроугарска и немачка застава.

О српским војницима који су тих октобарских дана бранили Београд генерал Макензен, који је командовао непријатељским одредима, је у својим мемоарима записао: „Борили смо се против војника из бајке, који су се бранили беспримерном храброшћу. Онога тренутка, када смо освојили Србију, нас је то болело више него њене савезнице“.

Због херојства њених бранилаца, Маршал Депере доделио је Легију части српској престоници, а само пет градова на свету носи ово одликовање, од тога само два града изван Француске.

Необична Црква Ружица

Црква Ружица, у којој су се последњи пут причестили браниоци Београда, убраја се у најнеобичније цркве на свету. Између осталог, због тога што је њен полијелеј сачињеног од делова оружја, пиштољских и пушчаних метака из Великог рата, као и од српских официрских сабљи из тог времена.

Фелдмаршал Август фон Мекензен

Гробови “војника из бајке”

Када је грађен дорћолски подвожњак 1934. године у Улици Тадеуша Кошћушка који води ка Дунавском кеју, сасвим случајно пронађени су остаци војника који су бранили Београд две деценије раније. Прво је ископано свих 25 скелета Гавриловићевог пука, а затим још 28. Остаци београдских јунака сахрањени су у спомен костурници у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду. Многи браниоци Београда су пронашли вечно коначиште у костурници која се налази у зиду испод Јакшићеве куле на Калемегдану.

Споменици

На Дунавском кеју је 1988. године подигнут споменик браниоцима Београда на коме су исклесане речи херојског говора мајора Гавриловића. А на месту где је 7. октобра 1915. године мајор одржао овај чувени говор, на углу улица Цара Уроша и Мике Аласа у Београду, 1995. године постављена је спомен плоча која је убрзо уништена, да би 7. октобра 2013. године била обновљена.

Извор: serbia.com, фото: Дијаспора.гов.рс, Википедија

 

Јединствен споменик српским браниоцима (Фото А. Васиљевић)

Јединствен споменик српским браниоцима

Немачки генерал Аугуст фон Макензен после освајања Београда 1915. наредио је да се српски браниоци, њих 36, сахране међу немачким војницима

Бранка Васиљевић

„Војници, ви не полазите ни на Италијански, ни на Руски, ни на Француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог и оштрог. Ви полазите на Српски фронт и на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке армије.” Тако је у саопштењу пруским ратницима који су 1915. године пребачени са Источног фронта да се боре у Србији на положајима око Аде Циганлије поручио Аугуст фон Макензен, немачки генерал који је у Великом рату командовао немачким армијама на источном и српском фронту. Овај немачки војсковођа је на Митровдан, 8. новембра, 1945. године умро у 96. години.

Фон Макензен предводио је у време Великог рата војску састављену од немачких, аустроугарских и бугарских јединица. Имао је 65 година када је учествовао у нападу на Србију. Борио се против српског народа, али изузетно га је поштовао. Наредио је да се у част погинулих српских бранилаца Београда подигне споменик. Обележје се налази на некадашњем војничком гробљу, на Бановом брду у Улици кнеза Вишеслава.

– После жестоких борби које су октобра 1915. између српских бранилаца и надмоћних немачких јединица трајале данима фелдмаршал Макензен је заузео Београд. Одлучио је да вечну кућу за своје изгинуле војнике направи на једном узвишењу на Бановом брду. Њима у част подигао је и два већа споменика. Али, ово немачко гробље разликовало се од других. Задивљен невероватном храброшћу Срба, Макензен је, на изненађење својих официра, наредио да се погинули српски војници покопају у централном делу гробља. По његовом наређењу, 36 солдата из 7. пешадијског пука, и по један британски и један француски војник сахрањени су међу 2.600 немачких војника. Изнад сваког појединачног гроба налазио се крст са подацима из докумената погинулих. По његовим наређењима, подигнут је споменик у виду једноставног каменог блока. На њему је на српском и немачком језику уклесано „Овде почивају српски јунаци 1915” – прича Милан Тлачинац, историчар.

Недуго затим, 1916. године, у Београд је стигао и немачки цар Вилхелм Други. Обишао је Калемегдан, Земун, Двор краља Петра на Дедињу, Аду Циганлију. Боравио је и на војном гробљу на Бановом брду, где је била урађена посебна камена клупа, одакле је могао да посматра освојени Београд.

Можда је баш на том месту изрекао реченицу којом је и он исказао поштовање према српској војсци: „Штета је што тај мали српски народ није био мој савезник”.

Прошло је од тада стотинак година, а место некадашњег војничког гробља прегазило је време. Простор је апуштен и неуређен.

Споменик посвећен немачким војницима стоји као на иглама. Окрунили су се делови, а да се не би срушио и некога повредио „осигуран” је зарђалом арматуром. Нигде натписа, обавештења о ком је обележју реч. Нема ту, кажу, више ни српских војника, наводно су њихови остаци пренесени у заједничку костурницу на Новом гробљу. Споменик стоји, крај њега понеки сасушени венац. Други споменик немачким војницима налази се у оквиру приватне школе, док са царске клупе кошаве и зиме скидају камене слојеве. С тог места се више не види Београд, јер видик је затворила зелена копрена од густог растиња.

Од војничког гробља остао је само део ограде. А на једном делу некадашњег заједничког почивалишта српских и немачких војника, по многу чему јединственог, сада је привремено стовариште за дрва „Србијашума”.

Војницима из бајке

Аугуст фон Макензен рођен је 1849. у Саксонији. Његов отац надао да ће добити наследника у породичном пољопривредном послу, али он је добровољно приступио војсци и брзо напредовао. Носилац је Великог гвозденог крста. Због својих способности постао је ментор младом немачком престолонаследнику Вилхелму Другом.

Иза њега је остала још једна реченица упућена немачким војницима, а посвећена српским јунацима: „Борили сте се против војника из бајке, који су се борили беспредметном храброшћу. Онога тренутка када смо Србију освојили, нас је болело више него наше савезнике”.

Проглашење примирја 11. новембра 1918. дочекао је у Румунији. При покушају да се повуче ка Немачкој заробљавају га војници Франша д’Епереа. Бива спроведен у замак код Футога, одакле уз пратњу потпоручника Јована Ненадовића, потомка Јакова Ненадовића, председника Правитељствујушћег совјета, бива спроведен у Солун. Одатле је пребачен у Немачку.

Мермер с Теразија

За изградњу споменика на војничком гробљу и клупу цара Вилхелма Другог Немци су искористили мермер предвиђен за изградњу Теразија и фонтане коју је Београдска општина 1911. године наменила да симболички истакне вековну борбу против Османлија.

https://www.politika.rs/scc/clanak/415413/jedinstven-spomenik-sccpskim-braniocima