Никола Јоцић: У славу и част о. Серафима Роуза

НИКОЛА ЈОЦИЋ

У СЛАВУ И ЧАСТ СВ. СЕРАФИМА РОУЗА

Ових дана православним светом одјекнула је вест да се РПЦЗ припрема да канонизује о. Серафима Роуза. Још није обављена канонизација али је 5. маја ове, 2026.г. комисија РПЦЗ по новом календару, добила задатак да то припреми (https://www.synod.com/synod/eng2026/20260511_ensynodalcommission.html , https://sputnikportal.rs/20260507/rpc-u-minhenu-pokrenula-proces-kanonizacije-jeromonaha-serafima-rouza-1198923921.html ).

Наравно, и ми сматрамо да наш вољени о. Серафим, који нас учи смиреној мудрости, пожртвовању, верности светом Предању и средњем путу у овом лукавом времену заслужује канонизацију, нарочито због његовим бројних посмртних јављања и чуда. Међутим, ако се погледају западни извори о њему, на енглеском, углавном амерички, свуда се истиче исто навођење: да је он у младости био хомосексуалац, који се покајао када је ушао у Православље.

О томе пише и на Википедији на енглеском:

"Са 22 године 1956. године, док је још био на колеџу Помона, Роуз се јавно открио као геј. Током романтичне везе са Џоном Грегерсоном, Роуз је био упознат са Руском Православном Заграничном Црквом. Док је веза трајала значајан период, Грегерсон је изгубио интересовање за православље упркос Роузовом растућем интересовању. Роуз је на крају прекинуо везу и касније је коментарисао период пре свог преобраћења рекавши: „Био сам у паклу. Знам шта је пакао.“ Наводно Роуз није споља изражавао своју сексуалност након преобраћења. Роузова сексуалност је била тема контроверзи међу неким православним верницима након што је објављена у биографији Кети Скот из 2000. године, „Серафим Роуз“". (https://en.wikipedia.org/wiki/Seraphim_Rose).

Међутим, у његовом житију, које је написао о. Дамаскин Кристенсен, а које је и преведено на србски и издато од стране ман. Хиландар, о томе нема ни речи. Зато сам се позабавио тим питањем, не у жељи да докажем да он то јесте или није био, већ да то питање поставим из мало другачијег угла, верујући да то ипак није истина. Ево како је та прича почела.

2000. године, у Америци излази књига сестричине о. Серафима, Кети Скот: “Серафим Роуз: Истинита прича и приватна писма“ (Cathy Scott - Seraphim Rose: The True Story and Private Letters).

И ту се први пут појављује информација да је он у младости са 22 године био у хомосексуалној вези са православцем финског порекла, Џоном Грегерсоном, који га је, успут и увео у Православље. Она цитира у тој књизи наводно аутентична писма, у којима Јуџин (мирско име о. Серафима) пише својим друговима о својим хомосексуалним склоностима, реакцијама његових родитеља, скандалу који је то изазвало итд.

Његова сестричина, иначе писац криминалистичких романа и биографија, неправославна особа, чија је ово прва књига у вези са Православљем, о разлогу писања те књиге наводи следеће:

„Приказ књиге „Серафим Роуз: Истинита прича и приватна писма“ Кети Скот

Одговарајући на основно питање било ког читаоца, Скот указује на своју сврху писања књиге: „Као члан Јуџинове уже породице, важно је да се његовим речима исприча ко је он био као и његова потрага за сврхом живота. Ова збирка писама пружа сиров материјал који нам помаже да разумемо Јуџина као свештеника, писца, сина, брата, хранитеља и пријатеља“ (стр. xii).

Кетин нагласак у делу „Серафим Роуз“ је пре свега на Јуџину Роузу пре његовог преласка у православље, а затим на јеромонаху Серафиму Роузу. Чини се да је овај нагласак у великој мери диктиран трима стварима: 1) њена лична искуства са Јуџином била су пре његовог живота као монаха и свештеника (Скот је имала 21 годину када је отац Серафим замонашен, рођена је 1949. године), 2) изворни материјал који јој је био доступан и жеља да избегне дуплирање материјала објављеног у делу оца Дамаскина „Не од овог света“ и 3) да њена књига буде хроника целе њене породице.

Како она каже: „Ова књига, коју он никада неће прочитати, је почаст и породично наслеђе мом ујаку (о. Серафиму) како би се испричала права прича о томе како је Јуџин Роуз постао отац Серафим“ (стр. xii). У ствари, кроз целу књигу она га првенствено назива Јуџином. Чак и након што је цитирала једно од његове духовне деце које га назива „оцем Серафимом“, она се враћа на то да га зове Јуџин. Поред тога, између шест писама и разгледнице које је оцтац Серафим писао својој мајци, обухватајући већи део поглавља о последњој години његовог живота, укључујући пет писама саучешћа које је његова мајка примила након његове смрти, а епилог од једне странице се искључиво фокусирао на његову мајку, Скот није написала само биографију о њеном ујаку, већ преко њеног ујака и хронику целе њихове породице..." (https://www.orthodoxethos.com/post/the-beauty-of-repentance-book-review-of-cathy-scott-s-seraphim-rose-the-true-story-and-private-le#viewer-1cpqb44118).

Дакле, сестричина о. Серафима, писац крими романа и биографија се решила да сакупи сва могућа писма о. Серафиму и објави их свету, да би, између осталог, показала и да је светски познати и уважени православни пустињак, мислилац, светоотачки писац и преводилац, који је постао и апостол Америке - у младости био хомосексуалац. Занимљиво.

Међу првима је текст о томе, на основу њене књиге, објавио факултет Помона, на коме је он студирао, већ 2001.г. (Story Date: Friday, April 13, 2001, https://web.archive.org/web/20220425015404/https://www.pomona.edu/news/2001/04/13-lives-saint).

А ту причу прежвакава и (бедни) сајт који је направљен само да би подржао верзију са Википедије: https://seraphimofplatina.com/biography_en

Затим то сајт https://orthodoxwiki.org/Seraphim_(Rose) понавља и убацује име и неког Валтера Помероја, са којим је такође, наводно, био у вези. Док Цариградска „карпато-руска“ епархија у северној Америци каже да га је управо тај „партнер“ довео у цркву, где је Јуџин „срео Бога“ https://www.acrod.org/orthodox-christianity/articles/saints/frseraphimrose .

Дакле, на англојезичком, америчком интернету, сајтови сумњивог порекла тврде да је он у младости био хомосексуалац, засновано на ничим доказаним, његовим наводним писмима из младости, које је, ничим изазвано, објавила његова сестричина, писац крими прича и биографија, да би показала свету ко је, заправо био њен ујак, Јуџин.

Занимљив је и податак да је она ту књигу издала десет година после смрти његове мајке, а вероватно и других његових блиских рођака, можда зато да нико од њих не би могао да оповргне њену причу? Његова мајка, Естер Роуз, умрла је 16. јула 1990, са 89 година у месту La Mesa, California (https://en.wikipedia.org/wiki/Esther_Rose_(painter)).

То је, дакле, неправославна страна ове приче. Да видимо сада како та прича изгледа са православне, црквене стране.

О. Серафим Роуз крштен је 2/15. фебруара 1962.године. Димитрије Лангреон, Рус, био му је кум. Иначе је једно време на интернету била верзија да је са њим био у вези, али пошто им је неко вероватно рекао да је то немогуће, и пошто се он дописивао као монах са својим кумом, који је после имао и породицу, променили су то име. Неки кажу да је Кети Скот чак уређивала и страницу о њему на Википедији.

Зашто сматрам да је то што тврде за њега нетачно? Зато што строга правила Православне цркве не дозвољавају да човек који је био хомосексуалац постане свештеник, а о. Серафим је био свештеник и то у једној од најстрожијих православних јурисдикција 20. века по питању догмата и канона – у Руској Заграничној Цркви. Ево укратко његовог црквеног окружења у тренутку када прима монашки, ђаконски и свештенички чин, како је то изложено у књизи: „Јеромонах Серафим Роуз – Житије и дело“, у издању Хиландара.

Прозорљиви старац Адријан Римаренко, под чијим се епитрахиљем упокојио св. старац Нектарије Оптински, који је касније постао владика Андреј Новодивјејевски, који је био и духовник митр. Филарета Вознесенског, био је духовник и Гљеба, потоњег о. Германа Подмошенског, саподвижника о. Серафима. Веома близак њима био је и архиепископ Антоније Медведев, који је дошао на Санфранцисканску катедру 1967. подржао братство Св. Германа Аљаског и учинио много на прослављању св. Јована Шангајског.

Владика Нектарије (Концевич, који је после смрти светог старца Нектарија Оптинског био духовно чадо о. Адријана), био је духовник Гљеба и Јуџина после смрти вл. Јована Шангајског 1966.г, по његовом благослову. Августа 1969. Јуџин и Гљеб се селе у Платину, уочи Успења.

О. Серафим тако пише: „После посете владике Нектарија били смо окрепљени за наредну борбу и суочавање са суровом стварношћу, изнутра озарени за јасно виђење сврхе онога што чинимо.“

„Оптински старци су примили духовно прејемство непосредно од Пајсијевих ученика. За Јуџина и Гљеба, најзначајније је било то што се Пајсијевска лоза светих подвижника протезала право до њиховог времена. Већина њихових духовних отаца и матера: О. Адријан, о. Герасим (са Јеловог острва), Иван и Јелена Концевич, о. Митрофан, епископ Нектарије (Концевич), припадали су, преко Оптинске пустиње, овој духовној лози.“

Митр. Филарет Вознесенски је био на канонизацији св. Германа Аљаског у Сан Франциску 9.8.1970., са братством св. Германа Аљаског.

14/27.10.1970. Замонашили су их владике Антоније Санфранцинскански (Медведев) и Нектарије Сијелтски (Концевич), а учествовали су и архимандрит Спиридон, архиђакон Николај Поршњиков. О. Серафим написао је тада писмо зашто нису прихватили рукоположење у свешенички чин, не спомињу се нигде греси који спречавају примање тог чина.

Митр. Филарет и Сабор епископа после тога моле о. Серафима и о. Германа да приме свештенички чин да би могли духовно да напасају паству која долази код њих.

Прозорљиви архиеп. Андреј Новодивјејевски чак саветује о. Германа да прими свештенство речима: „Митрополит Филарет (Вознесенски) познаје твој живот. Веруј му!“ О. Германа је у ђакона рукоположио архиеп. Антоније (Медведев).

1976.г. на св. пророка Данила у јеромонаха је о. Германа рукоположио владика Нектарије Сијетлски (Концевич) а затим и о. Серафима у ђакона у Сан Франциску у саборном храму. Архимандрит Спиридон из Пало Алто је исповедио о. Серафима пре рукополагања у ђакона.

О. Герман га је исповедио пред рукоположење у свештеника, које је извршио вл. Нектарије 11/24.4.1977. Он је полагао велике наде у о. Серафима.

Дакле, ово је укратко хронологија и духовно окружење о. Серафима, од крштења, преко примања монаштва, до свештеног чина. Чак и не говорећи о великој строгости коју је о Серафим имао и према самоме себи, као и према правилима Православне цркве, свако које имало упознат са духовним горостатима и ревнитељима православља, који се спомињу у претходним редовима, а који су одобрили његово рукоположење, знаће да је за њих било апсолутно немогуће да рукоположе у свештенички чин било кога са макар каквим склоностима ка хомосексуалности, а камоли са таквим искуством, јер би то значило и кршење црквених канона, као и велику опасност убудуће за младо америчко православље, нарочито јер се радило о два монаха који су живели у удаљеном манастиру у планинама и који су водили запажени и утицајни часопис и црквену делатност.

Дакле, духовна логика нам говори да је то противно црквеним правилима, духовној пракси, као и строгости личности, које су биле укључене у његово рукоположење.

Због тога сматрам да је прича о његовој наводној хомосексуалности у младости измишљена од стране светских непријатеља православља, са циљем да се баци љага на име новопрослављеног апостола Америке. Његовим молитвама и нас Господ нека помилује!

За крај мало његових поука из поменуте књиге:

„Објављујући текстове, ми имамо обавезу да надахњујемо друге. Може се објавити по који полемички чланак, али он мора бити узгредан и да има саосећајан тон, који је изнад пуке полемике и гнева“. Он се уздржавао од учествовања у дугачким јавним расправама, које прате бескрајни одговори и самооправдања. Када би видео да је нападнуто православље, које му је предато, објавио би по један чланак на ту тему, и на томе би се и зваршило, као што је радио ви вл. Јован Шангајски.

Трудио се да избегне рат унутар једне исте православне цркве. Такође се трудио да ублажи сукобе у које није био лично укључен.

„Превише је калкулисања а премало срца“, говорио би он. “У доба, које је фокусирано на ум, потребно је више срца у нашем православљу, а мање канонске логике, која води ка неслози и расколу“. Умереност, праштање, толеранција, то је оно што нам треба када је сваки акценат стављен на исправност.

Највиши циљ братства св. Германа било је издавање богословских списа.

„Теологија се у основи не бави аргументима, критиковањем, доказивањем и побијањем доказа. Она је, пре свега, реч васцелог човечанства о Богу, у складу са богооткривеним православним учењем. Стога је њен циљ увек да надахне, да загреје срце, да издигне човека изнад безначајних овоземаљских брига, како би спазио божански почетак и крај свих ствари, да човека оснажи и охрабри да се бори за Бога и нашу рајску прапостојбину. Ово је свакако правац и дух три најзначајнија православна богослова: св. Јован Богослова, св. Григорија Ниског и св. Симеона Новог Богослова. Они су, могло би се рећи, трасирали пут и циљ православног богословља, чак и у наше аналитичко доба охладнелих срца.“

„Ако се човек не овенча мучеништвом, нека се стара да не буде много далеко од оних који јесу“. Св. Климент Александријски, 223. год.

„Зла нашег доба толико су велика да ми често заборављамо већу силу тј. веру, којом им се супротстављамо“.

„Ова агонија, кроз коју пролази страдално православље данас, се не може увек решавати променом јурисдикција. Нема потребе да се осећамо као илегалци зато што не припадамо Московској Патријаршији, чије су главешине, епископи, одиста постали искварени и паралисани. Дух сергијанског легализма и компромиса са духом овога света влада данас, посвуда у православној Цркви. Међутим, ми смо призвани да упркос овоме будемо војници Христови.“ Отац Серафим Роуз, година 1980.

На Вазнесење Господње, 2026.