Блажени Теофан Полтавски: Слово на Педесетницу (2)

АРХИЕПИСКОП ТЕОФАН ПОЛТАВСКИ (БИСТРОВ)

СЛОВО НА ПЕДЕСЕТНИЦУ

О чему је приличније говорити на празник Свете Тројице, него о Самој Тројици? Али, учење о Светој Тројици је сам врх хришћанског богословља. Зато се ја не усуђујем да излажем ово учење својим сопственим речима, већ ћу то учинити речима светих и богоносних богослова и отаца Цркве: Атанасија Великог, Григорија Богослова и Василија Великог. Моја су само уста, а њихове су речи и мисли. Они предлажу божанску трпезу, а ја сам само служитељ њихове божанске гозбе...

Шта нам говоре са висине новозаветног Синаја ове громогласне и богојављене трубе васељенског богословља?

Бог је увек био, јесте и биће, или боље је рећи: Бог увек ЈЕСТЕ. Јер речи: „био“ и „биће“, означавају делање нашег времена и својствени су бићу, које пролази, а Он је – увек. Овим именом Он именује Сам Себе, разговарајући са Мојсијем на гори. Я есмь Сущий (Ја сам Онај Који Јесте) (Изл.3:14), Он говори Сам о Себи. Јер у Себи Самом усредсређује целокупно биће, које нити је започело, нити ће престати. Он је море постојања, безгранично и бесконачно, које се простире иза граница било какве представе о времену и постојању.

Потоји невештаствена светлост, која онолико осветљује оно владичанско у нама, то јест наш ум, ако је очишћен, колико брзина муње када осветљује небо, осветљује наш чулни вид. Он то постиже само нашим чулним умом, и то врло нејасно. Наш Бог је један, али није усамљен. Он Један постоји у три Озарења, или Ипостаси: као Беспочетни Почетак и Онај који постоји заједно са Почетком. Име Беспочетноме је Отац, Началу (Почетку) – Син, а Ономе, Који постоји заједно са Началом (Почетком) – Дух Свети.

Али иако су у Њему Три Озарења, или Ипостаси, Бог је Један. Јер је биће у Тројици Једно, и у Самој Светој Тројици постоји неко свештено јединоначалије. Из Једног, беспочетног Оца, као свог Начала (Почетка), изводе се друга Два: Начало (Почетак) – Син, и Онај Који постоји заједно са Началом (Почетком) – Дух Свети. Они се не сливају (сједињују) са Њим, али се ни не раздељују од Њега. Али Божанство је међу Раздељенима недељиво, као што је у три сунца, која су затворена једно у другом, једно сијање светлости.

Зато, кад мислимо на Божанство и на први узрочник, или јединоначалије, то јест на Оца, тада ми замиљамо Једно. А кад имамо у мислима Три, у Којима је Божанство, Који постоје од првог Узрочника, онда је Оних Којима се поклањамо Тројица. Ми се поклањамо Јединици у Тројици, и Тројица се у Јединици возглављује. Сва је достојна поклоњења, Сва је Царствена, Једнопрестона, Сама једино познаје Себе, какав поредак има Сама у Себи, а за нас је – једнако поштована, достојна једнаког служења.

Ово је довољно за верујуће. До овог се простире људско знање. Овде је граница онога што херувими заклањају крилима. А ко жели да истражује даље од овога, тај се противи реченоме: „Не сматрај себе превише мудрим“ (Проп. 7:17).

Али, Господ нам не открива о Себи одједном ту највишу тајну богословља. Домостројитељ нашег спасења, слично оку људском, које је израсло на телу, уводи нас у велику светлост истине после постепене припреме на њу, зато што штеди нашу немоћ. Пре него што нам да могућност да видимо само сунце, Он нас прво увежбава да у води гледамо на сунце, да не бисмо ослепели приступивши одједном виђењу чисте светлости.  

Тако је требало, да Тројична светлост озарује нас, просветљене, постепеним додавањем у откровењима, или како говори Давид, усхођењима (Пс.83:6). или напредовањем из славе у славу. Опасно би било да пре него што исповедимо божанство Оца, јасно проповедамо Сина, и пре него што признамо Сина, изразићу се унеколико смело, да нас обремени проповеђу о Духу Светом. Зато Стари Завет јасно проповеда Оца, и не тако јасно – Сина. Нови Завет открива Сина и даје нам указање о божанству Духа. А сада са нама пребива и Дух, дарујући нам најјасније познање о Њему.

После тога што се, погрузивши се у твар, и не могући да подноси несаздану светлост, човек сакрио од Бога (Пост.3:8) и Бог се сакрио од човека, да не би погубио преступника Својим светим присутством. Али Он га није потпуно напустио. Напротив, Јединствени Трипостасни, по неизреченој благодати, поново се приближио осуђеном човеку, постепеним откровењима, да би благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и општење Светог Духа (2.Кор.13:13) подигли и опет преузнели палог човека.

Јавио се Отац у обећањима љубави и милосрђа и грешника, уплашеног свемоћним правосуђем, приводио је заступништву Сина. Син се јавио под човечанским покровом и, победивши грех и умртвивши смрт у Себи Самом, отворио је двери благодати Светог Духа синовима гнева.

На крају, Дух Свети се јавио у знамењу огњених језика и проникнуо у људску природу у апостолима, да би јој присвојио благовољење Оца и заслуге Сина, и учинио да и ми будемо причасници божанске природе (види: 2. Пет.1:4). Баш у онај исти дан, у који је некада на Синају дат Стари закон ропства у страху од смрти, у исти тај дан је сишао сад од Сина – Нови закон Духа живота, слободе и синовства (види: Рим.8:15–21).

Није само на апостоле и није само ради њих сишао Свети Дух, већ је кроз апостоле Он сишао и на све, и ради свих нас. Сошествије Светог Духа није само чудо, које је прославило апостолску Цркву, већ и догађај, који је суштински повезан са делом нашег спасења. Данашњи празник није само сећање на оно што је било, већ је и његов продужетак. То јест, он као да продужава силазак Светога Духа, Који непрестано дише где хоће, на нас.

Као што је некада, при првом стварању света Отац све творио кроз Сина, Светим Духом (Пс.32:6), тако и сада при новом пресаздању бића, Он све чини новим и пресаздаје кроз Сина и Светим Духом. И онда и сада представљаући Тројицу: Господа, Који заповеда, Слово, које ствара, и Духа, Који утврђује. Отац започиње, Син твори, Дух завршава и у бићу и у пакибитију (поновном саздању). Дух Божији је Биће, које коначно завршава дела Божја.

Велико је Име Свете Тројице! Њоме је саздан и на Њој се утврђује као на својој основи цео свет, и чулни и духовни. Овим Именом си и саздан и поново саздан и ти , хришћанине! Њиме си запечаћен ти и у Тајни Крштења. Оно се, као божанска муња, која силази са небеса, сакрива у дубинама твог срца, да би осветлела и запалила твоје биће, поцрнело од греха.

Пази на себе: гори ли у дубинама твога срца овај божански огањ, који је затворен у божанском имену Свете Тројице, или је он, заборављен од тебе, већ угашен због твоје лењости? Ако је овај огањ угашен, поново га упали непрестаним призивањем имена Свете Тројице, непрестано изговарајући срцем, а ако је могуће и устима, ову, малу по количини речи, али немалу по сили, која је садржана у њој, молитву, великог молитвеника Свете Тројице: „Упование мое Отец, прибежище мое Сын, покров мой Дух Святой, Троице Святая, слава Тебе!“ (Уздање је моје Отац, прибежиште моје Син, покров мој Дух Свети – Тројице Света, слава Ти!).

Или ову молитву за сваку потребу: „Пресвятая Троице, помилуй нас; Господи, очисти грехи наша; Владыко, прости беззакония наша; Святый, посети и исцели немощи наша, имене Твоего ради“ (Пресвета Тројице помилуј нас; Господе очисти грехе наше; Владико опрости безакоња наша, Свети посети и исцели немоћи наше, Имена Твога ради). Или на крају ову кратку, али свеобухватну молитву: „Господи Иисусе Христе, Сыне Божий, помилуй мя, грешнаго!“ (Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!).

Јер, иако се ова молитва непосредно обраћа Другом Лицу Свете Тројице, ипак је у њој садржано скривено указање и на Тајну Свете Тројице, јер је Син – Очев Син, а помиловање нас, људи, савршава се благодаћу Светог Духа. Амин.

Извор: Архиепископ Теофан Полтавски: Житије, проповеди, писма, Православна породица-Рукумија, 2021. Београд.