Архиеп. Теофан Полтавски: Две беседе на Преображење Господње

АРХИЕПИСКОП ТЕОФАН ПОЛТАВСКИ

Слово на дан Преображења Господњег

...Из реченог се види да, по јасном сведочанству јеванђелиста Луке, догађај Преображења на Таворској гори, по свом унутрашњем назначењу, није ништа друго, него ОТКРОВЕЊЕ ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ на земљи. Људи свих времена и народа, који верују у Бога, веровали су и верују у Царство Божије, и сви они желе његов долазак. Чак су и апостоли, до сошествија на њих Светог Духа на дан Педесетнице, мислили да се оно састоји у успостављању Царства Израиљског (види. Д.А.1:6) а обични Јудејци га замишљају као чисто земаљско царство, у коме ће се они наслађивати, не духовним, већ земаљским благима. Чудом Свог Преображења, Христос Спаситељ руши то неправилно поимање Јудејаца о природи Царства Божијег, и самим делом показује да се оно састоји у општењу са Богом и созерцању божанске славе, у созерцању божанске светлости, која је источик божанског блаженства за човека...

 

Взошел Он на гору помолиться. И когда молился, вид лица Его изменился, и одежда Его сделалась белою, блистающею.

А око осам дана послије ових ријечи, узе он Петра и Јована и Јакова и попе се на гору да се помоли Богу. И док се мољаше постаде изглед лица његовог другачији, и одијело његово бијело и блистајуће.

Лк. 9:28–29

 

Још дуго пре стварања света у времену, у предвечном божанском Савету, био је предвиђен грехопад људског рода. А затим је заједно са стварањем света и човека било предодређено и спасење човека посредством искупитељних страдања Богочовека. А кад је наступила предодређена пунота времена, Син Божији се заиста и оваплотио, и пострадао за род људски.

Али, да би та страдања била не само савршена, већ и примљена на доличан начин, прво од стране ученика а затим и целог човечанства, Спаситељ је у време Свога земног живота постепено припремао Своје изабране ученике, а кроз њих и цело човечанство, на прихватање тих страдања на прави начин. Зато се Он много пута молио због Својих страдања Своме Оцу небеском и много пута је беседио о њима Својим ученицима.

Ради тога се и сада Он успиње на гору Тавор. Успиње се да би се помолио, и у време Своје молитве објавио ученицима Своју славу, да кад Га виде распетог, разумеју да је Његово страдање вољно страдање и да Он је Сам, иако и страда по људској природи, по Божанској природи – Очево сијање.

Погледајте како је силна и делатна Његова молитва!

Он се моли за Своја страдања, и у време Његове молитве човечанство се озарује славом Његовог Божанства. То и јесте природна последица Његових молитава. Дух молитве, сливајући се са Духом Божијим, испуњава светлошћу душу Исусову. А вишак те светлости, не задржавши се у души, прелива се на тело и просијава крозу лице.

Али, не могавши да се заустави ни тамо, она преображава и саму Његову одећу. Раширивши се још даље, она захвата и душе апостола и изражава се у Петровом усклику: „Господе! Добро нам је овде бити! (Мт.17:4)“. Затим прелази у област невидљивог света и оданде привлачи Мојсија и Илију, достиже до самих недара Оца Небеског и покреће Његову љубав ка торжественом сведочанству о Вољеном: Ово је Син Мој љубљени (Мт.17:5).

О, чудо молитве, која једним дејством обухвата и небо и земљу и Само Божанство! О браћо, заиста величанствен пример, представља за нас ова Богочовекова молитва, пример, који нас призива да Му последујемо и учинимо га постојаним правилом свог живота! Да не помисли нико од вас да се овај пример, као дело Богочовека, не односи на нас. Он се односи и на нас. Јер и у нама, иако не у том степену, треба да се изврши исто оно што се десило у Христу. „Јер у вама треба да буду иста та осећања, каква су и у Христу Исусу“, (Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу) учи нас апостол. (Флп.2:5).

Спаситељ Богочовек имао је потребу да се моли. А зар ти, човече, немаш ту потребу? Ако погледаш себе као твар, као саздање Божије, шта ти значиш изван Божијег стварања и заштите? Ништа! Као што твоја ништавност нема никаквог права на постојање, тако ни твоје постојање нема никаквог права на блаженство. Само по доброти Божијој ти постојиш, и само по милосрђу Божијем – можеш бити блажен.

Али то није довољно. Ти ниси само син првосазданог Адама, ти си син Адама, који је сагрешио, и због тога био осуђен Божанским Правосуђем. Ти си један од његових потомака, који се и даље рађају у гресима, по речима праведног Јова: Ко ће се родити чист, од нечистог? Нико. Ако су му дани одређени. Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико. (Јов 14:4–5). Зато ти имаш нужду, не у милости Божијој, као Његово створење, већ у помиловању, као Његово грешно створење.

„Ја то знам, али не могу да се принудим на молитву пошто немам потребно настројење за то“, рећи ћеш ти. Човече, ти говориш истину, али само из своје истине чиниш погрешан закључак. Заиста, јесу у људској природи чудна двојственост и противречна стремљења. Са једне стране, осећај потребе за божанским и жеља општења са Богом.

А са друге стране, некаква тајна незаинтересованост да се занимамо божанским и склоност да бежимо од разговора са Богом. И није тешко схватити зашто је то тако. Прво од ових усмерења припада првозданој природи, а друго – природи повређеној грехом. То и јесте наставак до данас, оног покрета, који се пројавио у прародитељима после њиховог првог нарушавања заповести Божије. И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту. (Мој.3:8). Ако и ти, слично твојим прародитељима, хоћеш да бежиш од Господа – бежи! Али знај да ћеш за то бекство од Господа бити изгнан огњеним херувимом из шатора рајског блаженства. А ако хоћеш да блаженствујеш са Господом - немој бежати од Њега, већ напротив, прибегавај к Њему, борећи се против своје греховне отуђености од Њега.

„Ја се молим, али моја молитва је неделатна и бесплодна“, кажеш ти. Заиста, догађа се да наша молитва буде и таква, али не по нашој природи, већ по нашој немоћи. Твоја молитва бива неделатна и бесплодна зато што се ти молиш или за оно за шта не треба да се молиш, или се не молиш онако како треба. „Буди мудар у својој молитви“, говори Исак Сирин, „и немој тражити у њој ничег пропадљивог и сујетног, памтећи заповест Спаситељеву: Иштите најпре Царства Божијег и правде Његове, и све остало (то јест све потребе за овај живот) ће вам се додати (Мт.6:33)“.

Али, ако желиш да се молиш за земно, тражи за себе оно што сматраш нужним и потребним. Али испуњење и неиспуњење твоје молбе остави вољи Божијој у вери и нади на свемогућство, премудрост и благост воље Божије. Тај превасходни начин мољења даровао нам је Онај, Који се молио у Гетсиманском врту да га мимоиђе чаша намењена Њему. „Не моја воља, већ Твоја нека буде“ (Лк.22:42), завршио је он Своју молитву Оцу.

Не користи у својој молитви премудре изразе. Небеском Оцу је просто и спонтано тепање детета благоугодније од красноречивих мудраца овога света. Избегавај у молитви многословље, памтећи да је једна реч митара умилостивила Бога, и једна реченица, испуњена вером, спасла је разбојника на крсту, и блудни син је једном речју умилостивио свога оца. Не буди смео у молитви, макар и да си задобио чистоту. Напротив, приступај Богу са најдубљим смиреномудријем. Макар и да си се попео на врхунац лествице врлина, и тада се моли као грешник. Јер сви смо ми грешници, само у различитој мери.

Моли се са вером, јер вера окриљује молитву, а без вере молитва не може да узлети на небо. На крају, дуго пребивајући у молитви и не видевши плода од ње, не говори да ниси добио ништа. Јер и само пребивање у молитви је добитак, а које је благо више од тога да се прилепљујеш за Господа и пребиваш непрестано у сједињењу са Њим? (види: Лествица. Слово 28).

Ако се будеш молио, Господ те неће одбацити. Моли се прво онако како можеш, несавршеном молитвом, и Господ ће ти дати савршену молитву. А она те неће само узнети на Тавор, већ и на само небо!

Амин.

Изговорено 6. августа 1928 г. у Варни.

 

Слово на Преображење Господње

На данашњи дан празнујемо догађај Преображења Господњег. Али, да би наше празновање овог догађаја било разумљиво, ми не треба само да славимо, већ и да поимамо смисао овог догађаја. То је потребно увек, а нарочито у данашње време. Хришћани последњих времена су толико престали да схватају смисао овог празника, да су почели да га избацују из броја својих празника. Непромењено га, без икаквих колебања, празнује до данас само Православна црква.

Какав је догматски смисао овог празника, на коме се заснива његово црквено прослављање?

Јасан одговор на то даје јеванђелист Лука. По речима тог јеванђелисте, изабравши дванаест ученика, Христос их је послао да проповедају Царство Божије (Лк.9:1-2). И Сам Он је више пута разговарао и са народом и са својим ученицима о Царству Божијем (Лк.9:11). Један од таквих разговора са ученицима, Он је закључио речима: Говорю же вам истинно: есть некоторые из стоящих здесь, которые не вкусят смерти, как уже увидят Царствие Божье (А кажем вам заиста: Има неких међу овима што стоје овдје који неће окусити смрти док не виде Царства Божијега.) (Лк.9:27).

И после ових речи, после осам дана, примећује Јеванђелист, узевши Петра, Јована и Јакова, Он је узишао на гору да се помоли и за време Његове молитве на гори, десио се дивни догађај Преображења: и просијало је Његово лице као сунце а одежде Његове су постале беле као светлост (Мт.17:2).

Из реченог се види да, по јасном сведочанству јеванђелиста Луке, догађај Преображења на Таворској гори, по свом унутрашњем назначењу, није ништа друго, него ОТКРИВЕЊЕ ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ на земљи. Људи свих времена и народа, који верују у Бога, веровали су и верују у Царство Божије и сви они желе његов долазак. Чак су и апостоли, до сошествија на њих Светог Духа на дан Педесетнице, мислили да се оно састоји у успостављању Царства Израиљског (види. Д.А.1:6) а обични Јудејци га замишљају као чисто земаљско царство, у коме ће се они наслађивати, не духовним, већ земаљским благима.

Чудом Свог Преображења, Христос Спаситељ руши то неправилно поимање Јудејаца о природи Царства Божијег, и самим делом показује да се оно састоји у општењу са Богом и созерцању божанске славе, у созерцању божанске светлости, која је источик божанског блаженства за човека.

Отуда је јасно да тако схваћен догађај Преображења има значај не само за апостоле, већ и за све хришћане.

Не говори само апостолима, већ и свим хришћанима Спаситељ: Иштите... Царства Божијег (Мт.6:33). И зато не само апостоли, већ и сви ми треба да знамо у чему се оно састоји, да бисмо га тражили и молили се за његов долазак. Догађај Преображења Господњег говори и нама, као некад апостолима, да Царство Божије није у земним благима и није у земној срећи, већ је у благима небеским и у духовном општењу са Богом.

Оно се у зачетку остварује већ на земљи, али се у пуној мери остварује тек у будућем веку. „Знате ли ви“, пита један од тајника Царства Божијег, коме је нарочито много било откривено Самим Христом Спаситељем кроз Духа Светог о тајнама Царства Божијег, преподобни Симеон Нови Богослов, „Знате ли какво царство нам Христос говори да тражимо и за какво нам заповеда да се молимо?“

И одговара на то питање овако: „Као Творац и Устројитељ свега што постоји, Господ Бог, по својој свемоћи, царује над свим саздањима, и небеским и земним и онима у преисподњи. Али, благодаћу, Он жели да царствује над разумним створењима - правдом, знањем и истином. И управо то Царство нам је Господ рекао да тражимо, то јест да тражимо да над нама Бог царује благодаћу. И кад се он тако зацари у нама, да онда ми будемо подобни херувимима на небу, имајући Бога на раменима својих душа“ (Преподобный Симеон Новый Богослов. Слово 52-Преподобни Симеон Нови Богослов, Беседа 52).

„Ја сам васкрсење и живот“, рекао је једном овом светитељу Сам Христос. „ЈА САМ ЦАРСТВО НЕБЕСКО сакривено унутра, у вама. Како сам сада видљив у садашњем животу, тако ћу и у будућем животу засијати у њима. Ја сам сунце, које је видљиво мислено и сваког часа узлазим, као што видљиво сунце ујутро узлази, јављајући Се достојнима, као што сам Се раније јављао пророцима. Заједно са Мном су и Отац Мој и Утешитељ, Свети Дух“. (Преподобный Симеон Новый Богослов. Слово 89 (Преподобни Симеон Нови Богослов, Беседа 89).

Блажен је онај, ко се још у овом веку удостојио да благодатно осети у себи присутство Христа Спаситеља. Он ће се несумњиво удостојити да Га види лицем у лице у будућем веку. У будућем веку ће Христос бити видљив свима светима и Сам Христос ће видети све безбројне миријаде светих, не скидајући поглед ни са једног, тако да ће сваки од њих имати утисак да Он баш њега гледа, са њим разговара, и њега поздравља. И нико неће бити тужан због тога што Христос није обратио пажњу на њега и презрео га је. (Види такође беседу 52).

И то гледање лицем у Лице Христа Спаситеља биће за оне, који Га созерцавају, источник неизрецивог блаженства, јер ће од Његовог пречистог Лица излазити божанствена светлост, која ће на неизрецив начин прожимати сво човеково биће и веселиће га. И та светлост ће бити СВЕ за човека: „И храна и пиће и одело, и свака врста радости“ (Тамо, слово 52). Озарени том светлошћу, тада ће и сами праведници засијати као сунце, у Царству њиховог Оца. (Мт.13:43).

Ето какву истину Царства Божијег нем открива догађај Преображења Господњег! И управо због тога га Црква сматра за један од великих празника.

„Преобразился еси на горе, Христе Боже, показавый учеником Твоим славу Твою, якоже можаху: да возсияет и нам грешным свет Твой присносущный, молитвами Богородицы, Светодавче, слава Тебе (Тропар Преображења Господњег). Амин.

Изговорено 6 августа 1929 г. у Варни.

Извор: Архиепископ Теофан Полтавски: Житије, проповеди, писма, Православна породица-Рукумија, 2021. Београд.