Блаж. Филарет Њујоршки: Светих Отаца I Васељенског сабора

Објављено 07 јун 2019

vassabor

БЛАЖЕНИ ФИЛАРЕТ ЊУЈОРШКИ

НЕДЕЉА 7. ПО ПАСХИ: СВЕТИХ ОТАЦА ПРВОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА

Света Црква се сутра, прве недеље после Вазнесења Господњег, сећа Светих Отаца, који су се трудили и подвизавали за православље на Првом Васељенском сабору. А јеванђеље, које се данас чита, говори о томе како су апостоли на Галилејском језеру имали чудесни улов рибе после тога што им је Учитељ указао шта треба да раде. Чини се да није одмах јасно зашто се баш то јеванђеље чита када се Црква сећа светих Отаца. Али, треба пре свега памтити да то чудо чудесног улова рибе није било прво, као што знају они који су читали Јеванђеље. Господ је двапут учинио такво чудо – једанпут на самом почетку Свог служења, када је ступио на проповед, а затим после Свог Васкрсења, на самом крају. Оба ова чуда требало је да науче св. апостоле томе да се ни у ком случају не ослањају на своје снаге, већ само да се уздају у помоћ свог Владике Господа.

Оба пута то је било тако јавно – и први и други пут они су ловили по целу ноћ и ништа нису ухватили али како је Господ само рекао: „Баците мреже здесна од вашег чамца“, они су уловили чудесно велики улов рибе. Нарочито првог пута, када је апостол Петар, потрешен величином тог чуда, припао к ногама Спаситеља и молио га да Господ изађе, да се удаљи од његовог чамца, јер је он човек грешан и недостојан. Господ му је одговорио: „Не бој се, од сада ћеш ловити људе“, не рибе већ људе. И тиме је већ указао на то да ће то чудо имати дубоко значење, исто као и друго. Апостоли су били убеђени својим искуством како много значи благослов и помоћ свише, они су се трудили поштено али њихови напори нису ничему довели. Када су добили благослов Господњи, оба пута су имали чудесно богати улов.

Свети Оци Првог Васељенског сабора су били борци за апостолско православље, као и уопште, наравно, за јединство православне Цркве. Када се сећамо њихових стро-гих подвига, Црква као да нам напомиње то да они, као прејемници апостола, у својим трудовима такође никако нису могли да се ослањају ни на каква своја учења, већ само на помоћ Господњу.

Тако је и у животу сваког човека: ако се ослања само на себе, то значи да се он, по изразу из свете Библије, ослања на поломљени штап, који ће се сломити и он ће пасти. А када се човек у потпуности ослања на помоћ Божију, онда његови трудови бивају многополодни. Без његових трудова, Господ неће помоћи јер нема тачке где би додао Своју божанску силу. Али када се човек сам труди, онда му Господ иде на помоћ.

Тако је речено и у светој Библији. Господ говори човеку: „Сине, уложи твоју силу и ја ћу приложити Моју силу“. Тако и јесте, када се Божији радник труди, у потпуности се ослањајући на помоћ Господњу. Труди се, улажи све своје снаге, поштено ради али ништа не очекуј од својих трудова ако их Господ не благослови и не осени Својим благословом и Својом силом. Али зато, када се то деси, тада ће твој труд донети плода по тридесет или шездесет или сто пута, како већ буде угодно Богу, који благосиља људске напоре успехом.

Овако или онако, али то је пример, то је поука коју су примили апостоли, којом су се користили и свети Оци Васељенског сабора. Она је и за све нас поучна и корисна. Ако ти се некада учини да се трудиш бесплодно, не унивај! Господ је моћан у сваком тренутку да благослови твој труд и да га поткрепи Својом Силом и тада ћеш ти и сам увидети како много значи свети и делатни благослов Божији.

...Ето зашто су тако важни Божији благослов и Божија помоћ. Зато сваки пут када видиш мали успех или неуспех својих трудова, никада не падај духом, већ призивај Бога у помоћ. Нека су и дуги и безуспешни трудови твоји али се труди и не престај да призиваш Божију помоћ. Господ ће рећи и све ће бити по слову Његовом, и сам ћеш се чудити како ће многоплодан, стваралачки и успешан да постане твој труд.

Ми треба само да привучемо милост Божију, а можемо је привући само смиреном вером и свешћу о својој недостојности. Док човек много мисли о себи, док он разлог своје несреће тражи у другоме, у нечему другом а не у себи, дотле му неће доћи помоћ Божија. Из Јеванђеља је познат случај, када је Спаситељу један човек довео свог бесомучног сина. Будући да га нису исцелили Спаситељеви ученици, он није окривљавао самог себе већ друге.

Када му је Господ Исус Христос указао на разлог зашто није добио помоћ, он је смирено узвикнуо: „Верујем, Господе, помози моме неверју“. И тог тренутка се јавила помоћ Божија и Господ је исцелио његовог сина. Положи и ти своје дело у десницу Промисла Божијег и моли се да те Сам Господ благослови и помогне ти у трудовима и делима твојим. И Онај Који је рекао „Воззовет ко Мне — и услышу его“ (Позваће ме и услишићу га), услишиће и тебе и биће ти по вери твојој и молитви твојој. Амин.

(Недеља 18. по Духовима: Чудесни улов рибе.)

Извор: Проповеди и поуке митрополита Филарета Вознесенског 2. део, манастир Рукумија, 2018. 

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски