Црвена куга (23. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Подсетник за комунисте и оне који крију њихове злочине

Бог је дародавац живота

Наше животе су загорчавали доушници који су се крили иза псеудонима Сократ, Сирано, Толстој, Пабло, Црни, Аристотел, Ремингтон...

 

И сада смо, Крцуне, на ивици понора - зло нас притиска са свих страна. Неки би да од наше државе направе отирач за ноге. Прете нам споља, прете изнутра - ови што живе с нама под истим небом изгледа да су добро плаћени, ови споља испуњавају налоге моћника. Сви би да нам убију достојанство! Ми смо у страху, Крцуне, затурили понос, сиромаштво нас нагони на клечање готово пред сваком светском шушом.

И сада, у овом нашем јаду и чемеру, у овој нашој расцепканости, у овим злим деобама, страначким посебно, неко, потпуно неупућен у нашу прошлост, помиње национално помирење. Какво црно помирење, ко то покушава да измири џелата и жртву, ко то сада хоће да сакрије злочине свога оца, чији то синови покушавају да пониште улогу својих очева у стварању ореола око главе Јосипа Броза, ко би то радо спалио спискове имена доушника који су понекад и за ситне паре загорчавали животе својим комшијама и рођацима. Ко то накнадно, појединачно и у рафалима пуца у наше памћење, у наше сведочење, у истину која се не да убити. Ко желео рат, дабогда га имао у својој кући - нова је клетва разумних. Рата, међусобног, неће бити, али неће бити ни помирења како га замишљају комунисти и њихови синови. Србија мора проћи све фазе обелодањивања злочина кроз које су прошле све земље у транзицији. Мора се обелоданити дас ли још са нама или са нама иду Сократ, Сирано, Толстој, Пабло, Црни, Аристотел, Мајор, Ремингтон... За кога данас раде и како су плаћени: по глави или паушално? Или су од моћника награђени високим положајем?

Ни помисли о реваншу

Откуда сад она несувисла прича о спреченом грађанском рату, о спреченом реваншу, о националном помирењу убица и њихових жртава: Ту спада у домен крајње неозбиљности. Да би се неко осветио и реванширао комунистима морао би да убије стотине хиљада чланова те партије, да утамничи милионе, да осакати стотине хиљада, да опљачка милионе људи и толико да их нагна на бекство у свет. Укратко, да би се неко реванширао морао би да понови све комунистичке злочине! Не верујем да у земљи Србији постоји иједан човек православне вере који би то и помислио! Само они, верници, знају да је Бог дародавац живота. А, кад Бог да, нико нема право да узме. Био си, Крцуне, у добрим односима са неким писцима - њима си причао да су ти руке до рамена у крви српског народа, мада никад ниси навео ниједно име. Зато те и питам: ко уби генерала Милана Недића? Чији је пиштољ био бржи: твој или мајора Мила Милатовића? Миле је, је ли, смислио ону причу о генераловом скоку кроз прозор. Види ти, молим те, генералове дрскости да онако спетљан, са букагијама на ногама и рукама везаним на леђима, тако су га видели затвореници, изводи акробатске скокове! Не би вама сметало што је генерал био председник владе под немачком окупацијом, ни што је имао оружане одреде који су вас изгонили из Србије; вама, заправо вашем Брозу је сметало што генерал много зна. А то што генерал Недић зна, не сме да зна српска и светска јавност: не сме да зна за вашу сарадњу са Немцима и, посебно, за Брозову сарадњу са Коминтерном и Гестапоом. Па нисте ваљда живели у заблуди да председник владе под окупацијом не зна ко је све сарађивао са окупатором. Знао је, дакле, генерал Недић и за ону помоћ вама, титовцима, у Ужицу 1941. године и они вашу сарадњу са Немцима у Босни и усред Загреба. И за вашу давнашњу сарадњу са усташама. Није вама сметало што је генерал Недић спасао неколико стотина хиљада српских избеглица, него вас је разбеснело што готово нико од тих избеглица није хтео да вам се придружи. Па нису могли да гађају каменом онога ко им је пружио хлеб, одећу, обућу, наду... Сећаш ли се, Крцуне, оног сиротињског дома у твом Ужицу, оном поред реке Ђетиње - ту су прихваћене прве избеглице које су преко Дрине стигле у Бајину Башту и даље у Србију. Можда им ти, Крцуне, ниси тада пружио руку и помоћ, али јесте твоја мајка вида: показала је хришћанску љубав према овим невољницима и пружала им помоћ. Брозу је сметало што је Недићева влада прихватила око 150.000 Срба са Косова и Метохије, десетине хиљада протераних Словенаца, 600.000 Срба из западних делова Југославије, стотинак хиљада српских малишана. Сви су они добили кров над главом, обућу, одећу, храну, деца су наставила школовање у Србији.

Спасавао је Србију

Не мислиш, ваљда, Крцуне, да је генерал Недић - као наша браћа у Загребу - дочекао Немце осмехом и аплаузом; дочекивао их је, као и у претходном рату, и на Солунском фронту, рафалима. Не мислиш, надам се, да му је било стало до тога да буде председник владе под немачком, италијанском, мађарском, бугарском и албанском окупацијом. Прихватио је тај положај тек кад је суочен с планом немачке окупационе команде да се Србија распарча и на управљање подели Мађарима, Бугарима, усташама, Шиптарима, муслиманским фундаменталистима окупљеним у разним војним групама хоџе Пачарија и Хасана Звиздића. Је ли генералову смрт убрзло сазнање да би се могао наћи пред Нирнберншким трибуналом? Шта би он тамо рекао о вашим злочинима, о тестерисању живих људи, о гуљењу коже живим људима, о вађењу очију живим људима, о касапљењу живих. Сви су грешили што су нас слали у војску: на оне који руше сеоске пропусте и мостиће, пале архиву, књиге рођених и умрлих, на оне који пљачкају банке и продавнице не шаље се војска него полиција. Сећаш ли се, Крцуне, колико је пара однето из Народне банке у Ужицу оног дана кад сте кренули у бежанију у којој нисте знали где вам је вођа и учитељ - он се слуђен од страха појавио после три дана. Узгред, Крцуне, да те питам, што не зауставиш ове филмаџије који приказују уличне борбе, тенкове, борна кола, авионе, знаш и сам да ништа од тога није било. Истина је само да су летела два авион изнад града и да су митраљирали. Ниједна бомба није бачена, на улицама није било живе душе, не зна се да ли је неко страдао. Иза вас су, Крцуне, остале две масовне гробнице изнад болнице у Крчагову. Остало је и неколико појединачних гробова. У селу Расна, близу Пожеге, убијен је солунски ратник Иван Кораћ, миран и повучен човек који се истицао добротом и поштењем. Убио га је их обести један млади „устаник против окупатора“ зато што је стари ратник одбио да сјаше с коња и што је момку рекао да своје оружје упери на окупатора, а не на старе српске ратнике.

Указивао на крваве трагове

Нека партизанска дружина, Крцуне, навалила да опљачка земљорадничку задругу у селу Здравчићи у ужичком крају, а томе се успротивио учитељ Петар Јордовић. Није се баш успротивио јер није био наоружан, него их замолио да то не чине јер је то имовина сељака. О животу учитеља Јордовића одлучивала је једна партизанка - прислонила га је уз зид зграде и убила. Потом су провалили у задругу и однели из ње све што је било вредно. Одатле су некуда побегли јер су се плашили освете учитељевог таста Велимира Џаковића, чија су два сина били у партизанима. Ја те само подсећам да су иза вашег ослобођења остајали крвави трагови. На те крваве трагове указивао је и генерал Милан Недић, молећи Србе да зауставе проливање крви. И сада, питам ја тебе, кога је он издао? Чији је народни издајник онај ко је спасао најмање милион душа и прехранио Србију у најтежим условима? Да није група око Јосипа Броза прогласила себе народом, оним народом кога је издао генерал Недић?! Па зар ви о издаји говорите! Ви који се користите немачком окупацијом да бисте извршили државни преврат и завели диктатуру, ви који из заседе убијате једног немачког војника и погибељи изложите сто српских глава; ви који у борби на Кадињачи убисте једног немачког војника и једном ранисте, ви причате о победи, а заборављате на стотинак погинулих Срба у тој борби. Ви који убисте Крагујевац, ви који сте убили толике српске градове причате о нечијој издаји! Зар још имате шта да кажете? Зар страх од почињених злочина није свезао језик! Кад се буде писала савремена историја српског народа најтамније поглавље носиће назив: владавина комунизма. Биланс те владавине је застрашујући. Све ће бити обелодањено у томовима књига.

Србија памти и добра дела

Крцун је спречио рушење Српске православне цркве у центру Ужица, али то није једино његово добро дело

Не стигох да те упитам, Крцуне, за Живојина Павловића, новинара и публицисту, вашег човека, оснивача и функционера ваше партије са седиштем у Паризу. Он се нешто много замерио Брозу, Броз му то није опростио, па је био обрадован кад је чуо да је Павловић у неком златиборском селу. Како га судбина нанесе да се нађе близу ваше совјетске ужичке републике, то само Бог зна. Зна се Крцуне, да га ти нису убио, а зна се и ко га је убио! Убио га је Видан Мићић, из Пожеге, онај што се после рата хвалио да је био војник партије и да је убио две хиљаде људи! Ти си послао твоје људе да пронађу и ухапсе Павловића, ти си га и саслушавао, али не сам, у томе су учествовали Петар Стамболић и Владимир Дедијер. Ломили су му кичму зато што их је издао, што је говорио истину о Совјетском Савезу која се никако није уклапала у пропаганду Брозове партије.

Дража тражи своју децу

Павловић је и причао и писао да је „совјетија земља терора глади и беде, насиља, изолације, земља сурових логора“. О Брозу је говорио као и вишеструком агенту који се служио подвалама и насиљем да би дошао на чело Комунистичке партије. Ти си, Крцуне, о Брозу имао друкчију слику и био си киван на Павловића што ти ту слику квари. Можда си касније, кад си се сукобио с Брозом жалио Павловића, али је било касно: знаш да су га једва препознали кад су откопали ону гробницу са око стотину лешева. То је био последњи дан ваше владавине у новембру 1941. године. Дан српског чемера и јада. Дан туге и плача. Дан опште жалости. Дан клетве: „Дабогда се никад не вратили!“

Клетве су највише упућене теби, Крцуне. Неки мисле да си живео само да би друге лишавао живота! А није тако. Не, не! Учинио си ти и нека добра дела. Спречио си рушење Српске православне цркве у центру града Ужица. Пролазио си улицом поред зграде Гимназије и угледао групицу људи наоружану крамповима, ћускијама, лопатама. Зауставио си аутомобил и онако, кроз прозор, упитао их шта раде. Неки Ћуле рече да су дошли да руше цркву. Потврди то и неки Ћук. Кад си изашао из кола и кад су те препознали премрли су од страха. По навици. Као што су од страха умирали сви који су чули за тебе, а први пут те видели. Питао си: А ко вам је рекао да рушите цркву? Они у хору заграјаше: Доста нам је мантијаша! Боже мој, кад су чули твоју претњу да ћеш их лично пострељати ако још једном покушају да учине ту глупост разбежали су се остављајући рушилачки алат пред вратима цркве. Знао је град да се црква не руши тако лако, али била би велика брука да су је оскрнавили. Прота Рајаковић, који је убрзо сазнао за зле намере ових крштених атеиста, био ти је благодаран и надао се прилици да ти то лично каже. Тебе није било у цркви, али је редовно долазила твоја мајка Вида - њој је прота изразио захвалност на твојој заштити храма.

Друга ствар је онај гест према генералу Михаиловићу: Уочи погубљења питао си га има ли каквих жеља. Има, одговорио је генерал. Има жељу да види своју децу, Бранка и Гордану и да се с њима опрости. Било је у теби неке човечности, неке племенитости, неког људског разумевања, нечег очинског. Ниси то ускратио генералу - послао си аутомобил по његову децу. Ниси ти тада слутио шта ће се десити: да ли је из страха од комунистичке освете, или су били без емоција, тек Бранко и Гордана су одбили да се опросте са оцем. Кад си му то саопштио, њему су грунуле сузе. Да су се окорели комунисти одрицали очева и браће и да су их убијали то је већ било познато, али да се деца одрекну оца генерала и министра у једној влади за кога је свет тврдио да је једини герилац у поробљеној Европи који је позвао на отпор окупатору - то се није десило: Истина, Дражина деца су коришћена за комунистичку пропаганду: да је Дража био борац против фашизма, не би се његова деца нашла под заставом Јосипа Броза! Дражин најмлађи син, резервни пешадијски потпоручник Војислав погинуо је у јуну 1945. године. У јеку борбе, његово гробно место затрпано је камењем.

Мољевић чува образ

Ово, Крцуне, хоћу да кажем: поступио си човечно према генералу Михаиловићу пред његову смрт - испунио си му жељу да види децу. То што деца нису хтела, или нису смела да се опросте од оца - не спада у твоје грехове. Посведочио си неку врсту хуманости и према др Стевану Мољевићу, коме се у робијашници Сремске Митровице смрт нагло приближавала. Сећаш ли се овог доктора правних наука, уваженог адвоката, уредника равногорске штампе, оснивача Српског културног клуба заједно са Слободаном Јовановићем и Драгишом Васићем, члановима Краљевске академије наука. Мољевић је био жива легенда Равне горе - био је на оном светосавском конгресу у селу Ба изабран за председника извршног одбора Националног комитета... Био је личност: чврст, поуздан, честит, прав као бор. Рекао си му да је комунистичка власт спремна да га пусти на слободу како би могао да се лечи. Знао си да му је крај близу. Ту си био тактичан, али си био нетактичан кад си му поменуо да би, за узврат, требало да се одрекне свог националног програма и Равне горе. И њему и онима који су те чули то је личило на уцену. Сећаш ли се шта је тада урадио Мољевић. Ухватио се за образ и рекао: „Видите ли ово, Пенезићу, нема те слободе која ће ме приволети и нема те болести која ће ме уплашити да изгубим образ!“ Изгубио је живот, али је образ сачувао: умро је у робијашници, али су га и мртвог мучили: како је био веома висок није могао да стане у склепани ковчег, па су му ноге пребили маљевима... Његове кћерке Мирјана и Радмила једва су после низа година успеле да његове земне остатке пренесу у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду. Могло је и без оне уцене, Крцуне.

Ко неће у партију

Поменућу и четврту ствар - спасавање оних ужичких дечака из националних кућа који су крали хеб по пекарама. Милиција је хтела да их проведе улицом са нанизаним хлебовима око врата и да их натера да вичу ми смо лопови, ми крадемо хлеб. То си ти спречио и тиме им помогао да их не истерају из школе, да их скојевци не батинају, а стари комунистички активисти да вичу за њима да су лопови.

Можда си учинио још нека добра, Бог их свакако зна, а ја мислим да си доста учинио једном анегдотом која упркос протеклим годинама није изгубила на значају. Дакле: возио се ваш вођа и учитељ Броз у неким бесним колима, Ранковић и ти били у његовој пратњи, а на узаном друму, србијанском, испречио се магарац. Броз притиснуо сирену, јечи на све стране, али магарац ни да се помери, нити да репом мрдне. То је највише нервирало Ранковића, па је он, нестрпљив и љут, искочио из аутомобила, зграбио, уз пут, мотку и почео магарца да удара по сапима и глави. Узалуд: магарац као да је укопан у земљу, ни с места да се помери. Броз молећиво гледа у тебе, понадао се да ћеш ти наћи начина да магарца уклониш с пута. А ти, без журбе, потпуно смирено, што не личи на тебе, прилазиш магарцу и нешто му шапућеш на уво. Магарац наједном полете као стрела и нестаде у шипражју. Пут је био пролазан...

Броз је био изненађен твојом лукавошћу којом си се послужио да би отерао магарца, па те је, чим си ушао у аутомобил, упитао: „Божју му мајку, Крцуне, шта рече том луђаку те онако шипи? А ти, задовољан што си без батина решио проблем, узврати: „Ако се не склониш с пута, учланићу те у Комунистичку партију! Изгледа да је ово био крај Стојановићевим питањима, што је обрадовало његову супругу Раденку јер није стигла да исприча шта је све доживљавала оне ноћи када је себи копала гроб:

- Копам ја тешко и споро, земља тврда, ја нејака, дете се помера у утроби, а један од тројице мојих мучитеља, онај кога су звали „Жути“ псује ми све по списку и тражи да убрзам копање. Нестрпљив, ваљда, да пуца у мене и да ме што пре види у овој рупи коју сама копам. Касније сам сазнала да је тај Жути био познати убица и да је у младости испољавао насиље.

 

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml