Црвена куга (22. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Подсетник за комунисте и оне који крију њихове злочине

Запалити село или протерати сељаке

Мајор Ратко Дражевић, потоњи директор „Авала филма“, као шеф Озне, како је навео у својој исповести, убијао је и по сто људи дневно.

Шта је остало од Србије, Крцуне. Где су њене границе? Још мучније питање: Где су Срби? Који су ово Срби што се потуцају од немила до недрага по заједничким просторијама са туђим комадом хлеба у рукама и у туђој кошуљи, али с погледом на завичај. Зовемо их избеглицама, а не питамо се јесу ли то они који су побегли од братства и јединства? Не питамо се колико њих би поклано у име тог истог братства и јединства? Како то да у том братству Срби изгубе бедем српства - тако смо сви звали Книнску крајину, па обе Славоније и део Срема, на наше очи отимају нам Косово и Метохију, на српској земљи, на српским светињама на костима српских ратника стварају неку исламску џамахирију! Већ имамо тихе избеглице из рашке области коју Срби још називају Санџаком, а бојим се да ћемо ускоро гледати избеглице, српске наравно, из северног дела Војводине...

Броз није посетио Јасеновац

Ако је ово и твоје братство-јединство, Крцуне, било би нормално да си барем једном упитао Броза што он никад није отишао у Јасеновац, тамо где су Павелићеве усташе умориле на стотине хиљада Срба. Чуди ме да га то ниси питао, па ти си био посебно цењен зато што си вођу смео да питаш оно што другима није било ни на крај памети. А тај покољ Срба у Хрватској, у Босни и Херцеговини био је злочин којим се бавио свет, па се бавила и југословенска избегличка влада у Лондону. Намеравала је та југословенска влада да осуди те крваве злочине, па је смислила једну декларацију коју би потписали сви министри. Један министар из Хрватске, међутим, није хтео да стави потпис и тако осуди злочине. На питање зашто неће да потпише и зар нисмо браћа одговорио је: „Колико још треба да вас покољемо да најзад схватите да нисмо браћа. Можда ти за ово ниси знао, Крцуне, можда је то било далеко од твојих планова, а могао си, да си хтео, да сазнаш: тамо, у Хрватској, усташе убијају Србе, у Босни и Херцеговини Србе убијају заједно муслимани из ханџар-дивизије и усташе, овде у Србији Србе убијају српски комунисти. Твој друг, и твој сарадник, и твој потчињени био је мајор Ратко Дражевић, шеф Озне од Рашке преко Краљева и Чачка до Горњег Милановца - имао је тај широка овлашћења. Његов живот је био као и твој: живели сте да бисте друге убијали! Страшно! Сурово! Он се у некој исповести коју је забележио публициста Миломир Марић јавно жалио да је убијао по твојој наредби. Ти си био мртав кад се он исповедао и безмало сву своју кривицу свалио на тебе. Кад су његове жртве почеле да му се јављају у сну, кад је био у кошмару гледајући те унакажене људе, каже да је долазио код тебе и рекао ти да више не може да убија. Па још каже да си му ти тада рекао да се још није навикао, а кад се навикне неће моћи да живи, а да не убија! Ма, да ли је могуће? Не могу да поверујем. Не могу ни да замислим да си такав монструм! А, опет, с друге стране, помислим; да ниси то зар би те Броз поставио за министра унутрашњих послова! Знао је Броз: ако будеш убијао, убијаћеш Србе! Других нема, рат је завршен, окупаторске силе нема, остали само Срби: њих ћеш ти убијати, ове у опанцима, ове у шајкачама, ове сумњиве професоре, сликаре, правнике, свештенике...

За Броза је најважније било да су Срби. И тако: тамо у Хрватској таманили Србе, овде у Србији Србе таманили комунисти!

Ратко Дражевић је био промоћуран, интелигентан, сналажљив, био стасит и наочит - женски свет који није знао за његове крваве руке мувао се око њега. Он је волео раскошан живот, волео је и аутомобиле за којима је чезнуо. Чезнуо само неко време, док му нису јавили да у главном граду Аустрије, у Бечу, има лепих аутомобила. Имао је Беч аутомобиле, али је становништво оскудевало у храни, поготово у оним гурманским посластицама. Е, тога је у дружини Ратка Дражевића било у изобиљу: нису знали шта ће с толиком пршутом, кобасицама, сланином, шунком, с кантама масти... Све је то било из оних кућа чије је домаћине ова дружина убијала или отпремала у робијашнице...

Довитљивост мајора Дражевића

Кажем ти, Крцуне, много је био довитљив твој потчињени мајор Дражевић: натоваре они ову мрсну храну у камионче, па право у Беч, неће они тамо да продају ову робу, хоће да је трампе: они Бечлији прушуту, Бечлија њима аутомобил. Леп. Сјаји се. Возио се Дражевић неко време у „мерцедесу“, у „јагуару“, па морао да их отпреми у Београд онима који су били на вишем положају...

Нико мајора Дражевића није упитао откуда му толики специјалитети да је могао да их мења за скупоцене аутомобиле. Народ није смео да пита, а партијски и државни функционери су знали - највише су у то били упућени Петар Стамболић, Милош Минић и Радован Грковић - Брозове перјанице. По свршетку рата, о појави четника у појединим селима у којима је Дражевић био апсолутни господар свакодневно су обавештавали тебе, Крцуне. Тако у својој исповести каже Дражевић. Каже да су дневно убијали по 30-40 четника који су се враћали из Босне, излазили из бункера. Тебе је, Крцуне, Дражевић извештавао да су убили око 500 четника, али да их у округу има још око две хиљаде. Чували су их јатаци, хранили, обавештавали о потерама. Најгоре село, у том смислу, било је Горња Атеница, готово свака кућа била је за њих сигурно склониште. Дражевић се нашао у самом проблему: како да похвата четнике и тако ослободи јатаке велике бриге. А Горња Атеница, село близу Чачка, пружало је отпор, чувало своје људе - Дражевићу није преостало ништа друго него да запали село. Бојао се да то каже својим наредбодавцима, није ни тебе, Крцуне, обавестио о својој намери. Пала му је ипак, на ум спасоносна идеја: неће спалити село, него ће све његове житеље преселити у друге крајеве. Требало је иселити 300 кућа. Куда? У Таково, у Горевницу, у Прислоницу, на ледину, па нека се сналазе кад тако вешто крију четнике...

Јесу ли тебе, Крцуне, свог шефа, обавестили о овој суровој сеоби? Јесу ли те питали? Јесу ли ти шта о томе рекли Стамболић, Минић, Грковић? Еј, човече, протерали људе из 300 кућа? Нека је у свакој кући било по четворо чељади, то је 1.200 душа! Замисли тај призор, Крцуне: децу, старице, домаћине Озна трпа у таљиге и тера у Таково, удаљено четрдесетак километара, и избацује на ледину. На ледину, него шта! Да српски сељак, да српски домаћин, упамти шта је Брозов комунизам...

Опустели Атеницу

Чуди ме, Крцуне, да Дражевић, будући филмаџија, директор филмског предузећа, није овај призор видео као свој најпотреснији филм: масу људи, гоњену цевима пушака и аутомата, носећи децу у наручју, са иконом Богородице, уз језиве псовке на српском језику изгоне из својих домова, са прадедовског огњишта, из изобиља јесењег, пред зиму, терају у други крај, у неспокој... Можда Дражевић тај филм није снимио зато што подсећа на немачке концентрационе логоре и на српске збегове по врлетима за којима трагају усташки кољачи и они муслимански кољачи из ханџар-дивизије...

Оставио је мајор Дражевић у свом политичком тестаменту и друге, много занимљиве записе - како се, рецимо, бавио шпијунажом, па како се бавио шверцом накита, енглеских штофова, цигарета... Све, наравно, у корист комунистичке државе. Од тебе, Крцуне, није остало ништа, ништа осим већ поменутих задужбина на видљивим и невидљивим гробљима. Остало је, ипак, и нешто драгоцено: твоја деца, твоја два сина која одавно живе у Америци, у сунчаној Калифорнији, и тамо се виђају и друже са четничким синовима и унуцима. И, мислим, Крцуне, да је то добро, мислим да деца не треба да испаштају грехове родитеља, добро је да зло не смишљају потомци убица и потомци убијених...

Оставио је Дражевић и запис о оној страшној сеоби домаћина из Горње Атенице: јесен, а пушнице до врха испуњене пршутом и кобасицом, и оном чувеном меснатом сланином, а вајати и млекари пуни кајмака и сира. Спасавајући голе животе, домаћини нису ништа од овог блага однели: оставили су и стоку у шталама и овце у торовима... Е, ту су „робу“ Дражевић и његова дружина трампили за скупоцене немачке аутомобиле...

Свет је поштовао Србију

Ко је, Крцуне, по свршетку рата убио Србију наших очева и дедова, Србију пуну моралног здравља и моралне лепоте.

Пита се Србија, Крцуне, шта би било да си раније открио Брозове намере - да му је главни циљ био да Србија буде на коленима и да буде расцепкана. Али, шта је ово данас, Крцуне? Коме ови несрећници и данас певају и обећавају да с његовог пута неће скренути иако виде да нас је тај пут довео до ивице понора. Боже, има ли краја том лудилу? Или оно ношење неке штафете мртвом Брозу. Добро је, ипак, нису је понели са Багдале јер би било протумачено да га поздрављају они који су он и његова партија побили. Ниси ти, Крцуне, у прилици да видиш онај Брозов „Плави воз“ који стиже из Београда до Врњачке Бање. Е па, машиновођа тог воза је у некој маршалској униформи, а кондуктери с титовкама и црвеним марамама. Има и ресторана и кафића с његовим именом, има и филмова о његовим подвизима на државној телевизији. Власт се труди да он не буде заборављен, али се власт из све снаге труди да његове жртве буду заборављене. Има људи који још оплакују његову смрт - кажу да им је добро било у доба његове владавине. И треба им поверовати: били су близу касе, могли су да краду и отимају, били су близу дипломатских магацина - лако су долазили до кожних мантила, стилског намештаја, обуће, добијали су стипендије из Титовог фонда, били добро плаћени доушници, конзули, амбасадори. Зна се како је било онима по тамницама, а твој шеф, Крцуне, Ранковић каже да је у првих шест година комунистичке владавине у затворе уведено близу четири милиона душа! Колико их је остало у затворским гробљима то не зна нико.

Ако има дела има и наде

Ти, Крцуне не знаш Славка Томашевића, мало четника, мало партизана, мало затвореника, мало гробара, гробара, ипак, мало више. Копао је гробнице поред бедема на Морави у Чачку можда је баш он у копао и оних 150 мученика које је, како сам каже, убио мајор Дражевић. Славко је после био војник, био је стражар у затвору, али не у оном обичном и познатом затвору него у оном тајанственом, у згради за коју нико никада не би рекао да је затвор. Нису то биле класичне ћелије, него канцеларије које су се отварале само ноћу. Славко је некима показивао ту зграду у центру Београда, у данашњој Македонској улици, преко пута „Политикине“ зграде. Ту, у тој вишеспратници је општина Стари град, а у првим месецима по ослобођењу Београда била је партизанска команда и затвор за жене, али не оне које су осуђене него за жене и кћерке Дражиних официра и сабораца с којима су Брозови команданти и комесари покушали да праве баханалије. Која од ових мученица није пристајала, ако се опирала, била је исте ноћи у модрицама.

Ко је бацио бомбе

Не може ништа да остане под велом тајне, Крцуне, Бог се побрине да преживи неко ко ће сведочити истину. Знам да ти са овим немаш ништа заједничко, ниси био разврстан, ниси био ни похлепан, ништа туђе ниси узимао. Ниси био ни трговац националним добрима, ниси био ни шверцер, ни улизица. Док су други клечали пред Брозом, ти си био усправан. Зато су неки грађани и плакали кад те више није било. А шта си очекивао, чему си се надао? Зар си се после толиког учињеног зла могао надати добру? Шта је нада, Крцуне? Човекова нада не сме да буде испразна, човекова нада мора да буде заснована на добром делу. Ако има доброг дела, има и наде. Ако нема - празни су нам разговори и празна нам је нада. Будући да је Господ дуго чекао да се покајеш, можда си помислио да га нема, да не зна за твоје грехове, да има преча посла. Да је Бог тако моћан, мислио си, он би те одмах казнио. То показује да ниси упознао Бога, не знаш да је Бог стрпљив, није Бог Озна да одмах изрекне пресуду. Можда је ту неспоразум између верујућих и Господа: у нестрпљењу верника и Божјем стрпљењу.

Приметио си и ти, Крцуне, да има нешто дефектно у нама: ми, као народ, вапијемо за Божјом правдом, али кад та правда сустигне некога и учини је жртвом, ми је оплакујемо. А Бог је само услишио наше вапаје за правдом.

Причало се неко време после твоје смрти да си лично водио истрагу о оном васкршњем бомбардовању српске престонице и српских градова у којима је било неке индустрије. Бомбардовани су Београд, Лесковац, Параћин, Ћуприја, Ужице, Подгорица. Бомбардован је један једини град у Хрватској, Книн. И дошао си, кажу, до несумњивог закључка: Усмеривач тих разорних бомби био је Јосип Броз. Броз и његов одани командант Коча Поповић. Броз је у првом реду на овај начин сурово казнио антикомунистички Београд да га на највећи хришћански празник разарају савезничке бомбе. Резултати твоје истраге, колико се зна, нигде нису обелодањени. Чувао си их можда за неки унутрашњи обрачун. Броз је непрекидно зазирао од тебе - ти си га испуњавао страхом. Ти и поједини српски писци чија је оданост престала, а непослушност постала свакодневна.

Видиш ли, Крцуне, до ког пораза стигосмо: све што су срчани, храбри и мудри Срби у минула два века стварали - све је то уништено у доба наопаке комунистичке владавине!

Србија, као и свака земља, има непријатеље међу појединим светским моћницима, има, можда, и међу онима који би јој се светили за некадашње поразе, има непријатеље у сектама и разним групацијама, имала је велике непријатеље у Коминтерни, има непријатеље и у суседима, посебно Шиптарима, али највећи непријатељи српском народу су испоставило се, српски комунисти. То што су они урадили, што су они побили, утамничили, опљачкали, осакатили - то није урадила ниједна страна оружана сила. Начин на који су они мучили своје суграђане - то нису радили ни највећи злотвори. Одрати кожу живом човеку кажу - то је само комунистички специјалитет. Везати човеку ноге за самар на коњу с главом на оштром кршу - то су измислили само комунисти. Бушити мртвом човеку стомак усијаним гвожђем - као што су радили у сремско-митровачкој робијашници - могу само комунистички монструми.

Губимо ли достојанство

Одавно нема Србије наших очева и дедова. Нема оне Србије пуне моралног здравља и моралне лепоте. Нема оне Србије коју је волео и поштовао свет. Ту Србију су убили српски комунисти. Та Србија је под земљом у масовним, неопојаним гробницама. Они који се дадоше у ланце везати одоше, разним каналима, у туђе земље, оне који остадоше, а благо се побунише против тираније отпремише у робијашнице да тамо болни и лагано умиру. Па ти, Крцуне, знаш шта је митровачка робијашница - посећивао си је.

После распада државе и крвавог извлачења из загрљаја братства и јединства, остадосмо сами и мржњом опкољени. Као да смо најгори, као да смо ми измислили гиљотину, као да смо измислили гасне коморе, као да смо изазвали грађански рат у Америци који је трајао шест година у коме је пало 600 хиљада америчких глава. Сви би да нас плаше и сви би да штрпну парче наше државе.

Неки би, богме, уз помоћ светских моћника, који не маре за Бога и Божју правду, да нам отму велики комад земље и да тај комад прогласе својом државом! Па још хоће да ми, Срби, признамо ту државу и да, између осталог, разменимо амбасадоре. Замисли, молим те: Шиптар из српског, царског Призрена, амбасадор у Београду! Боже, сачувај. Све су нам ово приредили комунисти, атеисти лажни родољуби, преваранти и пљачкаши.

Видиш, Крцуне, узалуд ми сада пружамо доказе да смо витешки народ, да смо часни људи, да смо од памтивека своју врхунску етику уграђивали у морални кодекс човечанства, у свеопште вредности слободе и демократије. Џабе ми сада истичемо да смо једини народ на свету који је другом народу подигао величанствени споменик - показујемо споменик француској нацији на Калемегдану. Ми смо једини народ на свету коме је непријатељ подигао споменик - -показујемо онај белег на Кошутњаку на коме је чувени немачки војсковођа фелдмаршал Макензен оставио поруку јуначким браниоцима српске престонице. Ми смо, уз то, једини народ на свету коме је један познати странац, доктор науке, Швајцарац Арчибалд Рајс, завештао своје срце: оставио је аманет да се његово срце извади и сахрани у малој капели на врху Кајмакчалана где почивају српски ратници, његови ратни другови. Примера има - неизбројиво, да не истичем етику мајке Јевросиме.

Срби више нису могли да дозволе призоре из минулих ратова и времена када четворица усташа воде неколико хиљада Срба на клање у Јасеновац, или кад крволочна муслиманска „Ханџар дивизија“ коље све што је српско и мисли да ће остати некажњена. Кад је већ избио тај грађански рат, требало је остати при старом етичком правилу: пушка му, пушка ти, па ком опанци, ком обојици. Немоћне - жене, децу, старце, ненаоружане не дирати. Богомоље, ма чије да су, не рушити.

 

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml