Црвена куга (19. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Подсетник за комунисте и оне који крију њихове злочине

Професор ужива у мучењу жртава

Срећко Манола, Брозов генерал, имао је на робији брата, усташког мајора о коме је бринуо.

Мајор Витомир Ветковић, који је саслушавао Кнежевића, тражио је да му одговори на три питања: да ли је био љотићевац, да ли је био недићевац, да ли је био дражићевац. Кнежевић је негативно одговорио на прва два, а позитивно на треће. А на питање шта је учинио за данашњицу, узвратио је истини том причом да је због дружења с комунистима у Београду био ухапшен, да га је Специјална полиција држала у затвору у Ђушиној улици и да је кад се некако избавио, побегао из Београда. На то је Цветковић рекао: „Проверићу, ако лажеш, лично ћу те убити!“

- Поново су ме везали и вратили у затвор и то у собу у којој су били људи предвођени за стрељање. Убрзо нам је стражар наредио да се скинемо. Знали смо шта то значи: воде нас на губилиште! Онако везани тетурали смо се по мраку и зими. Уз пут смо срели колону војника на чијем је челу био мајор Цветковић. Да ли по обичају, или сасвим случајно, тек, уперио је батеријску лампу и у мноштву препознао моје лице. „Ко је овога одреди за ликвидацију“, загрмео је на стражаре. „Одмах га вратите!“ Тешко је описати олакшања које сам осетио. Минути су ме делили од смрти.

У мају 1945. године Гојко Кнежевић је због припадништва Равногорском покрету осуђен на 15 година робије. Војни јавни тужилац био је незадовољан - тражио је смртну казну. Спасао га је генерал Душан Христић, Личанин, који је био сигуран да млади Кнежевић није починио никакво злодело.

- Из Забеле, где сам започео робијање, одведен сам у Борски рудник на присилни рад. Стрпали су нас по педесет у вагон, гушили смо се, лишени воде и хране. На нашем вагону је крупним словима писало: Усташе. На станици у Параћину отворише се врата и стражар рече да један изађе и за све узме воду. Јавио се Славко Теокаревић, угледни индустријалац кога је знао цели Параћин. Народ га је препознао и почео да виче: „Људи, ово нису усташе, већ наши Срби!“ Народ је нагрнуо на вагоне, нудећи оно што му се затекло у рукама - дуван, храну.

Исцрпљени глађу и тешким физичким радом људи су сваког дана умирали а неки су успели да побегну. Нешто касније, када су их похватали вратили су их у робијашницу, али не у Забелу, већ у Сремску Митровицу.

Професор ужива у мучењу

Посебно памтим период када је управник робијашнице био Жижа Петровић, професор из Аранђеловца. Режим је био суров што се одсликавало и кроз мржњу овог човека према нама. Храма без запршке, неколико увелих листова купуса, гершла, 150 грама проје на дан, тврде као камен. Протурена је вест да влада тифус, како нам родбина не би доносила пакете. Све је било смишљено да нас униште.

Ни Душан Миленковић, каснији управник ове робијашнице није био бољи. Затворенике је кажњавао бетонском самицом, без посете и пакета, за сваку ситницу, уз обавезну реченицу: „Више не могу по закону, а мање нећу!“

С времена на време посећивали су нас разни функционери:Пенезић, Ранковић,Цана Бабовић, Моша Пијаде, Хебранг, Чолаковић. Овај Чолаковић је из дна душе мрзео свештенике, а њих је у свакој соби било по десетак. Памтим нека имена: прота Сава Банковић, Милан Богдановић,Тихомир Митровић, ђакон Гаврило из Дечана, Јаковљевић из Јагодине, Душан Летић. Чолаковић нас је звао злочинцима и говорио како смо ту „да би нам пребројали ребра.“

Према Хрватима се другачије поступало, нико није смео ни да их дирне, а камоли туче и ускрати им храну. Ево шта о томе прича Кнежевић:

- Срећко Манола, Брозов генерал, имао је на робији брата, усташког мајора, чинио је све да га заштити. Андрија Хебранг је обилазио редом све осуђене усташе и чинио све што је могао да их спасе. Тражили су да буду пребачени у Хрватску, што се убрзо и десило. Отишли су генерал Симаковић, пуковници Сабљак, Месић, Шулц, Манола. Свештеник и Брозов министар Влада Зечевић имао је брата Марка на робији, али га, будући да је био равногорац, није спасавао. И Петар Стамболић није спасавао своје рођаке - робијаше, ни Воја Лукић. Напротив испољавали су презир и мржњу према својим блиским рођацима. Лако је, онда, замислити како су тек нас мрзели који им нисмо никакав род. Један сељак из околине Горњег Милановца скривао је за време рата Милоша Минића, а кад је потом, као припадник Равногорског покрета, доспео у затвор, Минић је био глув за његове вапаје да му помогне.

Најистакнутији људи из Равногорског покрета били су у строгој изолацији, али су по Пенезићем наређењу извођени на рад. шта су радили, види се из сведочења Гојка Кнежевића:

- Одређени су да чисте канализацију. Стражар који је отварао ћелије, викао је: „Говнари, напоље!“ У тој групи „говнара“ били су доктори наука: Стеван Мољевић, Лазар Марковић, Коста Куманду, Ђура Ђуровић, Војин Андрић, бански саветник Драгослав Кузмановић, Михаило Мандић.

И шта сада? Можда ће се неко упитати.

Ништа! Само да се не заборави. А кад се заборави, показује време у коме живимо, зло се враћа.

Ископала себи гроб

Подсетник: Ја сам она несрећна мајка и још несрећнија супруга која је ископала себи гроб и клецала, преплашена и слуђена, пред пушчаним цевима, очекујући да меци покосе и мене и дете које сам у утроби носила. Рат је већ увелико био и за нас, од нациста није било ни трага, а зло с којим ћу се суочити носили су људи с „титовкама“ на глави, чија су срца, уместо доброте, била испуњена мржњом. Дуго сам, сатима, копала раку, своју раку, спремна на насилну смрт, која ми је, сасвим извесно, била ближа од тираније кроз коју сам пролазила. Једино ми је било жао детета. У тим часовима очајања, док сам замахивала крампом, осећала сам како се моје чедо у утроби покреће. Знала сам да би кроз две недеље требало да дође на свет. И, ево, уместо рођења, уместо живота, дечјег вриска и неизмерне мајчине радости, нас двоје, дете још нерођено и ја, готово беживотна, чекамо смрт. Можда би ме поштедели толиких патњи кад бих могла да кажем: човек кога тражите крије се у овом бункеру. Али, како да те рећи превалим преко усана? Зар да издам мужа? Како да живим с вечитом срамотом? Да слушам онај тихи, али разговетни шапат за собом: „Она је издала Милана, она је издала мужа. Не и не, нека ме убију! Смрт ми је ближа од издаје, од вечите срамоте.

Човек се помири са смрћу

Чим су ме извукли из ужичког затвора рекли су ми да ће ме убити. Па, добро, мислим, ако Бог тако рекао. Човек се помири са смрћу ако помисли да је то Божја воља. Колико су их већ побили. Нема јаруге, нема рова, нема гробља на којима нису закопане њихове жртве. А мене доведоше у село Качер, близу Мачката и куће мога мужа Милана Стојановића за којим ови злотвори трагају. Трагају и за његовим братом Алексом. Рат завршен пре три године, али су браћа Стојановић стално измицали потерама. Знала сам да никога нису убили, али сам јасно видела намеру ових зликоваца да их убију. Да их убију уз моју помоћ, да будем саучесник, да ме пече савест целог живота.

У то време било је доста људи по шумама. И по затворима. Чујем да је неко затворен због Вука Калаитовића, неко због Божидара Бјелице, Српка Меденице, Велимира Зарића, браће Тасић. Мучили су их, ломили им ребра, пекли струјом, сипали бензин у нос, утркивали се ко ће да измисли успешнији начин мучења. Иследници се мењали на свака два-три сата. Да се, ваљда, не заморе превише.

Кад им кажем да немам појма о мужу - као да их ножем убодем у срце. Сматрају то мојом дрскошћу, говоре да им се ругам, да их понижавам. Како не знаш, питају ме, кад носиш његово дете. Није његово, кажем, ко зна чије је. Пристајем на све, чак и да себе унизим само да Милана не одам. Све мислим: догодиће се нешто, спасиће нас Бог.

Броз бацио угарак да изгори Србија

Раденка Стојановић сведочи како се кандило у кући Крцунове мајке Даде никад није гасило

У селу Качер уведоше ме у кућу Светозара Гардића. Ни прозора, ни врата, тек озидана. Ту настављају да ме ислеђују. Кажем, по стоти пут да немам појма где се крију мој муж и девер. Одведоше ме у неки поток. Дадоше ми крамп. Њиме ћу копати своју раку. И то брзо, без застоја. Немају више питања, нема више батина, остала је само смрт. Копам раку и стварно мислим да је то крај. Сваким замахом крампа, чини ми се, дете се покрене у стомаку... Рекоше ми да станем на ивицу раке ја испуњавам њихова наређења. Плануше пушке и пиштољи, ја поклекнух... Изгубила сам свест. Кад сам се освестила - око мене стоје моји џелати. Пипам се - нигде крви. У зору су ме пустили. После два недеље родила сам сина. Није живео ни месец дана...

Бог Стојановиће, Милана и Раденку, није оставио без деце имају сина Сретена.

Много рана и ожиљака

Сваки ожиљак на телу и души подсећа Раденку на пакао кроз који је прошла - у својој муци видела је мученичку Србију коју су Јосип Броз и његови најближи сарадници осудили на смрт. Отуда сваке вечери смртоносни рафали - нестају Срби преко ноћи, а онога ко преживи чека сурова тамница у којој ће лагано умирати. У овој мучној исповести нема жеље за осветом према њеним мучитељима, нема ни мржње, али има презира и има питања: како је мајкама кад чују да су њихова добра деца коју су оне васпитавале да се Бога боје постали духовни богати и убице јуришајући у својој осионости и на Бога? Слепилу њиховом има ли видара? За ким су то пошли? Шта знају о својим вођама? На коме они искаљују мржњу? На њу, Раденку, добру и племениту Српкињу, која никоме ни је ништа скривила, али која је, кад год је могла, учинила неку доброту.

Знам да је Дада, Крцунова мајка, тако су је из милоште звали, била побожна и племенита, знам да се кандило у њеној кући није гасило и знам да је сина мајчинским млеком заклињала да не буде суров према људима, да руке своје чува у чистоти, да не пролива људски крв. Даду су сви поштовали и волели, а њега, сина... Отео се син, отео се од племените мајке, од Бога, отео га сатана, постао сатанин слуга, не види никога осим сатане. А сатана наређује: Убиј, шта чекаш, не оклевај, убиј, па да ти је и брат рођени, видиш да не иде твојим путем, видиш да се моли Богу. Е, њега, њега што се моли Богу, њега што иште Божју правду, њега што не признаје мене, сатану, њега убиј, згази, осакати... Ти си највернији сатанин син, бољег и послушнијег сатана нема, све заповести извршаваш. Брз си на пиштољу, пушки, маљу - волиш, видим, да удавиш својим рукама, могли би то и други да раде, али ти им не даш, не даш им да те лише тог задовољства... Ништа те тако не смирује као смрт оних на које си ти нанишанио, оних који клече пред тобом спремни да ти пољубе чизме, оне који од тебе очекују милост, који се надају да нећеш учинити да њихово петоро или шесторо деце постану сиротани, без очевог загрљаја и без очевог хлеба. Нису те сви гледали болећиво, неки су те гледали с презиром, из њихових очију могао си да прочиташ поруку: пуцај, несрећниче, убиј отпаднике од вере и нације, осакати Брозова јуначино, добро ће те Броз наградити: даће ти да будеш министар, председник владе, можеш да бираш положај, можеш да хапсиш, да убијаш....

Закаснела питања за Крцуна

Раденкину причу преузима њен муж Милан:

- После си схватио - салетали те, у сну, мртви, устајали из невидљивих гробова пресеченог врата, исколачених очију, смрскане лобање, изрешетаних груди, неки понели алат којим су убијани: маљ, секира, лопата, метална шипка, крамп, конопац, кундак, нож... То су твоје жртве и жртве твојих сарадника, твојих послушника, твојих слугу. Ти си био господар живота и господар смрти. Касно си схватио да си у служби сатане, а сатана има још једно име: Броз. Касно си схватио дас је Броз бацио угарак да изгори Србија, да нестане у пламену, еј, човече, зар ниси видео да гори твоја Србија, зар ниси видео да не гори други крајеви, гори само Србија; за Бога милога зар ниси видео да немачки окупатори стрељају сто Срба за једну мртву немачку главу - дакле, ето Срба, а не, рецимо, 100 Југословена, или сто Хрвата... Јеси ли се можда упитао откуда Србији две покрајине: Војводина и Косово и Метохија? Два ножа у канијама које ће бити извучена оног часа кад се да сигнал да буду забодена у леђа. У чија леђа? Је ли ти пало на памет да се упиташ зашто, рецимо, Лика није покрајина, или зашто Далмација није покрајина?

Сазнао си, наравно, све, али касно. Касно за Србију и касно за тебе. Ниси знао за Брозов план да се минира ђердапска клисура и да воде Дунава поплаве Србију...

Шта ти би да свом вођи и учитељу кажеш у Ивањици: Знаш, Стари, волим ја тебе, али бих те више волео да си Србин! Знаш ли да си тиме почео да исписујеш прве реченице смртне пресуде? Броз је то схватио као опомену. То га је узнемирило и почео је да кује планове како да те се ослободи. Знао је каква си зла починио Србима, па се искрено бојао за себе. Када је дошло до оног опасног дијалога, Броз је видео да су ваши односи заувек поремећени и да је безмало питање часа ко ће кога. А шта се стварно догодило? Нови господар краљевог двора на Дедињу, Јосип Броз, позвао је на интимну вечеру министра унутрашњих послова Србије Слободана Пенезића Крцуна. Све би можда протекло у помирењу и међусобном уважавању да се није појавио Брозов пас. Врзмајући се и око Крцунових ногу, пас је наједном кочио и увалио шапе у Крцунов тањир. Крцун га је благо одгурнуо и пас се удаљио, али је брзо шапама ставио „потпис“ на Крцунов тањир. Крцун га је тако снажно треснуо по њушци да је пас зацвилео. Броз је тада скочио и рекао: „Крцуне, последњи пут да ти буде да ми удариш пса!“ И Крцун је скочио и дословно рекао: „А теби последњи пут да буде да српског министра зовеш на вечеру с псом!“

То је био крај - Броз је смишљао како да га се заувек ослободи. Шта је Броз смислио - видело се. Шта је Крцун смишљао - остала је тајна коју је он однео у гроб.

Речи за опасну оптужницу

Да ли је увидео заблуде

- Убише те твоји, Крцуне. Убише те они којима си највише служио. Убили су те они с којима си заједно убијао друге. Кад сте оно у новембру прве ратне године бежали из града оставили сте много мртвих. Те масовне гробнице народ је назвао твојим задужбинама. Ту је народ погрешио, нису те жртве само твоје. Не треба грешити душу: то су и Стамболићеве задужбине, и Дедијерове и Ђиласове - мада је Ђилас, како ће се нешто касније сазнати, био више задужен за трезоре Народне банке: како их испразнити...

Чудио се народ: од тако племените мајке - убица. Од молитељке пред Богом - безбожник. Сам је говорио да је целим својим бићем у крви српског народа. Да ли се кајао? Што су га године више притискале, увећавала се и грижа савести! Увиђао је своје заблуде, али ништа није чинио да из њих изађе.

Да је, мученик и заробљеник тих стравичних заблуда остао у животу, и да се мало припитомио и схватио реалност, суочио би се с многим питањима. Ко, по свршетку рата, поби Благојевиће? Ко је све затирао ту честиту кућу и на свиреп начин усмртио три мушке главе? Ко их лажно оптужи да су Немцима открили партизански положај на Кадињачи у новембру 1941. године? Ко је нашао „кривце“ за погибију стотинак бораца невичних оружју који су без икакве потребе изгинули, штитећи, према лажној верзији, одступницу врховног штаба и Јосипа Броза? Нису Немци само из правца Кадињаче ушли у небрањени град - прича о јуначким борбама и одбрани „ужичке републике“ велика је лаж. На Кадињачи је била прва масовна погибија Срба - неки ће то схватити много година касније.

У последње време свештеници из Ужица служе у Српској православној цркви, па је потпуно свеједно под чијим су симболима гинули. Али за чуђење је како ниједан парастос није одржан на брду Пора, где испод бетонске плоче леже кости и лобање жртава комунистичке тираније.

На једном од првих послератних скупова на Кадињачи неко је гласно приметио да виновници погибије бораца на Кадињачи нису кажњени, да се слободно крећу и уживају у слободи. Тако се ширила сумња на Благојевиће који су, више него други, страдали од Немаца - сва њихова имовина нестајала је у пламену...

Крцунова сестра се искрено покајала

Пенезићева сестра Милена коју су звали Пиња клечала је пред ликом Богородице молећи за опроштај

Злобници и доушници, који су добровољно служили режиму, подгревали су причу о „издаји“ Благојевића, па се домаћин куће, јунак са Солунског фронта, носилац шест високих одликовања и Албанске споменице, Гојко Благојевић, обрео у бајинобаштанском затвору. Отуда су га, после неког времена, изнели у мртвачком сандуку. Озна је смислила неуверљиву причу како се Гојко обесио и како га је гризла савест због издаје. Гојко је, међутим, имао синове Богољуба, Ратка и Радомира. Могу ли синови „издајника“ да буду на слободи, да раде и да примају плате? Не могу, дабоме да не могу. То каже Озна, али неко пре тога каже Озни. После је Озна дојавила да се Богољуб, као и његов отац, обесио. Ударила нека жеља у Благојевиће да се сами вешају, али у присуству власти. Богољуб се обесио на планини Тари, где је био запослен. Лекара, разуме се, није ни било, а није био ни потребан - Озна је констатовала да је Богољуб Благојевић лишио себе живота тако што се обесио о греду на тавану. Неуморна је Озна, не посустаје, преостала још два Гојкова сина: Ратко, свештеник у Мокрој Гори и најмлађи Радомир. Ратко служио Богу и роду - крштавао, углавном, кришом, тако и венчавао, а сахрањивао јавно. Ишао пешице и на коњу - куће домаћина разбацане по Мокрој Гори. Како би било да се и он, као отац и брат, обеси? Не би имало смисла. То рекла Озна, а неко пре тога рекао Озни. Неће се поп Ратко обесити, него ће пасти с коња и смртно се повредити. Пре тога ће, према плану Озне, бити - каменован.

И Радомира прогонили

Истраге није ни било, лекара није било, за попом Ратком осим остатка породице, мало је ко јавно заплакао - народ се кришом крстио и молио Богу да заустави ово затирање честите куће Благојевића. остао је у животу најмлађи син Радомир - гонили су га, хапсили, провоцирали, постављали му разне замке, али га је Бог сачувао да би данас, после толико деценија, могао да сведочи. Истину су осведочили и историчари, па и они - комунистички: установили су, несумњиво да породица Благојевић није имала никакав контакт са немачким оружаним снагама и да не може бити ни говора о некаквој издаји. Другим речима, Благојевићи су страдали потпуно невини и за њихову грозну смрт неко мора бити одговоран без обзира на минуло време - злочини не застаревају.

Могло би се и даље о Благојевићима, али истрчавају питања: - Гура ли и ова власт Благојевиће у заборав? -Да ли су данашње демократе, можда синови Благојевићевих убица, спремни да својим очевима опросте ове злочине? - Нуде ли то убице помирење својим жртвама док ћуте о њиховим тајанственим гробовима. О гробовима њихових очева и браће. О масовним гробницама. Побили - па шта! Осакатили - па шта! Утамничили - па шта! Опљачкали - па шта!

- Може ли: ником ништа?! - Може, али само у несрећној земљи Србији!

Град је био у шоку

А Милан Стојановић би да се још мало бави Крцуном: - Кад су те убили, твој град је био у шоку, мада те нису сви жалили. Неки су се преко улице поздрављали речима „има Бога!“ Неки су и плакали, јавно, отворено, жалећи искрено човека који им је, може бити, учинио неку доброту. Дешавало се и то. Певао, знам, није нико, ни тајно - то не би било у духу наше православне вере. Изгледа да је твоја сестра Милена, коју су звали Пиња, наслутила да је та саобраћајна несрећа била наручена. Одмах после несреће кружила је ова досетка: кад су Јосипа Броза обавестили да си погинуо, он је, не гледајући у сат, рекао „ух, мајку му божју зар је већ дванаест сати!“ Можда је Пиња тада схватила да је Бог морао да заустави ту сурову руку, увек спремну да се сручи на неког мученика. Милена је прошла кроз искушења - била је, ако се не варам, у логору на Бањици, а била је, сигуран сам и у сабирном центру за преваспитавање омладине у Смедеревској Паланци. Отуда је изашла захваљујући добром владању и људима из града који су проналазили начине да је врате кући. Град је причао да им није узвратила добротом кад су се они нашли у невољи под комунистичком влашћу. Била је и она официр, носила је, повремено и кожни мантил и била страх и трепет као Крцунова сестра. Имала је обичај да се кроз град прошета стојећи на отвореном аутомобилу и у кожном мантилу као знак да и она припада Озни. Ишла је, како је говорила, у лов на градске дечаке који су мењали пароле по околним брдима - уместо Брозу клицало се краљу и Дражи. Клонула је после братовљеве смрти и убрзо потом окренула се Богу и утонула у молитве. Ако је некога увредила или му нанела неко зло молила је за опроштај. Њено покајање било је искрено. Умрла је клечећи на коленима пред иконом Пресвете Богородице молећи за опроштај грехова. - Сећаш ли се ти мене, Крцуне? Па, ми смо вршњаци, виђали смо се, сусретали, поздрављали. Ти оде на студије, на агрономију, ако се не варам, ја у Трговачку академију. После су нам се путеви начисто разишли: ти оде за Брозом, ја за Дражом. Ја браним државу, ти је рушиш. Ви користите немачку окупацију да извршите државни удар и заведете диктатуру, ми бранимо села и породице. Ви се прикрадате неком гушће насељеном српском насељу одакле, из заседе, пуцате на Немце, једног убијете, а онда дође велика немачка сила и убије 100 Срба! Ко је, питам те, смислио то лукавство: „борба“ против Немаца, а у тој „борби“ изгинуше Срби! Лепа подвала, нема шта, само ме чуди како то теби није сметало, теби који си, кажу, волео Србију. Ниси ти волео Србију без Срба.

Приписали су ти, после твоје смрти, многа убиства, чак и Благојевиће, а ја знам да немаш везе с тим подмуклим злочинима. Приписали су ти и убиство председника општине Андрије Мирковића, а нико не помиње оног Видића који није могао да се смири док није обавештен да је Мирковић усмрћен на свиреп начин.

    

Броз царује у краљевом двору

Тако је то кад се неко прочује као - убица. Неко време, кад је то доносило разна признања и привилегије, убица се хвалио бројем својих жртава. Касније, кад је наишло време стида и страха од одговорности, злочини су се пребацивали на друге.

Да те „Брозовићи“ нису убили, питао бих те ко уби двојицу српских ђенерала? Ко усмрти ђенерала Михаиловића и ђенерала Недића? Је ли истина да је ђенерал Дража погубљен на Дедињу, близу двора Карађорђевића у коме је живео и царевао Броз? То је била шума у близини данашње Ортопедске клинике - стабла су посечена да би имало места за публику, а место погубљења осветљено рефлекторима. У „публици“ су били Милош Минић, Петар Стамболић, Дража Марковић, генерал Никола Љубичић, тужиоци и судије, и ти, Крцуне. Ти си био командант те безумне параде. Сви су гледали у тебе - твоји Удбаши могли су да снимају велики догађај: убиство ђенерала Михаиловића.

Слика изрешетаног генерала неће се наћи у домаћој штампи, али ће се наћи у америчкој обавештајној служби и међу америчким пилотима које је спасавала Дражина војска. Слика изрешетаног ђенерала стигла је и до мајора - пилота Ричарда Фелмана, који је био благодаран Дражи. Он је умножавао те слике, делио их пријатељима и Дражиним саборцима уз објашњење да је снимак плаћен сувим златом. Причало се да је краљев двор, у коме је нови господар био Броз, био јако осветљен - светла су се погасила кад су умукли рафали Кад се публика, веома срећна и задовољна разишла, твоји ознаши, Крцуне, приступили су другом делу плана: да се дугачка и тешка гвоздена шина челичним сајлама веже за мртвог ђенерала и потопи у Саву на Ади Циганлији. После су твоји ознаши, као у поверењу, причали неке друге верзије да би заварали траг. Ма никако да те питам откуда вам та жеља да убијате и да лешеве тајно укопавате? Отуда та жеља да родбина, синови и кћери убијених не знају где су њихови очеви сахрањени? Зар вас је толико мржња ослепела, зар сте изгубили страх од Бога, откуда та свирепост у теби, сину оне молитвене мајке Виде која се искрено обраћала Господу молећи за спасење сваке душе и која, ако је чак и чула, није могла да верује да њен син убија и да ужива у том убијању и сатирању Срба.

 

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml