Црвена куга (9. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Пали су, тог пролећа, најлепши цветови Србије

Ковчези, склепани на брзину, крстарили су градовима и селима Србије - црни барјаци завијорише се на многим српским кућама.

Јосип Броз, његови команданти и његови комесари могли су да одахну: Србија је мртва без своје младости.
Ако је неко, пуким случајем, избегао погибију на сремском фронту, наћи ће се у некој другој масовној гробници.

Наћи ће се, рецимо, на Варди. Доста је и ледина и њива и пропланака претворено у гробнице. Те масовне гробнице, претвориће се, једног дана, ја у то верујем, у страшне оптужнице. Хоће ли, мислим на мртве, тамо дуго остати? Хоће ли се у неком другом времену, оном без тмине и без страха, кад више не буде кожњака, кад сване, хоће ли се неко сетити сестара Павловић, хоће ли се сетити матуранта Јеврема, хоће ли пасти у заборав ови сељаци које прогласише кулацима и петоколонашима, а они, мученици, носе опанак од аутомобилских гума, спојене напред и позади, да би их одржале на ногама, зарђалом жицом. Хоће ли се, питам се, наћи неко ко ће рећи: ма пустите то што је било, не треба чепркати по прошлости, такво је време било…

Не треба, рећи ће неко, отварати старе ране, будућност је важна. А ја, опет, мислим: ако их заборавимо, хоће ли Бог заборавити нас? Хоће ли Бог на заборавне потомке бацити проклетство? Зар да остану тамо, неопојане, сестре Боса и Драга, и онај бледуњави матурант, и онај бивши министар Рајковић, и мој несрећни Баџовић и мој несрећни Тодоровић, и стотине, и хиљаде оних чије у смрскане лобање под земљом...

У овом кошмару, у овој ћелији смрти, као да чујем нечији глас: „Не завируј у прошлост, гледај у будућност. И та убилачка идеологија биће једног дана мртва… Кад сване слобода питање је да ли ће ико од ових џелата бити у животу. Неће се, ваљда, судити мртвима…" Буним се и ја, чини ми се дачујем свој глас: не знам да ли ће се судити мртвој идеологији, али знам, сигуран сам, да жртве те идеологије неће бити заборављене.

Била би то, мени се тако чини, највећа неправда. Побили и осакатили толике људе, убили српску младост, завили у црно српске куће, лишили децу и унуке очевог и дединог загрљаја - ником ништа. А може бити и нешто горе од тога: могу се и неке улице и неке установе и неке школе звати њиховим именима… Нећемо, ваљда, и то дочекати: да се о џелатима говори с поштовањем, а да се њихове жртве забораве! Ако су људи склони забораву, није Бог, ако људска затаји, неће затајити Божија правда…

Врзма ми се по глави једна сурова ратна прича - не знам д ли сам је чуо или прочитао у неким новинама, за време окупације. Један млад четник у Црној Гори, који не стиже ни да се опроба у бојевима, на превару падне комунистима у руке, а њихов комесар, злочинац без душе, смислио грозну смрт: везаће му руке и ноге па ће га тако спетљаног, с главом на земљи, везати за самар на коњу, а бичем натерати коња у трк по оштром каменом кршу…

Прскала лобања, крв обојила путању, церекао се комесар, дивио се себи што је смислио грозну смрт… Сложила се та прича у мојој глави, заузела место, учврстила се, не могу да је истиснем. Нисам, до тад, чуо за грознију смрт. Ама, знам ја да су Немци мучили људе, одводили у логоре, убијали на разне начине, али то су били окупатори, а ови себе називају ослободиоцима…

Повезала се, у мојој свети, глава тог мученика с главом јеванђелисте и пророка светог Јована Крститеља - њему је, мученику, цар Ирод, велики непријатељ хришћанства, одрубио главу, али је та глава ушла у црквени календар, у вечно памћење… Хоће ли, питам се, глава оног мученика из Црне Горе, хоће ли његова смрскана лобања ући у неку књигу - памћеницу, или ће се наћи неко ко ће да каже: „Ма пустите то, било и прошло, не треба се на то свртати"…

Непорочан, чисте душе и тела, био је свети Јован, али је праведник чисте душе био и онај што му отпадници од вере и нације смрскаше лобању и крвљу његовом обележише свој злочиначки пут… размишљам, видим, о туђим главама као да моја није у питању, као да сам на неком сигурном месту, безбедном за моју главу, као да нисам у овој ћелији смрти из које на губилиште одведоше десет мушких глава - еј, десет мушких глава само из једне ћелије, само у једној ноћи, а колико их је, питам се у овој муци и очајању, колико их је одведено из других ћелија!

Не верујем да то знају и ови који их одводе, не знају ни они који им суде, ни они који их убијају, али неко ипак зна, неко ко ће отпослати рапорт своме вођи и учитељу колико су Срба у једној ноћи потаманили. Нису му, своме вођи и учитељу, могли приредити већу радост - таманио их је и он у претходном рату кад је био у униформи аустроугарској подофицира, да би га сад српски комунисти, они највише, обукли у неку маршалску одору и окитили га ордењем, награђујући, тако, његове злочине. Хоће ли се и моја глава наћи на том списку?

Одмахујем руком као неко ко хоће да каже: шта је твоја глава према глави светог Јована, и глави светог Ђорђа и глави светог Петра и глави оног мученика у Црној Гори, и стотинама и хиљадама српских глава које су пале и које ће тек пасти како би се устоличила и за дуже време осигурала комунистичка власт…

Кључ у брави ћелије пресекао је моје размишљање о главама светитеља и мученика - дошла је, помислио сам, на ред моја глава: у трену сам, потпуно смирен, видео маљ… Од једног ударца лобања прска као лубеница - крв шикне и попрска одећу и зидове ћелије… Али, уместо стражара и завитланог мања, угледах кожњака, оног истог који ме је допратио до ћелије. Гледа ме и ћути - као да размишља чиме би могао да ме усмрти… Најзад ми главом даје знак да изађем - идем ходником и гледам у зидове: с једног комада слива се млаз свеже крви…

 

Сурово ислеђивање

Бог се увек побрине да преживи неко ко ће сведочити истину

На степеништу, на десној страни, опанак, онај од камионске гуме - жица којом је био спојен, ваљда у трку, да би се избегао ударац кундаком, попустила, на левој страни шајкача од плавкасте чоје: њен власник, мислим, није избегао ударац. При дну степеништа, још две шајкаче, једна сивомаслинасте боје од старог војничког шињела, друга згажена цокулом, као да је залепљена за бетон…

Напоредо идемо кожњак и ја - он за пола корака испред мене, бира правац кретања, из дворишта затвора кренусмо десно, па се, поред куће Веселиновића, спустисмо низ кратку падину - преко пута је зграда бившег начелства: за столом, у оној истој просторији, седи исти човек, онај с огромном главом… Исти призор као и претходног дана: главати мастиљавом оловком нешто записује - ваљда, помислих, допуњује спискове оних које би, по њиховом суду и шумском закону, требало ослободити живота…

Не дижући поглед с оних папира, главати иследник цеди кроз зубе:

- Па, добри мој Добросаве, имао си читаву ноћ на располагању - сетио си се, надам се, сваког детаља. Дакле: да чујем. Шта би с оним вагоном папира?

Чујем свој глас:

- Ноћ сам провео у размишљању о сваком сату, о сваком минуту. Напрезао сам се, присећао многих догађаја, али о неком вагону с папиром заиста немам појма. Ако је тога и било, онда је то мени промакло. Биће, ипак, да тога дана нисам био у служби. Ви свакако знате како се ради на железници - колико на послу, толико на одмору…

Опет његов глас:

- Зар ти Баџовић и Тодоровић ништа о томе нису рекли? Били сте добри пријатељи и сарадници. Зашто би они то прећутали? Зар нису рекли да су у партизанској команди похваљени?
- Истина је да смо били добри пријатељи, али и Баџовић и Тодоровић били су доста затворени људи - говорили су, углавном, само о ономе што је строго везано за службу. Ако су они у томе учествовали, свака им част. Заслужили су и похвалу и награду. То припада само њима: не би, мислим, било поштено да и мени припадне нека награда за нешто у чему нисам учествовао…

Док сам ове речи изговарао био сам сигуран да Баџовић и Тодоровић нису више међу живима: њихов подвиг награђен је смрћу!

Пошто ме је нетремице гледао неколико тренутака глас овог иследника постаде благ, готово умиљат, пријатељски:

- Слушај, Добро, ово што ћу ти рећи и гледај да то упамтиш: ако се, ипак, тога сетиш, доћи да ми испричаш, али само мени, другима ни реч, држи, што се других тиче, језик за зубима. ако сазнам да си другима причао, оде глава. А сад: иди својој кући и памет у главу…

Био сам благодаран Богу што ми је сачувао главу. Уместо да кренем својој кући, да обрадујем жену и децу, свратио сам у цркву: не осврћући се шмугнуо сам у ограђену порту, ушао у празан храм и целивао икону…

Бог се увек побрине да преживи неко ко ће сведочити истину. А Бог је мене одабрао.

Локални лист ревносно бележи сва збивања у граду: зборове, манифестације оданости режиму, демонстрације против шпекуланата и кочничара нашег развоја, против ратних богаташа и народних издајника, према којима народна власт не сме да буде болећива.

„На великом народном збору", пише локални лист, „говорио је свештеник Милан Смиљанић".

Важно је, дабоме, да се истакну најзначајније речи које је свештеник Смиљанић изговорио:
„Можда ће некима од вас бити чудно да се ја, као народни слуга и свештеник, појављујем на збору који организују партизани међу којима има и комуниста. Откуда да се ја, као представник цркве, нађем заједно са онима за које су говорили да су против Бога вере и цркве. То није нимало необично, већ сасвим природно. Неприродно би било да сам отишао на страну издаје… Вера није никаква сметња да се ујединимо око мудрог нашег народног вође маршала Тита…"

Оно што локални лист није забележио то је комешање које је настало у народу - неки људи, доведени на збор и под претњом, нису могли да се начуде протиним речима.

Репортер локалног листа можда није био у прилици да чује гунђање сељака из протиног краја који су га добро познавали и памтили неке његове друге говоранције. Да их је репортер чуо могао је да у своју бележницу унесе и ове речи:

- Кажи ми, Миловане, очију ти, је л овај наш прота завршио богословију или маркистички курс? Шта му би? Из које памети искуљаше ове речи?
- Ћути, будало једна, ако те неко чује и дојави ни Бог те не може спасити… Не говори, него слушај…

- Ама Миловане, брате, оћу ја да ћутим, ал ми млого тешко… Сећаш се како нас је прошле године у Јабланици заклео на верност краљу и отаџбини…
- Опет ти, Живојине! Мани се ћорава посла, не увлачи ме у зло, ако за Бога знаш. Прота се прилагођава, ово се више исплати. Да смо ми победили, он би био четнички војвода… Е, сад: ако смо ми узгубили, не мора да изгуби и прота. Колико ја видим он ће добро да напредује…

И, стварно: прота је толико напредовао да просто није знао шта ће с толиким функцијама - био је председник Среског одбора, посланик Скупштине Србије, министар пољопривреде, потпредседник Президијума Србије, председник Верске комисије, посланик Републичке и Савезне скупштине, председник Главног савеза свештеничког удружења…

Ово удружење остаће, од првог дана оснивања, продужена рука партије и полиције - многи су се утркивали у служењу безбожничком режиму који је отимао црквену имовину и задужбине завештане цркви и који је - остаће забележено - хапсио и премлаћивао митрополите, владике, свештеника и монахе…

Остаће забележено за сва времена да је Смиљанићево удружење православних свештеника штампало црквени календар који је, уместо крста, на насловној страни имао - црквену петокраку…

У време протиног напредовања и узајамног слављења - прота је славио режим, режим проту - неко из државне безбедности досетио се да би овај човек у мантији могао бити њихов најдрагоценији човек у Трсту. Овај град је био стециште српске политичке емиграције, било је у њему неколико прихватних логора за бегунце из наше земље, а врзмали су се у њему и доскорашњи четници и обавештајне службе неких земаља. Црква је тамо неко време била стожер око кога су се окупљали наши људи, она их је помагала и настојала да их отпреми даље, у неке безбедније грдове Европе одакле ће се они, уз помоћ јаких емигрантских групација, отискивати на амерички континент…

Прота би, мислило се у Озни, имао сјајну улогу: открио би тајне канале за пребацивање преко границе, пресекао црквену помоћ емигрантима, омогућио тајно хапшење па и ликвидацију непомирљивих противника комунистичке владавине. Прота, можда, није ни знао каква му је улога намењена преузимањем српске православне цркве у Трсту, али је, као сваки режимски послушник, пристао. Српску патријаршију, већ увелико осакаћену и обезглављену, нико ништа није ни питао.

 

Кловн на Брозовом двору

И све би, без сумње, тако и било да Крцун, протин велики пријатељ и заштитник, није зауставио ову лукаву игру. Крцун је даље комбинације пресекао речима: "Ако прота оде у Трст, ко ће да забавља и засмејава друга Тита". Тако је, можда и нехотице, Крцун целокупно протино ангажовање свео на улогу кловна на Брозовом двору.

Ако би, којим случајем, што се ретко дешавало, прота изостао с неког завичајног збора или демонстративног скупа, појављивао се његов син Михаило, с тим што је Миша, како су га једноставно звали његови партијски другови, у избору речи којима се обраћао идеолошким противницима, био много грубљи од свога оца. Тако репортер локалног листа описујући демонстрације грђана против неке изјаве краље Петра Другог, да не пристаје на комунистичку владавину, наводи речи свештеника Михаила Смиљанић: "Грађани, другарице и другови, позивам вас да краља Петра прогласимо крвавим краљем, јер је из Лондона слао каме којима су четници Драже Михаиловића клали српски народ".

Репортер истиче да је народ одушевљено прихватио овај протин предлог. Не зна се да ли је икада ико Смиљанићима приговорио на бескрајној сервилности према режиму, мада су они, за сваки случај, имали припремљене одговоре. Прота је говорио: "Тита волим, а Богу се молим", а његов син, такође у мантији, додавао је: "Крст носим а звездом се поносим".

Овим улизичким паролама ушли су у народно памћење. Бог се побринуо да се смрћу оца и сина, Брозових апологета, угаси дугасвештеничка лоза Смиљанића, мада се зна да су њихови преци, као часни људи, били барјактари српске националне и духовне мисли и да су до краја свога живота служили Богу, роду и Отаџбини. Последњи Смиљанићи не истрајаше на том путу - црвена петокрака звезда, којом су се поносили, и Јосип Броз, кога су волели, гурнуше их у вечну срамоту.

Већ трасираним и утабаним путем црвена куга се запути у Варошицу коју су до јуче, наводно због њене националне оријентације, звали Мали Лондон, као што су Град, наводно због комунистичке обојености, звали Мала Москва. Ни прва ни друга ознака није тачна: нити је Варошица била после антикомунистичка, нити је Град био обојен црвенилом. Напротив: и Град и Варошица имали су трагична искуства још од јесени 1941. године када се црвена куга појавила у свом погубном облику и заиграла крваво братоубилачко коло.

И сада, ево, то исто коло, шире и масовније, вије се у центру Варошице: власт је ту окупила своје присталице и поделила им транспаренте које ће носити и пароле које ће узвикивати. Најпре ће, по устаљеном реду, запевати "Ајде коло да кренемо, да Стаљина поменемо", па ће се коло, уз хармонику кривоногог свирача, ширити, а задужени викачи позивати посматраче да им се придруже. Они који би одбили позив били су означени као сумњиви којима би народна власт требало озбиљније да се позабави.

Одатле, из центра Варошице, челници подуже колоне, загледајући повремено у неке спискове, кренуше према кућама оних за које се говорило да су шпекуланти и ратни богаташи, да су згртали богатство док је пролетерска сиротиња гладовала. Локални лист је, зачудо, објавио само вест да су у Варошици одржане демонстрације против ратних богаташа, наводећи, при том, имена неколицине, на које се сручио гнев.

Демонстранте, оне најгрлатије, већ на зборном месту снабдеше транспарентима ишараним претећим порукама, други се сами побринули за реквизите - понели шупље лонце, канте, плехане, већ одавно неупотребљиве тањире па уз пут, крећући ка одређеном циљу, ударају у њих уз радосне покличе Стаљину, Титу, Централном комитет, братству-јединству свих народа и народности… Један упртио ћускију на раме - њоме ће, каже, ако падне таква команда да ломи кичму онима који су се обогатили за времен немачке окупације, док је он чезнуо за кришком хлеба…

Гомила од стотинак људи и жена, којој ће се придружити још неколицина викача, крену за челницима којима су раније, у партијском комитету, одредили правце кретања. Гомила нараста, урла, цичи, вришти, удара у канте, маше транспарентима, псује, прети народним непријатељима, кочничарима нашег напретка, слугама окупатора, ратним шпекулантима и богаташима, виче та распојасана руља да је дошло њених пет минута, да је дошло време правде и закона, да је њој свануло и да ће да се смркне онима који се нису нашли на правом путу. А прави пут је, подразумева се, Титов пут којим ћемо стићи у срећну будућности благостање. Да би се стигло до краја тог срећног пута, морају бити уклоњени кочничари и шпекуланти.

Руља, вичући, стиже пред кућу опанчара Стаменка Филиповића, ту се заустави, згусну се, притрчаше и они с краја колоне, ударише у оне канте и лонце, звоњава испуни простор, потраја то кратко, па се огласи један од оних челника:

- Ево куће коју је Стаменко зидао док су наша браћа и другови гинули за слободу! Погледајте добро ову кућу, у њој живи ратни богаташ Стаменко Филиповић…

- Излази, Стаменко! - виче на сав глас један из предњих редова. - Дошло је наших пет минута. Заиграла је мечка и пред твојом кућом.
- Излази шпекулацијо! - сикће једна жена, очигледно пијана, коју су иначе сматрали лудом зато што се врзмала по железничкој станици и сама играла коло да би од путника измамилакоју пару и одмах, чим би се воз удаљио, потрошила за ракију.

Није се, колико се зна, удавала, рано је захватио алкохол и потпуно пореметио њен живот. Живела је сама у скромној кући из које је продала све што се могло продати и трампити за флашу ракије. Лутала је около очекујући да се неко сажали и пружи јој комад проје или гуку качамака - пшеничног хлеба било је мало и у имућнијим кућама. У кућу је нису пуштали, бастало јој је, говорило се, да украде праву ствар која се лако може сакрити и брзо продати.

Она је сад најгласнија у овој гомили, њен пискави глас трепери и надјачава ону лупњаву у лонце и канте:

- Излази шпекулацијо! Излази, док ми нисмо ушли да те силом изведемо и да ти овде пресудимо!
- Кријеш се пред народном правдом! - узвикује један вичан паролама. - Нећеш се сакрити, да имаш крила не можеш нам утећи! Другови, предлажем да га истерамо из куће и да уселимо сиротињу! Доста се он у њој башкарио…

Неки из гомиле насрћу на ограду и капију - капија закључана, ограда повисока, морали би да је прескачу.
- Хоћемо ли прво да развалимо ограду? - окреће се један гомили и погледом тржи оног с ћускијом. Еј ти, друшкане, шта чекаш с том ћускијом, разваљуј! Ко зна колико је Стаменко туђих ограда порушио док је своју кућу градио…

Стаменкови укућани, преплашени помахниталом гомилом, шћућурили се иза завесе великог прозора, али се не помичу и не дају глас да су ту. Стаменко такође гледа иза завесе и присећа се речи старог солунског ратника Милоша Ћокића:

- Ако дођу на власт, видећете како изгледа куга каква се досад није појавила. Сви ће да буду власт и сви ће да пресуђују.

Стари Милош, који је у јесен прве ратне године гледао како је комунистима лако и да убију и да некога опљачкају, имао је, пре рата, пријатеље Русе, оне правцате, како је говорио, избегле из своје отаџбине, који су му нашироко и надугачко причали шта је црвена куга донела некад моћној царској Русији, како су падале главе милиона људи, а међу тим главама биле су главе цара Николаја и његове деце…

Стаменко нема много времена да се присећа Милошевих речи, јер руља коју подјарују новопечени партијци стоји пред капијом и тражи да он изађе из куће и призна да се обогатио за време окупације. А то богатство је видљиво: кућа, бело окречена, с лепим пространим двориштем и чесмом у средини.

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml