Црвена куга (8. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Нестанак Баџовића

Шапат, којим се у овом времену наговештава зло, ширио се великом брзином, тутњао улицама, испео се на околна брда, завирио у кафане, стигао до свачијег слуха, узнемирио свачије срце и изазвао општи страх:

- Нестао Баџовић!
- Који Баџовић?
- Шеф железничке станице.
- Забога, како нестао? Није човек игла да нестане. Ко га је одвео?
- Зна се ко води у овом времену. Синоћ је изведен из стана, данас га нема на послу. Одвели га "кожњаци", а кад они неког одведу, тај се више не враћа.
- Зар он није њихов?
- Не знам, да ли је њихов, можда и јесте, али је, изгледа, знао нешто што више не би требало да зна. Само мртва уста не говоре.

Ове речи, можда и случајно изговорене, ускоро ће се претворити у истину да је Драги Баџовић, дугогодишњи шеф железничке станице, био упућен у велику ратну тајну која би, ако би се открила, компромитовала Јосипа Броза и његове најближе сараднике. Тај злослутни шапат, који је непрекидно пратио нестанак овог човека, већ сутрадан сустигао је други:

- Нестао Милан Тодоровић!
- Онај са железнице?
- Јесте. Мислим да је био саобраћајни контролор. Њега одвели са станице. Малопре сам срео његову жену Борку - цвили као сиња кукавица. Не зна, каже ми, шта да чини. Уплашила се, има двоје мале деце. Не зна где да га тражи, на чија врата да покуца.

Треће ноћи узастопце она два језива шапата уступиће место трећем:
- Одвели Добра Петровића!
- Је ли и он са станице?
- Био отправник возова.
- Забога, какав је то невидљиви гром ударио у железничку станицу!

- Није гром него ! - убацује се у ово шапутање Васо носач, који се по природи свог посла стално мота око станице и до чијег ува допиру и оне речи које се не изговарају пред сваким. - Куга, него шта! Да видиш, брајко мој, како куга удара и какву пустош оставља за собом. Ама, уме и гром да опустоши и убије, али нико ко црвена куга…

Два дана касније, међутим, грађани су приметили Добра Петровића на улици: неки су му, у знак поздрава, махали преко улице, али му ни они најхрабрији нису прилазили да би га, макар и шапатом, упитали за Баџовића и Тодоровића. А и да су га питали, Добро им не бави рекао ништа. Ни њиховим породицама које су, слуђене страхом, долазиле у његову кућу испод гробља није могао да одгонетне каква је судбина задесила његове колеге и пријатеље са станице: зна да су ухапшени, али не зна зашто, као што не зна где се сада налазе и да ли су још у животу. Њега су, рекао је, кратко испитивали о неким стварима о којима он ништа не зна.

Ни својим синовима, Момчилу и Србиславу, тада ђацима, није ништа говорио, бојећи се да би их Озна искушавала и уцењивала па би, не слутећи у какво зло могу да увуку оца, могли понешто и да кажу њему, Добру. Било је знано да Озна врбује децу из оних кућа које нису наклоњене режиму и да преко њих сазнаје појединости до којих јој је стало: ко се с ким виђа, о чему се у кући говори, где родитељи крију жито и маст, шта се прича о Брозу и Стаљину…

У овом злом времену, међу злим људима, Добро Петровић је био веома опрезан: знао је да само једна реч може да му одсече главу - био је готово уверен да су због неопрезности и погрешне процене главе изгубили и Баџовић и Тодоровић. Нема сумње да би Добро остао доследан том размишљању да га једна нова мисао није уплашила: а шта ако га, ипак, убију, ако га, мада је још релативно млад, задеси природна смрт, или изгуби главу у саобраћајној несрећи? Онда ће ту страшну тајну, за коју само он зна, однети у гроб. Он је трећи човек, уз Баџовића и Тодоровића, за које је био сигуран да нису у животу, који зна истину.

Стога је Добро неколицини својих пробраних пријатеља, којима је бескрајно веровао, па и њима под тешком заклетвом, испричао оно што је, по сваку цену, требало да остане под велом тајне.

- У јесен 1941. године - тако почиње Доброва исповест - у композицији путничког воза, који је приспео из правца Београда, био је један теретни вагон под пломбом и с јасном ознаком Гестапоа и крајње станице. Како је у то време у Граду била партизанска команда, Баџовић као шеф станице телефоном обавести неког о пломбираном вагону, а отуда нареде да он лично скине пломбу, да види шта је у вагону и да их о томе хитно обавести. Баџовић позове Тодоровића и мене да то заједно обавимо. Кад смо отворили вагон, били смо запањени: од дна до врха био је пун новинског папира у табацима. Баџовић оде да телефонира команди, а отуда неко наређује да се он лично постара да пошиљка стигне до зграде штампарије. Пошто је скинуо ону ознаку Гестапоа, Баџовић позове неколицину радника из ложионице да припомогну у истовар, а поштанска и носачка колица послужише за превоз - Баџовић и Тодоровић су надгледали овај необични транспорт и за то, како су ми рекли, били похваљени. Што се мене тиче, ја сам био само сведок скидања пломбе и отварања вагона, у истовар и пребацивање нисам се мешао.

Партизани су убрзо потом у расулу напустили Град, али су те бежеће колоне Немци пратили авионима засипајући их митраљеским рафалима. С Баџовићем и Тодоровићем, иако смо били добри пријатељи, о оном папиру нисам проговорио ни реч - ћутали су и они, иако су, претпостављам, били свесни не само скривене опасности него и опасне завере. Мени је, у то време, ова работа била мутна: Градом влада партизанска команда, а управо у тај Град стиже вагон новинског папира са жигом Гестапоа! Да то нисам видео својим очима, не бих могао да поверујем. Помишљао сам, у тој недоумици, да поразговарам с пријатељима, али би ту мисао зауставило неко унутрашње упозорење, неки глас, који се у мени јављао: Ћути, Добро, опасно је то што значи настој да заборавиш. Тако сам ту жељу потискивао током рата и окупације.

Три године касније, вратиле су се партизанске јединице у Град, али нису дуго остале, можда месец дана, па су се повукле на Варду, планинско село код Косјерића, јер су немачке дивизије, бежећи из Грчке, поново ушле у Град. Е, тај можда и непун месец дана комунистичке владавине био је кобан за многе српске главе - неко се тада сетио и оног вагона с папиром. Сетио се и шефа железничке станице па га, како се и онда говорило, привели на испитивање. Знаш ли ти шта, питали га, о неком новинском папиру, а он, веселник, мислећи да ће поново бити похваљен, исприча како се својски заложио да се вагон истовари и папир пребаци у зграду штампарије. Том изјавом као да је себи потписао смртну пресуду: исте ноћи, с великом групом затвореника, превезен је на Варду.

У исту замку, следеће вечери, улетео је Милан Тодоровић, добра и честита српска душа, отац двоје малолетне деце: и он исприча своје учешће у превожењу папира - прећутао је, при том, да је вагон био пломбиран и да је на његовим вратима била прилепљена ознака Гестапоа.

И њега је, као и несрећног Баџовића, исте ноћи прогутала Варда. На Варди никад нисам био и нисам је, тих дана, замишљао као сеоско насеље него као провалију, без дна или као вулканско гротло које непрекидно гута људе.

 

Опасно је знати истину

Мене затекоше на станици, управо ми је истицало дежурство, спремао сам се да кренем својој кући, кад упадоше двојица: један у кожном мантилу, повисок и мршав, други у изанђалом жандармеријском шињелу, обадвојица набусити, речи цеде кроз зубе. Ништа ми уз пут не говоре - ћутим, дабоме и ја, и смишљам шта ћу да кажем. Видим да је дошао судбоносни час, молим се Богу да ме спасе… Баџовић и Тодоровић су главама платили што су рекли истину.

И од мене ће тражити да кажем истину. А шта је, у овом случају, истина? Истина је да је Гестапо послао вагон новинског папира и да је тај папир испоручен партизанској команди. Зашто је то Гестапо урадио? Зато што је немачкој команди стало до тога да се и преко новина распламсава борба међу Србима - да их што више изгине.

Зашто баш овом Граду и овој команди? Зато што ће овај Грд постати највеће жариште међусобне борбе и зато што ће из ове команде кренути наредба за беспоштедно проливање српске крви. И зато, наравно, што у овој команди постоји неко ко је близак с Гестапоом… То је истина. Е сад: хајде ти, Добривоје Петровићу, кажи ти истину. Кажи и опрости се са својом децом и својим животом.

Опасно је, видим, знати ту истину - они којима је била позната нестали су. Ред је дошао на мене… У тај мах стигосмо пред зграду бившег начелства - она двојица ме уведоше у приземље, па на леву страну: кожњак уђе у једну просторију без икакве ознаке на вратима, војник остаде поред мене, ваљда да ме чува.

Не прође ни минут, нађох се лицем у лице с једном људином: висок, снажан човек огромне главе - такву још нисам видео - нешто, видим, записује мастиљавом оловком. Кад подиже поглед, упита ме:
- Јеси ли ти Добросав - Добро Петровић?
Потврђујем речима и главом.
- Хајде ти мени, Добросаве, Добро мој, кажи шта би с оним вагоном папира из 1941. године? И ти си, надам се, помогао, колико си могао да стигне где треба.
- Немам појма о чему говорите - одговорио сам чврстим гласом који је њега, очевидно, изненадио па ме је подуже гледао.
- О вагону новинског папира - рече он у истом тону. - Ти си помогао Баџовићу и Тодоровићу да се роба истовари…
- Боже сачувај! Први пут чујем за тако нешто. Ништа ми о томе нису говорили Баџовић и Тодоровић. Кад је то било?

- Знаш ти добро кад је то било. Ниси ти учинио ни зло ни грех, напротив: учинио си добро дело. Заслужио си и похвалу и награду… Тог часа било ми је јасно д су на овај исти начин испитивали Баџовића и Тодоровића и на који су их мамац ухватили. Да су они пуштени из затвора, и ја бих свакако рекао оно што знам. Овако, лепо видим: глава ми је на пању. Зато сам брзо додао:

- Ја се тога стварно не сећам. Биће да тога дана нисам био на служби. Кад бих знао датум, сетио бих се где сам тога дана био. Можда сам имао слободан дан, можда сам био у селу код рођака. Напрежем се, али стварно не могу да се сетим. Треба ми времена…

- Имаћеш времена! - и даље оним благим, готово умиљатим гласом говори иследник. - Имаћеш на располагању целу ноћ. Знам ја да ћеш се сетити. Добар си ти човек, кажем ти: заслужио си награду… У том часу, кад сам помислио да ћу се ослободити ове напасти, да ће ме пустити, иследник позва оног кожњака пред вратима и рече му да ме води у затвор.

Био сам ошамућен, као да су ми ноге отказале, ни корак нисам могао да начиним. Увиђајући моју пометеност, иследник рече:
- Немаш разлога за страх. Дајем ти мало времена да се сетиш…

Помислио сам да је то крај, да никад више нећу видети своју децу и свој дом, ни пругу, ни железничку станицу нећу видети, ни оне дуге тунеле, ни мостове над дубоким провалијама и рекама преко којих су без напора пролазили возови. Можда ће ме за који минут или за који час угурати у неки камион и истоварити пред судије на Варди за које се шапатом говорило да непрекидно заседају и који постављају само једно питање: "Колико си комуниста убио?" На порицање било чијег убиства, судије изричу пресуду: "Пошто лажеш, осуђен си на смртну казну". Они који су чекали да дођу на ред за суђење, дању су копали велике гробнице, да би и њих убрзо потом побили и у те гробнице затрпали.

Сељаци који су силазили с Варде у Град преносили су језиве призоре: штекћу машинке и митраљези, пушке се не оглашавају - кад би из пушака побили толике људе - пролива се нештедимице српска крв и натапа земљу… Колико си ти, Добро Петровићу, заклао комуниста? Ма идите људи, маните се шашавих питања, ни пиле ја не могу да закољем, него молим комшију Стојана да то учини. Ја сам само случајни сведок једног догађаја који је тада, кад се збио, донео радост комунистима, а мени, ево, доноси смрт. А обрадовали се јесу, како и не би, стигао им читав вагон папира за њихову новину - нека се преко тих страница распламса борба, нека се пролије што више српске крви. То хоће Гестапо, знам али то хоће и онај што је у вези с Гестапоом, онај што је наручио папир. И сада ја, коме је то познато, својом главом плаћам то што знам, чији сам био сведок. А сведоци морају да буду - мртви…

Још ми у слуху одјекују речи оног главатог иследника: Заслужио си, вели, и похвалу и нагрду. А шта су Баџовић и Тодоровић заслужили - похвалили су их и наградили одсецањем главе! Па добро, мислим, ако је тако Бог рекао, ако је то Његова воља, нека буде: нека одлети и моја глава. Богу никада нисам окретао леђа, па још у мени траје нека потајна нада да ће ме спасти.

С тим мислима и надом у Бога, праћен оним кожњаком, обрео сам се у кругу затвора - у њему, окружена стражом, гомила људи изазива у мени недоумицу: јесу ли ови несрећници тек сад доведени, овако као и ја, па их ту држе док не направе распоред по ћелијама, или су, можда, изведени из ћелија и чекају транспорт? У тој гомили видно преплашених људи и жена, препознао сам матуранта Јеврема Константиновића - његову сестру Брану одлично сам познавао. Она је у то време већ била удата за познатог градског лекара Маринковића.

 

У ћелији препуној људи

Кад сам га угледао, помислио сам: Боже, заустави крвникову руку која би усмртила овог бледуњавог дечака за кога знам даникакав грех није стигао да почини. У том мноштву приметио сам и две сестре Павловић, Босу и Драгу, оне су се, ваљда из страха, држале за руке. Њихов брат Мићо, учитељ, отишао је с четницима према Босни.

Згрозих се од помисли да би и ове две младе, још непунолетне девојке, с кикицама на раменима могле да допуне гробницу на Варди. Хоће ли и њих на овом првом кораку у младалачки живот питати колико су комуниста побили и хоће ли судије изговорити ону сурову реч којом се прекраћује живот? Никога више у оној гомили нисам препознао - по гуњевима и опанцима видело се да су сељаци различитог доба старости.

Угурали су ме у омању ћелију - нисам ни погледао под којим је бројем била - препуну људи, није имало простора ни за седење, а камоли да се човек опружи. Ја сам био једанаести, просто смо се у том малом простору гушили, али нико није смео ни да писне. Ко протестује, може само да убрза своју смрт. Сви су, види се, доведени у току дана, покупљени по селима, сви проглашени петоколонашима, четничким симпатизерима, кулацима, ратним богаташима и свима је већ унапред пресуђено…

У неко доба ноћи забректаше мотори камиона, истовремено настаде трка по ходницима, звека кључева и шкрипа тамничких врата, чују се псовке и понеки пригушени јаук. Све је то, чинило ми се, трајало двадесетак минута па се оно бректање мотора све брже удаљавало. Можда два, а може бити и три сата касније, све се поновило - иста она трка стражара, исти звук мотора, отварање ћелија, пометња, вика… Отворише се и врата наше ћелије и стражари, међу њима само један у кожном мантилу, прозваше по презимену шесторицу људи - они без речи, погнуте главе, послушно изађоше. Само се један старији сељак осврну и журно рече: "Збогом, браћо". Он је, без сумње, знао да је то последње виђење и његово последње путовање, мада, нешто ми је говорило, није знао за Варду, није знао за то страшно губилиште с којим ће се суочити, као што ће се суочити са страшним судијама који у име народа, у име правде, оне комунистичке правде изричу пресуде.

Замишљао сам Варду час као најдубљу провалију, чак као огромну аждају с огромним чељустима и огромним трбухом која гута живе људе. Бог зна колико их је већ прогутала - хоће ли се, питао сам се, икад сазнати ко је све ту убијен, хоће ли се икад открити њихове убице и откуда у њима та сурова жеља и потреба за убијањем.

Чујем нечији продоран глас, личи ми на оног главатог иследника који је мене испитивао и сместио, по кратком поступку, у ову ћелију, међу ове несрећне људе у гуњевима и опанцима, покупљене на брзину, по пријави неког доушника, по кућама и ливадама, а које нико ништа не пита, као да им је унапред пресуђено што су можда пред својим комшијама изговорили понеку ружну реч о комунистима као отпадницима од вере и нације. Тај глас, који звони ходником, пита да ли је доведена Вера Дебељевић, а други глас одговара да је нема на списку, затим исти глас пита за учитељицу Наду Мијушковић, на шта опет неко одговара да је нису затекли у кући, па онај што је тражи псује сунце крваво и њој и патроли која је није ухватила.

Познавао сам обе, Дебељевићку боље, она је из честите градске породице, три њена брата била су под командом ђенерала Михаиловића. Мијушковићи су из Ариља, а Нада је такође имала три брата које сам познавао: Стеван је био свештеник, добар и честит човек, није се, колико знам, бавио политиком, други њен брат Љубинко, био је учитељ негде у источном делу Србије, можда у Неготину, док се трећи брат, Видан, правник по струци, одметнуо од породице и постао један од оних комуниста спремних да убију и све најближе ако се противе Јосипу Брозу и његовој диктатури.

Вера Дебељевић и Нада Мијушковић су, Божијом вољом, тада сачувале главе, али нису избегле тамницу…

А нас петорица, колико нас је претекло, будни дочекасмо освит новог дана. И у том часу, кад сам помислио да су нам главе остале на раменима, поново су, у цик зоре, забрујали мотори камиона и опет, по трећи пут, настаде трка по затворским ходницима, праћена виком, псовкама и јауцима затвореника на чија су се леђа и главе сручили добро замахнути кундаци. Неко невидљив, неки нестрпљиви партизански старешина пожурује ове охоле стражаре, његова жеља за убијањем није утољена - жури, види се, комунистичка власт да потамани оне за које само претпоставља да ће се противити њиховој владавини.

Ову десеторицу, које сам затекао у ћелији, нико није испитивао, њихову кривицу нико није утврдио - нашли су се на списку који је неки доушник, можда из освете према комшијама, кришом дотурио политичком комесару, а овај брже-боље отпослао себи одане поверенике да их покупе из кућа и с њива како би им "народна власт" пресудила.

У нашој ћелији најпре је планула сијалица да би се потом врата брзо отворила и на њима појавили стражари наоружани машинкама, а иза њих двојица у кожним мантилима под чијом се командом изводи ова операција чишћења Србије од "сумњивих елемената". То је фраза коју смо свакодневно слушали од јесени 1944. године. Ми смо већ, чим смо чули вику, били на ногама, мада мало повучени у дубину ћелије - могли би нас, помислио сам, покосити једним рафалом.

"Излазите брзо, један по један" - заповеда један од двојице кожњака и ја у њему препознах свог јучерашњег пратиоца који ме је привео оном главном иследнику. Кренух и ја за оном четворицом, али ме кожњак, мој пратилац, заустави руком и рече да останем, а она четворица просто се сјурише низ ходник. Са спратова затвора, можда и из ћелија, допирали су јауци, али се после неколико минута чуло само бректање камионских мотора….

Одвели су их. Колико? То знају само они који воде. Куда? То зна читав Град: на Варду! Пред судију Цицварића који изговара само једну реч: Смрт! Смрт овим избеглицама из Босне које, бежећи од усташког ножа не измакоше Цицварићевом метку! И овим домаћинима, српским сељацима, који једва спасише главе под немачком окупацијом, а којима је неки сеоски ђилкош, улизујући се комунистима и прикривајући неки свој лоповлук, натоварио на плећа неку сумњу. Смрт и сестрама Павловић, које не стигоше ни до матуре - њима смрт зато што је њихов старији брат Мићо у четничкој униформи.

А кад комунисти не могу да пресуде брату, суде његовим сестрама. Не стигоше, знам, ни да се заљубе, да имају момке, ни снове, оне девојачке, уграби их сурова смрт. Смрт матуранту Јеврему Константиновићу, чији је грех у томе што је јео хлеб у Краљевини Југославији, па су комунисти закључили да ватрени монархисти неће прихватити комунистичку диктатуру, и да ће јој се жестоко одупрети. Јеврем је из оне мученичке генерације осамнаестогодишњака која је упућена на сремски фронт да би изгинула: Немци су тим голобрадим момцима пуцали у чело, Брозови комесари у потиљак. Нестали су читави корпуси српске младости - Броз и његови комесари, српски комунисти, ослободили су се седамдесетак хиљада српских дечака за које су претпостављали да ће, као српски национални подмладак, бити најљући противници њихове владавине.

 

 

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml