Црвена куга (5. део)

АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

ЦРВЕНА КУГА

Краљев официр се не предаје

- Излази, Василићу! Кућа је опкољена! Откривен си, ако се предаш, спасћеш свој живот. Изађи без оружја!
Не потраја дуго, па се одоздо, из тмине, зачу Костин глас:
- Краљев официр се не предаје! Зар жив у руке Брозових џелата? Никада!

Последњу реч пропрати хитац из револвера и све се поново утиша.
- Уби се! - изусти неко из потере.
- То ћемо тек да видимо - врти главом официр. - Морамо бити опрезни. Можда је испалио метак упразно, да би нас навукао да сиђемо. Лукав је, препреден, опасан… Ако упаднемо у замку, све ће нас побити.

Лена се скаменила, стриц Милорад не може да пригуши јецаје, војска по околним зградама још стоји с припремљеним оружјем. Официр нервозно шета по соби с откоченим пиштољем, блене у милиционаре, бесан је на Лену и Милорада. Не зна шта да предузме, како да реши загонетку. Киван је и на живог и на мртвог Косту - нешто је био наумио, сада види да му је то измакло…

Напослетку, као да се досетио, стаде да заповеда:
- Ти, матори, не пренемажући се, устај из кревета, ти бабетино, не цвили, јер ћу те звекнути да ћеш и своје име заборавити, а ти, војниче, довуци двојицу мушкараца из прве куће. Ако се успротиве, удри кундаком у леђа и главу. Тако! Морамо знати на чему смо.

Болесни Милорад напреже се да устане, али се од првог покушаја скљока у постељу, што официра доведе до беса па се у два скока нађе поред кревета, прислони цев пиштоља у старчеву слепоочницу и поче да сикће:
- Устај! Не мислиш, ваљда, да ћу своју главу да ставим на нишан твом синовцу! Кријеш четничку банду, заслужио си робију. Ма какву робију, метак у чело си заслужио! Месецима јуримо овог бандита, овог четничког кољача кога ти храниш и кријеш. Шта кажеш: не знаш где је, а? Ти не знаш, а ја знам. Где је? У твојој кући, у земуници, рупа у зиду, врата на рупи, а доле он, четник, Дражин официр! Ако за минут не устанеш, однеће те мртвог…

У то стиже војник и води два млађа, преплашена сељака, дрхте им руке, клецају колена, бледи као смрт. Видевши њихов страх, официр покуша да их смири:

- Ви немате чега да се плашите, ви сте у свему овоме невини, нико вас не оптужује. Позвани сте да нам мало помогнете. Овако: провуците се кроз овај отвор па степеништем уђите у земуницу. Доле је Коста Василић, Дражин официр. Можда је мртав, можда рањен. А ко то зна, можда је жив. У сваком случају, у вас неће пуцати…

Стриц Милорад се некако искобеља из постеље, седећи навуче панталоне, види се да је у грозници, тетура се и шакама ослања о зид. Стрина Лена укрстила руке преко груди, мало одигла главу и нешто шапуће, као да се моли Богу… Она два сељака гледају ону рупу у зиду као да гледају смрт…

- Прво ти, матори! - заповеда официр Милораду и гура му у дрхтаву руку батеријску лампу. - Тако! Онда ти, бабетино, па вас двојица. Тако! Сад ћемо да видимо коме је дошао црни петак и чија мајка преде црну вуну…

Чим се Милорад провуче кроз ону рупу, Лена крену за њим, она двојица млађих сељака проденуше се после два покушаја: узан отвор за њихову дебљину. Официр и војници држе припремљено оружје с цевима према отвору као да ће одоздо, из земунице, банути не само Коста Василић, него питав одред Милована Грујанца. У том напетом ишчекивању зачуше, најпре, Ленин лелек, па неко нејасно тумбање и најзад једва чујам Милорадов глас:

- Коста је покојни!
- Шта кажеш - викну официр држећи се мало подаље од отвора.
- Мртав је, мртав! - викну мало гласније Милорад, а она двојица сељака то потврдише.
- Мајку му четничку, како нас је насамарио! - грми официр очигледно несрећан што је Коста себе лишио живота. - Погана четничка сорта! А ми хтели д му судимо, да га испитамо за остале четнике, за јатаке. Али, нека, може му се и мртвом судити.
Не стишавајући бес, официр викну што је јаче могао:
- Изнесите ту мрцину!

Војска и милиција још стоје око куће, на крововима три околне зграде залегли митраљесци, нико од сељака не сме да прекорачи кућни праг и изађе да нахрани стоку. Све је немо и нико можда још не слути крај крваве драме у кући Василића. Још мање слуте оно што ће уследити и што ће запрепастити све људе у овом крају.

Док официр чека да изнесу Косту, одоздо допиру комешања, уздаси, лелек, стењање, па они опет слабашни гласови:
- Не можемо… Тежак… Не можемо ни да га подигнемо…
- Вуците га за ноге! - наређује официр. - Изнесите га како знате! Ајде ви млађи, где вам је снага, не бојите се, ваљда, мртвог Косте!
- Не вреди, трудимо се, тесне степенице - допиру из земунице искидане реченице једног од двојице сељака.

- Слушајте ви доле! - грми официр. - Слушајте ме добро: или га извуците, или ћу бацити бомбу и позвати цело село да извуче вас. Рекао сам: зграбите га за ноге и извуците! Одмах!

После неког времена, ознојен и блед, пред отвором се појави онај млађи сељак, држећи беживотног Косту испод рамена војничке блузе, а онај старији гура напред држећи мртвог за ноге… Мука се умножи кад је требало да пресавију Костино тело и да га протуре кроз отвор земунице. (Сведоци ће причати касније, истина шапатом, да је то провлачење трајало читава два сата). Кад су га, најзад, положили на патос поред креденца указа се страшан призор: лева страна Костиног лица чиста, готово светла, десна крвава - из слепоочнице још цури крв… Милорад и Лена скрушено стоје поред њега као да му одају последњу почаст. Сељаци из комшилука, она двојица, молећиво гледају у официра с надом да ће их сада пустити да оду својим кућама.

Официр, међутим, нешто смишља, нико не зна шта, али види се да ово није крај. Крај ће одредити он, официр, господар у овој кући и господар мртве Костине главе: наређује да изнесу Косту и да га прислоне уз зид куће. Да мртвог човека прислоне уз зид, да стоји! Како ће мртав човек да стоји - то нико не сме да пита, али се то мучно питање огледа у престрашеним очима.

Нешто је смислио официр Озне, има неки план у својој глави и хоће да га оствари у свему и до краја. Коста јесте мртав, али је своју смрт је сам изабрао, он је пуцњем из револвера прекратио свој живот. И то је оно што је разбеснело официра: како се усудио на тај корак, откуда му право да он одлучује о свом животу, требало је да то препусти њему, официру Озне! Он о томе одлучује, а не Коста, све му је својом смрћу покварио, све! У Совјетији, одакле је он дошао - био тамо на курсу за мучитеље и убице - то не би могло да се догоди, нико тамо не сме да дигне руку на себе, зна се ко тамо господари људским главама… Али, нека, што је - ту је, учиниће оно што може…

 

Злочин на Велики петак

И ево, чини оно што може: наређује да Косту изнесу и прислоне уз зид стричеве куће. Наређује војницима, милицонарима, оној двојици сељака, Милораду и Лени. И оним митраљесцима који, пошто је минула опасност сиђоше с кровова. Сви хитају да изврше наредбу, сви осим Косте: мртав се Коста опире.

Зна и официр да мртав Коста не може да стоји, али одредиће он неког ко ће мртвог Косту да само малчице, са стране, придржи. Све је он смислио у својој глави: Косту ће, са десне стране, хватајући га испод пазуха крваве официрске блузе, држати стриц Милорд, с леве - стрина Лена! Не, не, каква Лена, једва се и она држи на ногама, могла би да изгуби свест и да падне поред Косте - могла би та бабетина, тај опасни јатак даму поквари оно што је смислио. Биће, ипак, довољан Милорад, он је ионако стар и болестан и већ је на ивици смрти… Јутрос рано, кад су опкољавали кућу, приметио је један краћи али подебео трупац, па је и он ушао у сценарио: добро ће доћи да њиме подупру Костине ноге. Стриц Милорад и трупац - довољно!

Нико још не зна шта хоће официр, нико не зна његов сценарио и његову режију, али сазнаће убрзо, за који минут, свима ће бити јасно кад издвоји пет војника и постави их на четири метра од "усправљеног" мртвог Косте и већ обамрлог стрица Милорада. Стрељачки вод" који зна шта је његов задатак.

Призор који се не може заборавити: на крвавој главни мртвог Косте официрска шапка, из ране јошцури крв, Милорад држи синовца испод десног размена, трупац не допушта да се Коста оклизне, војници из стрељачког вода уперили пушке у Костине груди, официр стоји са стране, и, следећи сопствени сценарио, изриче пресуду:
- Ти си, Коста Василићу, као официр Држе Михаиловића, починио неопростиве злочине отаџбини и народу, па си, као злочинац и издајник осуђен на смрт стрељањем!

Затим се окрену на леву страну и нареди војницима да испале плотун у Костине груди. У истом трену, кад груну плотун, сручи се, погођен мецима, стриц Милорад, а преко њега синовац Коста. Официр потом наређује да се Милорад џипом превезе у болницу, а да Косту одмах укопају поред штале: без ковчега, без опела, без јаука. Ко писне биће закопан поред Косте. То су последње речи које је изговорио.
Из болнице убрзо стиже глас да је стриц Милорад мртав… ово што памтим записујем са жељом да би и други памтили. Збило се, као што рекох, на Велики петак, на дан распећа Господа нашег Исуса Христа. Куга, остављајући пустош у домовима Василића, запути се у друге српске куће.

Радосније вести од ове, објављене једанаестог априла последње ратне године, за новинара локалног листа није било. Мирковићу је, истиче новинар, суђено по Уредби о војним судовима од 24. маја 1944. године, што ће рећи по неком шумском закону, рађеном по диктату политичких комесара. За Мирковића је најпре речено да је трговац одличног материјалног стања, да је отац петоро деце, а затим да је крив зато што је са својим зетом био члан преког суда у зиму 1941. године и што је помагао четнике.

То је све што стоји испод застрашујућег наслова. И то је било довољно да се Андрији Мирковићу, градском трговцу и предратном председнику општине, оцу петоро деце одруби глава. Нема ни сведока оптужбе, ни сведока одбране, нема ни последње речи осуђеника на смртну казну. О току суђења, ако је уопште било, нема ни речи. Све упућује на то да је Мирковићу пресуђено на неком другом месту, можда и преко телефона, на брзину свакако, чиме је јавност у граду доведена пред свршен чин.

А град је занемео од страха и туге, множила се прича истина више шапатом него гласно, о црвеној куги: шта све може и шта све ради да би свима утерала страх у кости. Још два фронта, ако се тако могу назвати, била су отворена - онај у Босни и Херцеговини где је вођена хајка на раштркане остатке јединица Драже Михаиловића, и онај у српски забат у којима су сељаци чували и хранили старе Дражине саборце и нове одметнике, који нису могли да се помире с комунистичком тиранијом.

Србијом су крстарили мртвачки сандуци. Враћам се, изнова, Андрији Мирковићу: једина истина је да је отац петоро деце и да је богат трговац, мада то богатство, као наслеђе, вуче корене од предака - за време немачке окупације није се увећало ни за проценат. Грађани су га упамтили као омаленог човека, жустрог у кретању, уљудног и у својој трговачкој радњи на измаку главне улице, као великог добротвора, ревносног молитвеника у храму и помагача сиротиње. Памтили су га и као предратног председника општине: понашао се као прави домаћин, који уме да сабира народна добра, а не да раскући и своју и заједничку кућу.

Овај човек поузданих моралних вредности и за време немачке окупације сачувао је све људске вредности: захваљујући широким трговачким везама однекуд је набављао робу, није закидао на ваги, није увећавао цене, давао је на вересију, а градској сиротињи и многим избеглицама из Босне давао је бесплатно. Важно је, говорио је искрено, да се преживи зло које је донела окупација. Арчио је, у ствари, своје богато наслеђе и био чист пред Богом и људима.

Мирковић је материјално помагао мајку и сестру Слободана Пенезића Крцуна - мајка Дада, како су је из милоште звали, била је молитвена жена у чијем се дому кандило није гасило. Крцунова сестра Милена, коју су звали Пиња, била је партијски активиста па је с Винком Радовић и још неколицином суграђана ухапшена и одведена у логор на Бањици, под директном управом злогласног Гестапоа. Само се Андрији Мирковићу може захвалити што ова група није ликвидирана као на хиљаде других логораша без обзира на околност да ли су припадали партизанском или равногорском покрету.

Ово је, међутим, Мирковићу узето као отежавајућа околност - господари живота и смрти, иако су знали истину, протурали су лаж да је утицај Андрије Мирковића на немачку команду био огроман и да је управо захваљујући томе могао да спасава људе. При том су му, као главног помагача у томе, придодали зета Милоша Лаутнера, команданта добровољачког батаљона, прећуткујући чињеницу да је овај човек, и иначе машински инжењер, словеначког порекла, био резервни официр Краљевине Југославије и даје већ на почетку 1941. године, после покоља Срба у Хрватској, прешао у православну веру и променио име у Милоша Војиновића.

Извор: Глас јавности

http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2001/06/15/srpski/F01061403.shtml