ПОРОДИЧНИ САБОР

ПРОГРАМИРАЊЕ ДЕЦЕ НА СЕКСУАЛНО НАСИЉЕ НАЛАЗИ СЕ И У ЛЕКТИРИ!

Поштовани читаоци, због неколико застрашујућих инцидената о којима се говори последњих дана у медијима, у којима су учествовала деца а који укључују и вршњачко и сексуално насиље, хтели смо да скренемо пажњу и на лектиру, која се предаје нашој деци у школама, а која може изразито негативно утицати на осетљиву дечију психу. Овде је први пут објављена анализа једне такве књиге, коју су урадили: 1 клинички психијатар, 1 професор књижевности и 1 пуковник, професор за психолошко ратовање. Такође, желимо да подсетимо и на округли сто, који смо 2023. одржали на тему управо ове опасности у образовању. Погледајте...

 

Анализа књиге «Ово је настрашнији дан у мом животу», Јасминке Петровић, изборна лектира за 6 разред основне школе, деца узраста 12 година.

Издавач: Креативни центар

 

Како је истакнуто у декларацији о настави српског језика и књижевности свих катедара србистике са састанка у Тршићу јуна 2020. године: “Настава српског језика и књижевности представља једино систематско и континуирано увођење младих у знања и просторе матерњег језика и књижевности, са пресудним утицајем на изграђивање не само њихове језичке и књижевне културе него, још битније, њиховог односа према култури уопште. Готово свакодневно, у можда најзначајнијем периоду за развој личности, они се сусрећу са логиком и лепотом матерњег језика и светом књижевних дела. Представа изграђена у школи не губи се никада сасвим и због тога је њена сазнајна и образовна улога немерљива. Колико су улога и значај матерњег језика и књижевности велики, говори и податак да није било ниједног образовног система у било ком времену у коме овај предмет није имао статус најзначајнијег предмета. Ученици једино наставом српског језика и књижевности развијају своје говорне способности, обогаћују речник, савладавају правила мисаоне писмености, напредују у процесу овладавања правилима језичке културе, што је све нужни предуслов за добро савладавање садржаја других предмета. Језичко стваралаштво не може се поредити са било којим другим типом стваралаштва. Моћ језика је оно што човека највише одваја од свих других бића, а та се моћ младим људима најбоље може и мора предочити кроз моћ књижевне речи, као најпотпунијег испољавања језика. 2. Матерњи језик и књижевност јесу највреднија духовна добра једнога народа, чувари његовог памћења и културе. Зато матерњи језик никада није само средство комуникације (као што се, неретко, чује), он је носилац наше колективне и индивидуалне меморије које се међусобно допуњују и снаже. Језик и књижевност су у темељима не само личног него и националног и културног идентитета: најбоље се, ако не и једино, кроз садржаје књижевности може код ученика развијати љубав према властитој култури, према властитим националним вредностима и њиховом месту у ризници европске и светске културе. Они поседују дубину у коју су унети памет и памћење културе који се, читањем и разумевањем, надодају на читаочеву појединачну памет и памћење. Није без разлога речено да је улагање у матерњи језик и књижевност једнако улагању у националну безбедност и слично грађењу снажне бране пред опасности од колонијалног статуса народа. Једино се кроз континуитет српског језика и српске књижевности може пратити континуитет културног развоја српскога народа – од Светога Саве до данашњих дана. Српски језик и књижевност су наша културна и духовна вертикала. Снажно ослоњена на језик и културно памћење (а својом природом делујући на човекове емоције, чула и интелект), књижевност повезује све епохе развоја српске културе.“

Због тога сматрамо да у лектири наше деце не сме бити књига које не одговарају високим стандардима предмета који, уз математику, представља основу образовања.

Сматрамо да роман «Ово је настрашнији дан у мом животу» Јасминке Петровић, који покушавају да наметну као изборну лектиру у нашој школи, садржи обиље негативних образаца понашања за децу основношколског, па чак и средњошколског узраста, и потпуно потпада под опис оруђа за психолошко-културни рат.

              Тај рат је апсолутно документован и свима познат, још од оснивања Тависток института. Тависток се бави социјалном контролом и применом метода социјалне психологије на читава друштва и ту су успостављене психолошке и социопсихолошке студије. Институт Тависток започео је са радом у Британији 1921. године. На место директора 1932. постављен је Курт Левин, немачки психијатар, један од оснивача Службе за стратешке послове (Office of Strategic Services – OSS) – америчке обавештајне агенције створене током рата, тако да пре Другог светског рата видимо успостављање мреже организација сједињених на задатку масовне контроле ума популације. Левин је извео закључак да се човечанство мора довести у „детињасто стање“ у коме ће човек бити у стању „флуидности“ у коме се може лако усмеравати у жељеном правцу, што је могуће постићи непрестаном производњом хаоса. Левин је био веома утицајан и касније је пренео своја знања у САД где је радио на оснивању Станфордовог Инстититута, МИТ-а, националног Института за ментално здравље, Вартонове школе економије и великог броја других институција.

              Психолошке операције и тзв. „управљање перцепцијом“ нарочито се примењују у земљама које треба потчинити и колонијализовати.

Овај (на)страни утицај у српском образовању спроводи се кроз развијену мрежу невладиних организација (НВО), које су после 2012.г. добиле огроман утицај, као и финансијску помоћ за преобликовање српског друштва кроз неколико Министарстава, од којих је кључно Министарство образовања. Како се показало у афери из 2017. године, главне НВО за преобликовање нашег менталитета су лезбејске организације «Лабрис» и «Инцест траума центар». Оне су тада покушале да убаце у наш образовни систем «образовне пакете» за заштиту деце од (сексуалног) насиља, а заправо су те књиге садржале пропаганду хомсексуалности, скаредности и програмирања дечје психе за педофилски однос са старијима, по мишљењу стручњака^[1] .

Главна мета колонијалног психообликовања после 2000.године је српска народна традиција и све оно што јој је по духу сродно: на првом месту ту су народне бајке, затим јуначке народне песме, српска херојска и слободарска историја, биологија (наметање учења да је биолошки пол небитан, а да свако, у складу са својом вољом, може да изабере џендер, и да се, ако је мушко, прогласи за женско, и обратно ), као и савремена књижевност, па су у духу тога недавно хтели и велику Десанку Максимовић да избаце из средњошколске лектире, под изговором да спада у књижевност Средњег века! Уместо класичне лектире, намећу се дела чији су главни јунаци довели у питање свој верски, национални, биолошки, породични и психолошки идентитет.

Тако и књига «Ово је настрашнији дан у мом животу», Јасминке Петровић, у складу са наведеним планом обрађује чак седам (7) програмских тема из репертоара психолошког рата и управљања перцепцијом, у најосетљивијем узрасту од 12 година, када дете још увек нема јасно формиран психо-сексуални идентитет. У том узрасту, опасне идеје се утискују у подсвест методом шаљивог приповедања ( сетимо се тезе Курта Левина да је код маса у процесу потчињавања потребно формирати „флуидни идентитет“, који се лако преобликује у пожељном смеру ), што може утицати на младе, за које свакако не бисмо желели да буду:

1. жртве педофила,

2. насилници и сексуални насилници,

3. разореног природног полног идентитета

4. самоубице

5. вулгарни циници, несарадљиви у друштву

6. склони разводу брака и рушењу породичних односа

7. материјалист и незаинтересовани за народ и друштво коме припадају.

Књига која нам се намеће као лектира подрива све цивилизацијске табуе, чија је стваралачка снага потврђена вишестолетним развојем друштва на Истоку и Западу.

Опасна детабуизација спроведена је у шаљивом, смешном и наводно позитивном тону како дечји ум не би приметио и како би у подсвест примио изнете негативне обрасце понашања као позитивне, што може уродити развојем озбиљне психопатологије у каснијем добу човековог постојања.

Књига садржи потпуну негацију стваралачких вредности личности код дечака од 14 година, који треба да постане образац размишљања, јер је приповетка писана у форми унутрашњег монолога, и упућена деци од 12 година.

Дело обилује сексуалним алузијама и експлицитним исказима, и припрема дете од 12 година на полни однос са одраслим људима (педофилија), садржи хомосексуалне идеје и алузије, које се пропагирају као позитивно формативне у развоју полног идентиета. Речник је вулгаран и не приличи школској лектири.

Модели размишљања исказани у унутрашњем монологу и ставу размаженог, безобразног, незрелог и социјално неприлагођеног детета, које није у стању да успостави стваралачки однос са околином и вршњацима, и коме су сви криви за све, које ни за шта није захвално већ се непрестано руга, подсмева и вређа чак и своју најужу породицу, никако нису модел за подражавање младе генерације која треба да заснива здраве друштвене односе изграђене на узајамном поштовању, поверењу и пријатељству, припремајући се за брак и породицу и градилачку љубав према отаџбини. У књизи нема изградње саосећања, састрадавања, заједништва, подршке, што је предуслов за опстанак сваког друштва.Напротив, сугерише се да је идеал да се напусти земља и оде у Америку, да се ради у «Гуглу за 10.000 долара», као врхунац живота.

Главни јунак изјављује да мрзи и оца и мајку и сестру, дубоко је неостварен и фрустриран, насилан и вулгаран у речнику. Он је саможиви критизер према окружењу, нема великодушности, храбрости, правдољубивости, мудрости, пожртвованости и других врлина, којима школска лектира треба да учи децу, већ је у питању простачко ругање и критика на рачун других.

Таква књига свакако није за школску лектиру ни у основној, нити у средњој школи јер обилује скоро искључиво негативним обрасцима мишљења и понашања, који нису за подражавање.

Постоји много књига домаћих писаца, које у деци изграђују управо ове врлине, које су потребне целом друштву, нарочито у овако тешкој ситуацији у којој смо се ми нашли - нарочито у школама, и препоручујем да се такве нађу и читају.

Указујемо да су анализу коју предлажемо заједнички радили: клинички психолог;доктор књижевности, професор у средњој школи; доктор историјских и правних наука, специјалиста за психолошко ратовање, професор на Високој школи струковних студија за криминалистику и безбедност, као и један директор средње школе.

 

Спорне реченице у књизи «Ово је настрашнији дан у мом животу», Јасминке Петровић, изборна лектира за 6 разред основне школе, деца узраста 12 година, по темама психолошког програмирања.

1. Програмирање деце на педофилске односе са старијима, кроз приказ заљубљености у наставницу српског језика и посматрање одраслих жена.

- «Осећам њен мирис (наставнице српског). Зауставља се поред мене. Чекам. Не мрдам, не трепћем, не дишем. Она спушта леву руку на моје десно раме. Нагиње се. Шапуће.

- Шта је било Страхиња?

Никада нисмо били оволико близу. Врелина ми удара у главу. Мислим да овог пута нећу издржати. Пољубићу је! Нема назад! Идем до краја!»

- «Има кармин на зубима… Има бурму, значи удата је.»

- «Имала је ону свилену мајицу без рукава и подигнуту косу. Кад сам јој пружао кусур и картицу, замало да је шчепам за руку. Једва сам се уздржао.»

- «Женим се наставницом српског. Гледам је и мислим се:у венчаници и са овим велом преко главе и не изгледа баш много старија од мене.»

- «Иако су јој откопчана чак прва три дугмета на кошуљи, почиње ужасно да ме нервира… Огулио јој се лак са ноктију. Грозно!».

- «Значи вара ме са сопственим оцем. Мораћу нешто да предузмем…»

- «Не изгледа тако лоше. Скоро да бих могао да се заљубим у њу, али ипак не. Наставница српског има веће груди. Осим тога, ова вожња ми блокира сваки еротски надражај».

2. Програмирање хомосексуалности.

- «Осим што је есперантиста, моја мама је још и лезбејка. У вези је са нашом првом комшиницом».

- «Боље би било да је лезбејка, од тога се бар не умире».

- «Ово сазнање ме баца хаварисаном у загрљај. Да не поверујеш!...

- Води ме својој кући! – качим се за њега као крпељ.

Ако ме и он остави, умрећу, то је сасвим сигурно…

- Води ме, молим те! - сад му већ седим у крилу.

- Не вреди да ме молиш, немам кућу!»

3. Рана сексуализација деце.

- «Кажу да су длакаве жене добре за секс, али ја у то не верујем. Мислим да су само агресивне и ништа друго… Луда жена.»

- «Да јој ниси направио дете, а?»

- «Она (наставница) му се набацује (тати) и то пред целим разредом!... Забацује косу и брзо трепће.»

- «Мислим да је мама воајерка. Тата се на њене очи мува са наставницом, а она цичи од радости.»

- «… Умало је нисам ухватио за руку (девојчицу Машу). Једва сам се уздржао… Треба да помисли да сам сексуално оптерећен».

- «Не знам само да ли да Машу пољубим филмски или само у образ».

- «Тата ми потура под нос некакве папире. На једном је гола девојка и обучен младић, а на другом је го младић и обучена девојка…

- «Уместо младића овде треба да буде старац!

- Мислите го? Успаничено пита моја мама.».

4. Ниподаштавање родитељске личности и ауторитета.

- «Али тетка ми је рекла да је тата у кризи и да ће га све то једног дана проћи».

- «Ви не можете да замислите како тај човек изгледа! А како тек хрче!».

- «Уосталом тати не треба школски психолог него мушки фризер».

- «Није ни чудо што нема посао» (мама).

- «Фуј, гаде ми се обоје (отац и мајка), а о наставници да и не говорим».

- «Ватрени лав се заваљује у фотељу. Сваког тренутка очекујем рику задовољног мужјака».

- «Та жена ће скроз да ме упропасти! Поред свих мојих страхова, само ми фали још и Едипов комплекс!»

- «Значи мама ме сваки пут доведе до нервног слома. Због њених страхова нисам ни научио да возим бициклу кад сам био мали… Мама би полудела».

- «Право да ти кажем, мени није срање само седмо поглавље него цела књига!» - износим тати своје мишљење.

5. Апсолутно негативна пројекција породице усмерена на распад породице, мржња према члановима најуже породице, програмирање на прељубу у браку и развод.

- «И шта ја после тога треба да пишем о тати, мами и Јелени (сестри)? Како изгледају, чиме се баве, по чему су посебни и зашто их волим? Ја њих уопште и не волим! Ако ћемо право, ја их мрзим. Не могу очима да их видим… Шта ја имам заједничко са својом породицом? Телевизор и ништа више.»

- «Мој тата… њему је породични доручак најглупља најважнија ствар на свету, јер смо тада сви нервозни и бесни ведри и весели. Чим мама отвори очи, она плаче пева. Зато није ни чудо што се мени не устаје из кревета будим лако и брзо… Пре него што се сви посвађамо загриземо први залогај…»

- «Он их све мрзи! (своју породицу). Причао ми је пре неки дан како је планирао да их убије, и то ималином за ципеле.»

- «Црни Страхиња, шта си то урадио? – плаче мама.

А шта сте ви урадили мени?»

- «Од чега ћу да живим кад ме избаце из школе? Од родитеља сигурно нећу!»

- «Ко све данас нема децу! Поред оваквих родитеља, није ни чудо што сам потпуно изгубио живце».

- «То је кад ти родитељи не обезбеде ни минималне услове за живот».

- «Гаде ми се. Сви ми се гаде. Мислим да ћу се исповраћати, и то преко тањира са питом…»

- «Маша плаче. Тата им се коначно јавио из Канаде. Хоће да се разведе од њене маме.

- Али зашто?... – Зато што је Рускиња у другом стању. – Која сад Рускиња? – Та којом хоће да се ожени.

- «Мој тата је кретен».

- «Моја тата је мрзовољан и лењ. Говори ретко али досадно.»

- «Пећински човек у оделу».

- «Зашто је тетка дужна да нас издржава? Као да смо најгори слепци!»

- «Кад бих ја био социјални радник, ја бих мојој мами одузео мене. Мајке ми! Али код нас нико поштено не ради свој посао, па ни социјални радници. Једино моја тетка ради као коњ.»

- «Мрзим маму! Мрзим како размишља, како говори, како се радује…»

- «Где су Томиславу родитељи?» - питам изнервирано Јелену.

- На Неимару али он са њима не говори. У свађи су већ годину дана.

6. Програмирање на суицид

- «Моја породица гори на ломачи, на челу са мном… наочиглед читавог разреда претварам се у пепео, а врло брзо и у ништавни прах. Значи то је тај пакао и коме тата говори…»

- «И? – прекида тишину психолог.

Шта она мени И? После свега што се десило могу само да се обесим и ништа друго».

- «А види ја! Чак нисам успео ни да се убијем. Прво сам мислио да прогутам виљушку, али нисам знао са које стране. Онда сам хтео да попијем антифриз… Затим сам ставио главу у замрзивач…»

- «Питам се само да ли би се тата и наставница смували после моје смрти. Не би ме изненадило ако би се на мојој сахрани држали за руке. А мама, како већ ништа не капира, сигурно би им пљескала од радости. Над мојим гробом, наравно. Јелена би била пресрећна…»

- «Хајде мали, скачеш или не скачеш?... Колико ја знам канап се везује око ноге а не око руке!»

7. Вулгарност, насилнички речник, ниподаштавање других, пропаганда злоупотребе алкохола

- «Мада ми је мама рекла да права филозофска расправа почиње тек после двадесете стране, када тај несрећник на свом путу упознаје младића са две главе и бабу са три сисе.»

- «Које су то дилеје!»

- «Страхиња, како то разговараш са својим другом?

- Грозно, али осећам се боље него икад у животу. Одувек сам хтео да му све сручим у лице, само нисам имао праву прилику.»

- «Боље би јој било да се издепилира него што шета те длачурине по школи. Простакуша једна!»

- «Длакава је решила да ме данас дотуче.»

- «Седим испред продавнице и пијем пиво… Мој живот је пакао! Морам да се напијем, нема ми друге!»

- «Рекао ми је да сам морончина…»

- «Занимање мајке – таксиста».

- «Шта ради тај меда? – Тај меда прди. – Једва сам се уздржао да јој не бацим све оне медведе у лице»

- «Поред ње је неки човек који ужасно личи на мравоједа».

- «Која кретенка!» х 2

- «Који кретен».

- Пребио комшију због дроге… У његовом стану пронађено је 2 кг хероина и онесвешћен комшија… «Значи ти си ме откуцао, матори», и ударио ме песницом у главу.

- «Он је мени дао да слушам Мерилина Менсона».

- «Који је то лудак».

8. Програмирање на материјалистичке антивредности у животу, одлазак из земље. Запад као обећана земља.

«Жене не воле слабиће. Зато морам што пре да постанем успешан и богат… Као прво, могао бих да запросим наставницу српског, не верујем да би ме тада одбила.»

- «Томислав је добио стипендију да четврту годину заврши у Америци. Мене је наговорио да се и ја пријавим јер имам бољи просек и две награде више од њега… данас ми је стигао мејл да сам примљена»… «Можда се несрећница пријавила за бело робље а и не зна».

- «Знаш Страхиња, ја бих волела да останем заувек у Америци, да тамо завршим студије и нађем посао».

- «Један Миомир… завршио је студије у Америци и одмах добио посао у … Гуглу. Каже има плату 10.000 долара. Да ли можеш уопште то да замислиш?»

              Због свега овога, предлажемо уклањање овакве лектире из избора понуђеног нашој деци. Сматрамо да настава српског језика и књижевности мора да нуди проверене вредности, како естетичке, тако и етичке. То је битно за нашу децу, која су једина будућност сваког друштва. Имајмо ово у виду.

---