Св. Петар Могила - митрополит Кијевски и Галицки

СВ. ПЕТАР МОГИЛА – МИТРОПОЛИТ КИЈЕВСКИ И ГАЛИЦКИ

...Петар Могила, митрополит Kијевски и Галицки, био је неуморни борац за православље у изузетно тешким и опасним историјским околностима са којима се оно суочило у Малорусији и Белорусији у XVII веку. Петар Могила је несумњиво надмашио јерархе свог времена не само у Руској православној цркви, већ и у целој Источној цркви: надмашио их је својом просвећеношћу, љубављу према образовању и подвизима у корист православља... Име Петра Могиле једно је од најлепших украса наше црквене историје. - Митрополит Макарије (Булгаков)¹.

 

И. Спаски

Митрополит Петар Могила. Његова борба против језуитско-унијатског утицаја у Малорусији и Белорусији.

Петар Могила, митрополит Kијевски и Галицки, био је неуморни борац за православље у изузетно тешким и опасним историјским околностима са којима се оно суочило у Малорусији и Белорусији у XVII веку. Петар Могила је несумњиво надмашио јерархе свог времена не само у Руској православној цркви, већ и у целој Источној цркви: надмашио их је својом просвећеношћу, љубављу према образовању и подвизима у корист православља.

Рођен је 21. децембра 1596. године у породици молдавског владара (пре тога његов отац Симеон је владао Влашком, прим.прев.) чије је презиме било „Могила“.

Ово презиме, у свом филолошком значењу, одговара руском презимену Холмских кнежева и потиче од молдавске речи Мохила, што значи брдо или узвишење (на савременом румунском, мовила). Петар Могила се образовао код куће од стране учитеља Лавовског православног братства, које је организовано 1586. године ради борбе за православну веру и национална права Малоруса а против пољско-католичке агресије. Град Лавов се налазио близу Молдавско-Влашких земаља, а Лавовско братство, у потреби за финансијским средствима, често се обраћало једноверним молдавским владарима за финансијску подршку. Ујак Петра Могиле, молдавски владар Јеремија, био је великодушни ктитор Лавовског братства, покровитељ и посредник у споровима Братства са Лавовским епископом Гедеоном Балабаном.

Отац Петра Могиле, Симеон, који је постао владар Молдавије након смрти свог старијег брата, такође је дао значајан допринос Лавовском братству. Братство је, са своје стране, показивало изузетну пажњу према Могилама — организовало је свечане скупове, посвећивало књиге које је објављивала штампарија братства, уписивало њихова имена у синодике. Када је завршена црква братства, Успења Пресвете Богородице, имена Јеремије и Симеона Могиле била су уклесана златним словима на њеној главној куполи, као имена главних градитеља цркве.

Тешко је са сигурношћу рећи да ли је војводић Петар похађао лавовску школу као ученик у уобичајеном смислу те речи, заједно са другим ученицима. Вероватније је да је лавовска школа одабрала одговарајуће учитеље из свог особља, а они су образовали и обучавали младог војводу у дому његових родитеља. Након завршетка школовања, Петар Могила је отишао у иностранство и завршио школовање у Паризу и другим древним универзитетима у Западној Европи.

Учитељи лавовске школе и породичне традиције заувек су обликовали строго православне ставове Петра Могиле, без обзирана његово студирање на западноевропским универзитетима. Ступање Могила на власт у молдавско-влашким земљама обавезало их је да буду још вернији интересима православља у њима. Након проглашења Уније у Пољској и Литванији (1596.), католичка пропаганда се појачала и у Молдавији и Влашкој. У овом борбеном окружењу свог детињства и младости, Петар Могила је веома рано схватио да питања његовeотачке вере служе као најважнији елемент националне и културне самосталности.

У својим сећањима он описује неколико сусрета са католицизмом, који показују да је чак и у детињству и младости Петар Могила био чврсто уверен у истинитост православља и његову надмоћ над католицизмом. Пореклом из војно-феудалне класе, војводић Петар, након што је стекао универзитетско образовање, пријавио се у пољску војску и борио се у рату против Турака од 1620. до 1622. године, укључујући битку код Хотина 1621. године, у којој су Турци претрпели тако значајне губитке да су били приморани да закључе за њих неповољан мир. Хотин, тврђава на обалама реке Дњестар, коју су изградили Ђеновљани у 13. веку, касније је пала у руке молдавских владара, који су је проширили и користили као уточиште од турских напада.

Након смрти господара Стефана, Турци су преузели контролу над Хотином, и у XVII веку он је играо главну улогу у ратовима између Руса и Пољака против Турака, прелазећи наизменично у руке Молдаваца, Пољака, малоруских Козака и Турака. Ступање молдавског војводића у пољску војну службу објашњава се чињеницом да су и његов отац и ујак, Симеон и Јеремија Могила, дошли на престо уз пољску подршку, а против жеље турске власти, која је подржавала другог претендента, Кантемира.

Род Могила билаје такође у сродству и са племићким породицама Вишњевецки, Потоцки, Корецки и других, али су за разлику од ових про-пољских руских властелинских породица, Могиле увек остајале верне православљу. Након неуспеха који су задесили Могиле у молдавско-влашким земљама, посебно након уклањања Симеона Могиле са власти, његова деца су се населила у Пољској и, стављајући се под заштиту њеног крунског канцелара и хетмана, Жолкевског, ступили су у војну службу 1617. године.

Године 1620, Жолкевски је погинуо у бици са Турцима код Цецоре, а Петар Могила се зближио са хетманом Ходкевичем, позивајући га да не врши никакво насиље над Молдавцима и Власима, који су држали веру својих предака. Упркос успеху своје војне каријере, Петра Могилу је оптерећивалоиноверно друштво и уопште, неозбиљно војно окружење,а привлачио га је руски народ, који је водио херојску борбу за свој опстанак. Он је често посећивао Кијев, стицао имања у његовој околини и зближио се са митрополитом Јовом Борецким, са којим се спријатељио још из студентских дана. Често општење са митрополитом Јовом коначно је обликовалопогледе Петра Могиле и определило ток његовог живота.

Године 1625. Петар Могила је положио монашке завете и придружио се братији Кијево-Печерског манастира (заправо, ми бисмо рекли: „Кијево-Пештерског“ манастира, јер се мошти светаца налазе у пештерама, пећинама, прим.прев).

8. априла 1627. године, преминуо јеманастирски архимандрит, Захарије Копистенски, а након извесних унутрашњих сукоба, манастирска братија је за свог игумана изабрала тридесетогодишњег молдавског војводића, који је имао само три године монашког искуства. Како је донедавни официр у пољској војсци постао архимандрит водећег православног манастира на југу? Такви спољашњипреокрети нису били неуобичајени у то време, јер су највише хијерархијске положаје повезане са управљањем великим имањима заузимали припадници племства и обично их је додељивао краљ.

Ипак, избор и именовање Петра Могиле за архимандрита Кијево-Печерског манастира био је ванредан и притом позитиван догађај. У то време, сви озбиљни људи у Малорусији и Белорусији већ су препознали дубоку штету коју је наносило додељивање највиших јерархијских положаја особама са световним навикама,људима недостојним епископског чина. Посебно карактеристичан у том погледу био је случај владике Јосифа Владимирског и Брестског – у свету, кнеза Корнатовича-Курцевича, касније архиепископа Суздаљског2.

Малоруси и Белоруси, такође, више су пута тражили од пољске владе и да им не поставља јерархестранце. Игуманство у Кијево-Печерском манастиру било је привлачно Петру Могили као средство борбе против моћних противника који су угњетавали Православну цркву и претили њеном потпуном ликвидацијом унутар Речи Посполите (пољско-литванске државне заједнице, прим.прев.). Он није био једини кандидат за игумана Кијево-Печерске лавре након смрти Захаријe Копистенског: ту позицију такође су покушали да преузму и унијати. Петар Могила је схватао важност православља за малоруско и белоруско становништво пољско-литванске заједнице и решио да све својесиле, цео свој живот, посвети одбрани православља. Постао је израз најбољих нада и националних тежњи Малоруског и Белоруског народа, истовремено чинећи велику услугу и једноверној Москви.

II

Од првих корака новог игумана Кијево-Печерског манастира постало је јасно да ће он бити ревносни наследник својих непосредних претходника — архимандрита Никифора Тура, Јелисеја Плетенецког и Захарије Копистенског — који су се много потрудили око манастира којим су управљали и интереса православља у целојобласти.

Од краја XVI века, због пољског угњетавања и појачане језуитске пропаганде, православни јерарси су давали приоритет очувању вере, борби против начела непријатељских православљу, организацији школа, штампарија и друштвено-добротворним активностима као што су издавање књига и оснивање прихватилишта за немоћне. Још пре времена избора Петра Могиле за игумана Кијево-Печерског манастира, овај манастир је, по свом утицају на црквенадела у Малорусији, већ заузимао водећу позицију и већ је постигао значајан успех за православље.

Имена тројице непосредних претходника Петра Могиле у Кијево-Печерској лаври – Никифора Туре (1593–1599), Јелисеја Плетенецког (1599–1624) и Захарија Копистенског (1624–1627) – заузимају почасно место у историји просветеи борбе за православље. Својом булом од 4. марта 1595. године, римски папа Климент VIII „доделио“ је Кијево-Печерски манастир, до тада независан, кијевским митрополитима под условом њиховог јединства са Римском црквом. На основу тога, унијатски митрополит Михаило Рагоза, уз подршку пољске владе, захтевао је да му се архимандрит Никифор потчини као претпостављеном и придружи се унији.

Али Тур, стигавши на Брестски сабор, био је један од вођа те струје која је одбацила унију и прогласила митрополита Михаила Рагозу, заједно са другим епископима који су се потчинили папи, рашчињеним и одлученим. На захтев митрополита Михаила Рагозе, архимандрит Никифор је био позван да се појави пред краљем Сигисмундом III, ватреним присталицом католицизма. Он је, наравно, наредио да се Кијево-Печерски манастир преда под власт унијатског митрополита а да се архимандрит Никифор Тур свргне и удаљи из манастира.

Међутим, испунити ово наређење није било тако лако: када је стигао краљев изасланик (Иван Кошица), капије лавре биле су закључане а краљевски изасланик је био приморан да оде не испунивши своју мисију. Никифор Тур не само да није пустио унијате да уђу у сам манастир, већ је успео да одбрани и већину његових имања од претензија на њих унијатског митрополита Михаила Рагозе. Ова борба је била јако важна, какокао одрицање права унијатима на најстарију малоруску светињу, тако и као тврдо, мужествено заступање за њу. Још важнији је био рад Никифоровог наследника, архимандрита Јелисеја Плетенецког.

Настављајући борбу против Уније и католицизма, трудио се, у складу са нарочитим захтевима времена, да обнови општежитељни устав у манастиру, по правилима светог Василија Великог. Истовремено, архимандрит Јелисеј Плетенецки бринуо се о развоју образовања: основао је штампарију у Лаври, купивши је од наследника Фјодора Јуријевича Балабана3, основао је „папирницу“, тј. фабрику папира на манастирском имању Родомисли, позвао је у Лавру учене људе, стручњаке и ентузијасте штампарског посла – Захарију Копистенског, Памву Беринду и Стефана Беринду, Тарасија Левковича Земку, Лаврентија Зизанија Тускановског, проповедника и стручњака за старе језике, Јосифа Кириловича, Гаврила Доротејевича, Филотеја Казаревича, стихослагача Александра Митуру, Тимотеја Вербицког и друге људе који су са одушевљењем радили на штампању књига у једној или другој врсти штампарско-издавачког рада.

Архимандрит Јелисеј, пажљиво окупивши добро уходану групу штампара унутар свог манастира, објавио је између 1616. и 1624. године број богослужбених и религиозно-полемичких књига усмерених против Уније, приближан ономе који су у то време објавиле највеће братске штампарије – у Лавову, Острогу и Виљнусу, да не помињемо мање попут оних у Дерману, Луцку и другде. Архимандрит Јелисеј је организовао институт проповедника унутар свог манастира, сам их „с љубављу слушајући и дајући им пример“; основао је и школу чија су предавања по обиму парирала предавањима других сличних братских школа.

Јелисавета Гулевичевна, богата кијевска племкиња и супруга Мозирског маршала Стефана Лозке, поклонила је своју земљу у Кијеву на Подолу (где се сабирало кијевско становништво, јер је стари град био готово пуст), посветивши је добротворним и образовним сврхама: оснивању манастира, школе при њему и смештаја за православне ходочаснике. Тада је формирано братство, које се бавило спровођењем ових планова, а архимандрит Јелисеј Плетенецки и његови сарадници служили су као главни извођачи овог подухвата. Крајем 1615. године, написан је устав братства, и братству се придружио огроман број људи из свих друштвених слојева - свештенства, грађанства, племства, као и цела козачка војска са својим хетманом Петром Сагајдачним.

Наследник Јелисеја Плетенецког, по његовом упутству, био је архимандрит Захарија Копистенски, који је наставио просветни рад свог претходника на подизању образовног и моралног нивоа манастирске братије, на проповедању и објављивању књига, повећавајући број братије на 800. Добивши ово добро наследство од својих претходника, Петар Могила је подигао све видове просветнеделатности Кијево-Печерског манастира на нову, до тада невиђену висину.

Он се енергично заузео за обнављање и враћање манастирске имовине; поседујући снажну вољу и одлучан карактер, не избегавајући ни драстичне мере, увек је имао на уму само корист дела које му је поверено, уклањајући немало препрека које су му стајале на путу. Док је захтевао послушност себи као настојатељу, архимандрит Петар Могила је био захтеван исам према себи, говорећи да он, као игуман, „мора пре свихбити на црквеном правилу, као и на сваком богонадахнутом делу“. Према биографу Петра Могиле (монаху кијевског Видубичког манастира, Јакова), Могила је „носио оштру, бодљикаву власеницу и умртвљавао своје тело стежући га гвозденим оклопом“.

Почетак управљања Петра Могиле Кијево-Печерским манастиром поклопио се са благим побољшањем односа између малоруских Козака и пољске владе, а значајни кругови козачких старешина и малоруског племства почели су да се окрећу покушајима некаквог споразума са унијатима. Оветежње су биле изражене, између осталог, и у активностима Полоцког архиепископа Мелетија Смотрицког, кога је посветио јерусалимски патријарх Теофан током боравка у Малорусији 1620–1621. године. Након много мучног колебања, архиепископ Мелетије је коначно прешао код унијата, чиме је поставио сам себе ван православне заједнице.

Сабори у Кијеву (1627.), Гродеку (1628.) и Лавову (1629.) били су посвећени овим покушајима споразума између унијата и православних. „Велики архимандрит“, како је архимандрит Кијевско-Печерског манастира почео да се назива, морао је да их предводи, и он је претходним примерима доказивао да сваки споразум по овом питању може само довести до даљег погоршања односа између православних и католика.

Док је управљао Кијево-Печерском лавром, архимандрит Петар Могила се бринуо и о спољашњем благољепију своје обитељи, украшавајући саборну цркву, обнављајући и проширујући пећине, градећи нове гробнице за мошти, уписујући натпис за сваку од њих и успостављајући строги поредак за посете пећинама како би прекратио неретко богохулно понашање иноверних посетилаца, посебно лутерана и калвиниста.

Он је пажљиво прикупљао све извештаје о чудима која су се дешавала од иконе Богородице Печерске и моштију пештерских светаца, лично бележећи ове записе у посебну књигу и чинећи та чуда познатим широкој јавностида би касније ову књигу, по налогу Петра Могиле, објавио Атанасије Калнофојски, монах Кијево-печерског манастира, под насловом „Тератургима, или чуда која су се догодила у Печерском манастиру и обема његовим пећинама“.

Сврха ових записа била је да се оповргну тврдње унијата и језуита да се чуда више не дешавају у Православној цркви и да се покаже да је Кијево-Печерски манастир место посебног присуства Божје благодати и заштите Пресвете Богородице. Све аспекте рада Петра Могиле обједињавало је његово уверење у надмоћ православне вере над другим хришћанским деноминацијама - католицизмом, унијатством, протестантизмом, лутеранизмом, калвинизмом и тако даље.

Прикупљајући и бележећизаписе о чудима, Петар Могила је имао за циљ да утврди православне у вери њихових предака и да посрами оне који су се усудили да тврде да је благодат Светог Духа пресушила у Православљу због непризнавања папског примата (како су тврдили језуити и унијати) или због наводног ширења сујеверја (како су тврдили протестанти и њихова браћа свих врста). Петар Могила се ревноснобавио обновом древних црквено-архитектонских споменика,чувањем древних историјских докумената, сакупљајући их и преписујући, а посебно оне који су показивали исправност православља и недоследност ставова његових противника.

Кијевско-Печерска штампарија заузимала је прво место међу свим малоруским и белоруским братским штампаријама, ширећи се и обогаћујући искуством, новим фонтовима (пољским, латинским) и техничким унапређењима. Током пет и по година игуманства Петра Могиле, лаврска штампарија је објавила до 15 књига, које је написао или превео сам архимандрит. Сами наслови тих књига могу показати значај списатељске и издавачке активности Петра Могиле.

Године 1628. објављен је његов превод (са грчког) аскетске књиге „Агапита ђаконапоучнапоглавља“; 1631. године штампан је Цветни триод, са предговором и објашњењем црквених песама и историјским освртом на њих; исте године објављена је збирка поука Петра Могиле под насловом „Крст Христа Спаситеља и сваког човека“.

Затим је уследиоСлужебник -„Литургиарион си речь служебник“, који је Петар Могила исправио на основу грчких извора, који је садржао и објашњење Литургије; ово је било веома важно дело.

Дотаћи ћемо сеу наставку детаљније и његове бриге за једнообразност богослужења, када будемо говорили о његовом Требнику, а овде ћемо само напоменути да је током ових година Петар Могила написао и неколико канона и црквених химни: Канон пред причешће свештеника, Канон за исход душе (који се одликује снагом језика и живописношћу благочестивих мисли); Канон о стварању света, Плач прародитеља протераних из раја; Молебан за ослобођење православних хришћана од бедакоје долазе од противних апостата (тј. отпадника од православља); Благодарствено појање поводом избављења Кијева од нашествија Пољака 1630. године и друга.

Сва ова дела, посебно важна у време свог настанка (а нису изгубила свој значај ни данас), написана су на одличном црквенословенском језику, могу послужити као образци словенског црквеногговорништва и обележена су изузетним песничким талентом и дубоким разумевањем духа црквених песама.

Чак и пре него што је преузео митрополитску катедру, Петар Могила, препознајући моћ и значај спољашњестране богослужења, бринуо се о његовомтачном, торжественом и достојанственом служењу у манастирским и припадајућим црквама.Поставио је посебну особу да то надгледа, захтевао је да свештенство редовно држи проповеди током служби и правилно организује свете литије, тако да чак ни у својој спољашњојстрани православно богослужење ни на који начин не би уступало у односу на сјај католичког богослужења.

Он је успоставио недељни акатист пред иконом Богородице Печерске, а током Великог поста установио је такозване „Пасије“, службу у част крсних страдања Господа Исуса Христа, прилагодивши овај чин духу православног вероучења. У почетку усвојене само у Малорусији, „Пасије“ су се касније прошириле и, током протеклих тридесет година, дубоко су ушле у праску широм Руске Православне Цркве, поставши омиљена великопосна служба у православним црквама.

III

Али најважнији рад Петра Могиле током његових година као архимандрита био је претварање Кијевске братске школе, коју је основао Јелисеј Плетенецки 1616. године, у високошколску установу, модел за све богословске школе у ​​Русији до њихове реформе 1867–1869.

До краја XVI века, школе у ​​Русији, како у Москви тако и у иностранству, биле су малобројне, али су постојале, како с правом тврде савремени историчари школског образовања у Русији.4 То су биле основне школе за учење писања и читања богослужбених књига (Часослова и Апостола). Од времена Лублинске државне уније 1569. године, а посебно од црквене уније проглашене у Бресту 1596. године, језуити су се појавили у Малоруским и Белоруским земљама, постављајући себи циљ да уједине православне „схизматике“ са Католичком црквом.

Најдалековидије вође малоруског и белоруског јавног мњења препознали су хитну потребу за научним образовањем православних, будући да је, у одсуству сопствених добро устројених школа, православно становништво било принуђено да шаље своју децу у католичке и језуитске школе, где су она често, заборављајући веру својих отаца, постепено губила свој национални идентитет, или, како каже један документ из тог времена: „Велика је несрећа била за руску властелу што није могла да прошири државне школе и науке, јер нису биле ни основане; јер да су имали науку, онда, због свог незнања, не би дошли до таквепропасти– јер немајући своје науке, своју децу су почели да дају у римску науку, а они су се тим наукама и вери навикавали, и тако мало по мало, њиховим наукама целокупну руску властелусу превели у римску веру“5.

Исто треба рећи и за омладину и друге сегменте малоруско-белоруског становништва који су се нашли у језуитским школама. Ревнитељи православља основали су школе у ​​Острогу, Лавову, Виљнусу и другим градовима, где су организована братства, а ове школе служиле су као бедем у борби православних против језуитске пропаганде. Али до Петра Могиле, оне се нису уздизале до висине коју су захтевале околности да би се успешно бориле за своју веру против агресивног католицизма.

Да би се отклонила штета од похађањаиноверних колегијума, било је неопходно по сваку цену подићи ниво образовања у православним школама, обучити квалификованекадрове и не препуштати област богословских и других наука својим противницима. И овај задатак, ову реформу православних школа, првенствено кијевске, извршио је Петар Могила. Овај задатак је био веома тежак, посебно због недостатка довољног броја обучених професора и наставника; осим тога, и окружење је било слабо припремљено да прихвати проширени спектар школских наука.

Као што је касније било неких московских учењака који су се поносили својим незнањем и хвалили се тиме што се „нису бавили хеленским високоумљем, нису седели са беседницима нити видели философију својим очима, проучавајући само књиге благодатног закона да би очистили своје душе од грехова“, тако је и међу малоруско-белоруским ревнитељима православља било оних са сличним начином размишљања, који су приступали проучавању латинског и грчког„високоумља“ са истом предрасудом.

„Снага духа“, говорили су, „не налази се у уметности узвишеног казивања и философског схватања, већ се дарује смиреномудријем. Лукављењем једноставности, мудрост Божија се бешчести, а крст Христов поруган бива. Латинска премудрост је прав пут у пакао: реторика и друге паганске лукавштине су ђаволски изум, рођен из мржње према словенском језику, најплоднијем и најпријатнијем Богу.

Зато изучавајмо богомолни Часослов, праведнословни Псалтир, смиреномуди Октоих, јеванђелску и апостолску проповед, са њиховим једноставним и нелукавим тумачењем и друге литургијске књиге, да бисмо задобили вечни живот –радије него да схватимо красноречивог Аристотела, многоречитог Платона и друга вавилонскалукавства, и са њима да не одемо у геену огњену.“6 Развој малоруских и белоруских школа у Пољско-литванскојдржави(Речи Посполита) био је значајно отежан угњетавањем и ограничењима од стране њихове владе, која је на сваки начин покушавала да унизи ове школе, сматрајући их расадником схизме и званично их држећи на нивоу нижих школа.

Лавовско братство, на пример, трошило је велике суме на поклоне краљевском двору како би обезбедило право да предаје нешто шири обим предмета у својој школи. А да би се обезбедило отварање вишег колегијума, једнаког по правима и наставном плану као католичка виша школа, била је потребна изузетна енергија, ванредне организационе и дипломатске способности, просвећен ум и, што је најважније, унутрашњиогањ ревности за веру својих отаца. Архимандрит Петар Могила поседовао је све те особине.

„Највећазаслуга Петра Могиле“, каже истраживач његовог дела, „јесте то што је он, пламтећи љубављу према просвети, дао себи свечани завет да ће са руског народа скинути љагу научне заосталости. Током целог свог живота, он је верно испуњавао овај завет, не штедећи за то споствених средстава, не заустављајући се ни пред каквим препрекама и не смућујући се никаквим тешкоћама.“7 Петар Могила је почео да испуњава своје свечано обећање да ће подићи знамење православне науке одмах након избора за игумана Кијево-Печерског манастира.

Пре свега, он је у Цариград послао посланство патријарху, чијим се сматрао егзархом8, , тражећи његов благослов да отвори „латинске и пољске школе“ у Кијеву. Затим је одабрао монахе даровите за учење и послао их о свом трошку у иностранство да студирају више науке. Слање младих научника у иностранство (укључујући Инокентија Гизела, аутора првог уџбеника о руској историји, тзв. Синопсиса), и намера да се отвори виша школа у Лаври, одвојена од школе братства, изазвали су забринутост међу братством да ће виша школа постати легло јереси и поткопати значај школе Богојављенског братства.

Очигледно је овде на делу била и закулисна пропаганда језуита, чији се колегијум налазио управо ту, на Подолу. Руководиоци и студенти језуитске колегије оптуживали су Петра Могилу и његове учитеље за протестантизам и калвинизам, што је, заузврат, давало аргументе оној братији која нису схватала зашто је Петар Могила желео да отвори своју засебну школу у Лаври, јер би тиме, наводно, поткопао школу братства на Подолу. Петар Могила јетакође сматрао сврсисходним да отвори своју засебну школу у Лаври и зато што се братија у неким братствима противила владикама, често и мешајући се у наставу, понекад и на неорганизован и нетактичан начин, ометајући наставу учитеља.

Ова виша школа „за наставу слободних наука на грчком, словенском и латинском језику“ одржала је своју прву академску годину — 1631./1632. — у Лаври, у бившој болничкој згради недалеко од Светих врата. Али је касније Петар Могила био приморан да одустане од свог плана и споји своју школу са Братском. Кијево-Печерски архимандрит је пожурио да усклади односе са Богојављенским братством, уписавши се и сам у његове чланове и бивајући прихваћен као „старији брат, старатељ и оснивач тог светог братства, манастира и школа“, како гласисвојеручни потпис Петра Могиле у регистру чланова, потписан 11. марта 1631. године.

Он је преместио из Лавре неколико дрвених зграда у Братски манастир, да би служиле као станови за наставнике, а најсиромашније студенте сместио је у бившустранопримницу, устројивши за њих општежитије-богословију;за њихово издржавање одредио је две манастирскаимања (Вишневецко и Гнедич); за учионице је саградио двоспратну камену зграду са „саборном“ црквом за ученике. Петар Могила је много учинио за материјално благостање свог Колегијума, али још више за његово унутрашње устројство. Може се слободно рећи да је кијево-могилијански Колегијум, својом структуром, начином живота и организационим облицима, служио као образац руским богословијама током целог XVIII века, па чак ни у XIX веку утицај његових традиција није нестао из руских богословских школа.

За неких 10-15 година, Кијевска школа, коју је реформисао Петар Могила, уздигла се до таквих висина да је далеко надмашила и унијатске и најбоље католичке школе. И сами унијати су били приморани да признају превасходство школа које је организовао Петар Могила. Унијат, а касније католик, Касијан Сакович, обраћајући се унијатима, писао је: „Какве су ваше школе? Оне нису ништа у поређењу са школама оца Могиле, онима у Кијеву и Гојску!“ А Петар Могила, тада већ митрополит, имао је потпуно право да са задовољством примети Саковичу: „Ти си у праву када признајеш да у школама у ​​Кијеву и Гојску добро уче — заиста, у њима уче прилично добро.“

Овај високи научни нивокијевског Колегијума, који је организовао Петар Могила, висина принципа на којима је он основан, не може се довољно нагласити када се говори о самопожртвованом раду Петра Могиле на ширењу образовања и његовој борби против иноверног и страног културно-политичког утицаја језуита и њихових следбеника, унијата.

IV

Дана 2. марта 1631. године, преминуо је митрополит Кијевски и Галицки Јов (Борецки), а на његово место је изабран епископ Исаија (Копински) Перемишеслски и Самборски. Питање његовог признавања, као и других јерараха које је на захтев Кијевског братства за руско становништво Пољске посветио Јерусалимски патријарх Теофан када је дошао уМалорусију из Москве 1620/1621. године, остало је неприхватљиво за пољску владу, и православни су, хтели то или не, били приморани да попусте по овом питању и изаберу нове епископе.

За митрополита Кијевског и Галицког био је изабран Кијево-Печерскиархимандрит Петар Могила. Али Исаија Копински, који је заменио Јова Борецког, никако није хтео да се одрекне митрополије. Петар Могила је прихватио свој избор за митрополита, не отступивши пред препрекама и тешкоћама свих врста које су се појавиле. Одмах је обавестио Цариградског патријарха о свом избору и добио од њега потврду.

Историчар М. Грушевски, у својој Историји Украјине (Малорусије, прим.прев.), описујући свечани дочек новог митрополита на његовом путовању од Лавова, где је био посвећен, до Кијева, где је дочекан говорима, стиховима, хвалоспевима и тако даље, бележи: „У личности Петра Могиле, малоруско становништво је радосно дочекало своју прву националну победу после толико година смутњи, страдања и понижења.“

V

Почетком априла 1633. године, Петар Могила је послао писма православном становништву, позивајући их да дођу у Лавов или да пошаљу представнике на његово предстојеће рукоположење за митрополита. За место свог рукоположења изабрао је Лавов, а не Кијев, јер је митр. Исаија Копински, који није био спреман да се одрекне свог положаја и имао своје присталице, боравио у Кијеву.

Да би избегао неспоразуме и могуће сукобе, Петар Могила је одлучио да буде рукоположен у граду у коме су и он и цела његова породица били добро познати и поштовани, и где је боравио и по рукоположењу и по годинама најстарији православни јерарх, Јеремија Тисаровски, егзарх Цариградског патријарха. У одређено време, епископи Авраамиј (Стагонски), Исакије (Борискевич) и Пајсије (Иполитов), заједно са архимандритима, игуманима, протојерејима, свештеницима и православним народом из свих друштвених слојева, стигли су у Лавов.

Посвећење Петра Могиле обављено је у главној, недавно обновљеној Успенској цркви Лавовског братства, на чијој куполи су била написана имена главних дародаваца за изградњу цркве, Симеона и Јеремије Могиле, оца и стрица посвећеног митрополита. Након свечаности, Петар Могила је остао у Лавову око два месеца и крајем јуна је свечано,са ношењем крста, отишао на своју катедру у Кијев. Током путовања, писао је посланице православној пастви, позивајући их да му се придруже при доласку у Кијев и да присуствују освећењу саборног храма Свете Софије у Кијеву, који је био враћен од унијата неколико дана пре доласка митрополита Петра у Кијев.

Петар Могила је стигао у Кијев 7. по новом календару 17. јула, и примио и поново освештао древну кијевску светињу, саборну цркву Свете Софије и цркве везане за њу (Десјатину цркву у име светог Николе, Надвратну цркву у име светог Симеона и цркву на Гори у име светог Василија Великог). Затим је објављено о „деградацији“ (свргавању) митрополита Исаије, кога су из Михајловског манастира довели у Печерски, где је боравио нови митрополит.

Петар Могила је нудио Исаији да задржи Черниговско-Смоленску архиепископију и игуманство у неколико манастира, али овај никако није хтео да уступи митрополију Петру Могили, ширећи клеветничке посланице и повеље о њему, као да је „митрополит Петар отпао од хришћанске вере и да га је римски папа благословио за патријарха; да се он, Петар Могила, заклео на верност краљу и свим племићима и надбискупима пољским да ће својим учењем покварити хришћанску веру и по налогу папе устројити све црквене службе, да ће хришћанске цркве у свим пољским и литванским градовима претворити у пољске цркве и избацити све руске књиге.“

Након неколико покушаја помирења, Петар Могила је био приморан да задржи Исаију у Печерском манастиру, где је овај и умро 5. октобра 1640. године.Ситуација Православне цркве у Пољској се значајно побољшала под митр. Петром. Саборна црква Свете Софије са придруженим црквама, Видубицки и Пустиње-Николајевски манастир као и други,прешлису под властправославног митрополита, који је предузимао све мере да поправи, обнови, и улепша саборну цркву, цркве и манастире на одушевљење православног становништва.

Обнова цркве Свете Софије, запуштене и оштећене под унијатима, почела је 1634. и трајала је отприлике 10 година. Такође је био обновљен Видубицки манастир, као и главна црква Печерског манастира посвећена Успењу Пресвете Богородице; црква Спаса на Берестову, коју је, према предању, саградио свети Велики кнез Владимир, била је обновљена из рушевина, а Десјатинацрква, коју је саградио свети кнез Владимир (и где су нашли његове мошти, прим.прев.) и која је неколико векова лежала у рушевинама,„ископана“ је. Не успевши да заврши рестаурацију Десјатинецркве, митр. Петар је завештао да то заврше после његове смрти, оставивши целу суму из својих личних средстава у ту сврху.

Да би покрио трошкове изградње цркава, Петар Могила је жртвовао значајне количине својих личних средстава, као и средстава Печерске лавре, а обраћао се и једноверној Москви. Међутим, када се обраћао Москви за помоћ, митр. Петар је додавао да „више од свих својих молби“ он тражи оснивање таквог манастира у Москви, у коме би била отворена школа слична кијевском Колегијуму, где би „старци и братија Кијевског Братског манастира учили децу грчкој и словенској писмености“.

То је, како савременици извештавају10, учињено у Москви 1634. године, а 1649. године, бојарин Фјодор Михаилович Ртишев, близак цару Алексеју Михаиловичу, позвао је из Кијева учене монахе Кијево-Печерског манастира, ученике и штићенике Петра Могиле - Епифанија Славинецког, Арсенија Сатановског и Дамаскина Птицког и уз њихову помоћ отворио школу у Андрејевском манастиру, који је основао да би московску омладину учио грчком и латинском језику. Године 1685. у Москви је била отворена Славјано-грчко-латинска академија, по узору на Кијево-Могиланску академију, која је послужила као расадник вишег и средњег богословског образовања у Русији.

Један од првих корака митрополита Петра Могиле био је избор православног епископа за Перемишелску епархију, где је остао унијат Крупецки, који ни под којим условима није хтео да је преда православном епископу, упркос одлуци скупштине и краљевског указа. Малорус из Волиња, Гулевич-Војутински, био је посвећен за Перемишелску столицу. Петар Могила је пажљиво пратио и добро познавао дешавања у свакој од њему поверених епархија, постављајући погодне људе, који су спроводили његова упутства за јачање православља и заштиту од унијатско-језуитске агресије.

До тренутка када је митрополит Петар Могила преузео митрополију, у Малоруско-Белоруској цркви су се нагомилали бројни проблеми који су захтевали систематско, планско и упорно исправљање. Петар Могила је доследно и систематски себи постављао један по један задатак и видео могућност њиховог решавања не само у спољашњем јачању црквене дисциплине, већ и у повећању целокупне црквене правне свести, у разјашњавању истина православне вере међу свештенством и мирјанима и у тачнијем обављању свих видова православног богослужења.

Он се позабавио израдом основне формулације хришћанског учења у облику Катихизиса Православне Католичанске Хришћанске Цркве и саставио комплетан зборник свих обреда православног богослужења у облику такозваног „Требника“. У својим писмима, Петар Могила је називао свештенство: „светлост света“, „со земље“, „анђели Господа Сведржитеља“ и тако даље, подсећајући их да својим животом и делима треба да сијају, страже, испуњавају Божје заповести, буду будни, неуморно се брину о овцама, изграђују добро речју и својим примером и да избегавају властољубље и нечаснудобит.

Иако је био одушевљени присталица науке, Петар Могила јој је, међутим, придавао само другостепени значај у служењу богооткривеној Христовој Истини и у стицању духовних вредности, наводећи као пример Мојсија „слабог говора и немог језика“, затим необразоване апостоле па и самог себе: „Све дане живота свога туговах у срцу, схватајући оскудност свог знања, али сам се трудио колико сам могао за Исуса који ме је крепио и, уз помоћ благодати, нисам се трудио узалуд.“

Митрополит Петар је захтевао потпуну послушност свом ауторитету, јер се он сам, „свом душом и савешћусвојом“ пред Богом обавезао да ће испунити дужности које су положене на њега (како сам каже у предговору Аптологиона). Све који су му противречили и пружали отпор упоређивао је са грабљивим гавраном који није послушао Нојеву заповест и, напустивши брод, био заведен стрвином, поставши учесником пропадања и смрти.

Петар Могила је окупљао свештенство на годишње саборе, прегледао повеље о рукоположењу, захтевао од свештеника да исповедају своје грехе најмање дванаест пута годишње, успоставио је протопопије ради руководства и надзора, задужујући их да пазе има ли прекршаја канона међу свештенством. Током обиласка својих области, протопопи су били дужни да провере да ли су антиминси, запасниДарови, олтари, престоли и саме цркве у прописаном стању.

Активности протопопа су надгледали такозвани визитатори, поверљиви митрополитови учени монаси. С' обзиром на величину своје митрополије, Петар Могила је именовао намеснике да му помажу, који су служили као његови представници и обављали најважније или најхитније задатке.

Постојала су два стална намесника: један за крунске земље (првенствено Малорусију) и један за земље Великог кнежевства Литванског (првенствено Белорусију). Постојали су и привремени намесници, именовани да спроведу неке ванредне мере или да управљају пословима епархије која је из неког разлога привремено остала без епископа. Сво епархијско свештенство, посебно намесници, чији су извештаји саслушавани и разматрани, били су обавезни да присуствују годишњим епархијским сабрањима.

Петар Могила је и сам стално посећивао поверене муепархије, користећи својапутовања на скупштине сазване у Кракову и Варшави, а такође је правио и посебне обиласке по епархијама како би се упознао са стањем ствари на терену.

Док је посећивао Виљнус, енергични митрополит је посебно уживао у разговору са братством манастира Светог Духа, видевши плодове њиховог великог рада још на пољској скупштини 1632. године, када су представници овог братства, у одбрану православља, представили целокупан списак и текстове до тада полуизгубљених и полузаборављених краљевских привилегија и патријарашких повеља издатих током три века.

Током својих путовања, Петар Могила није избегавао ни давање упутстава о мањим стварима, као што су упутства просфорарима како да пеку просфоре. Да би истражио и судио о преступима свештенства, Петар Могила је, по први пут у православној црквеној управи, основао конзисторију, чији су чланови били именовани учени монаси који су познавали црквене каноне, учења Светих Отаца, као и државне световне законе. Радом конзисторије руководио је инстигатор, односно секретар-известилац, који је извештавао о суштини дела и предлагао одлуке, које су доношене у име митрополита и које је он одобравао.

Таквим системом управљања, институције и појединци који су раније били навикли на независно и неконтролисано деловање по сопственом нахођењу, попут неких братстава и световних кнежева-покровитеља, такође су стављени на своје место. Притом су прерогативи кијевског митрополита значајно били проширени од стране Цариградског патријарха Кирила Лукариса када је потврдио Петра Могилу за митрополита. Залагањем Петра Могиле, Кијевска митрополија је уздигнута на такву висину да се говорило и о оснивању патријаршије у Кијеву и уздизању митрополита Петра у чин патријарха Мале и Беле Руси.

VI

Петар Могила одлучио је да састави детаљно излагање вероучења Православне цркве како би сви могли да знају како Православна црква учи о истинама вере и морала и како се њена учења разликују од учења других Цркава и друштава. Раније постојећи зборници ове врсте били су писани првенствено као одговор на борбу против разних јереси раних векова хришћанства. Али до средине 17. века, ове заблуде су изгубиле своју снагу, а њихово разобличавање је изгубило своју актуелност.

У међувремену, појавили су се нови хришћански покрети, заражени милитантним духом пропаганде, попут лутеранства, калвинизма и других, и православнима је хитно било потребно сопствено богословско руководство. Посебно су језуити и унијати прекоревали православне, тврдећи да православни скрећу у разне протестантске јереси и да нису у стању да објасне своја веровања. Питање састављања катихизиса који излаже православно вероучење посебно се заоштрило након „Источног исповедања православне вере“, објављеног у Женеви 1629. године под именом Цариградског патријарха Кирила Лукариса, које је заиста садржалонеке калвинистичке одреднице (Неки ауторисматрају да је тај Катихизис подметнут патр. Кирилу Лукарису, да га није он написао, прим.прев.)

Почетком 1632. године, ова књига је штампана у Цариграду, а затим поново у Женеви 1633. године (а патријарх Кирил није се потрудио да званично оповргне ауторство које му се приписује). Године 1638, наследник Кирила Лукариса, патријарх Кирил Веријски, осудио је „Исповедање вере“, објављено под именом Кирила Лукариса, ањега самог осудио је као јеретика. Ово је пружило нове основе да се три пута штампано „Исповедање вере“ сматра не фалсификатом, каквим је било, већ аутентичним делом Кирила Лукариса, патријарха Цариградског.

Управо из тог разлога, Петар Могила је одлучио да састави православно исповедање за Источну цркву. Како су ишле припреме за овај одговоран подухват, ко су били помоћници Петра Могиле и колико му је времена требало да заврши овај тежак задатак, тачно се не зна. Међутим, 1640. године, нацрт Катихизиса је био спреман и представљен на разматрање Сабору сазваном 8. септембра 1640. године у Кијеву, у саборној цркви Свете Софије, који су чинили делегати из целе Митрополије. Митрополит Петар је председавао Сабором, а учествовали су епископи или њихови представници као и игумани, архимандрити, протопопи и свештеници. 9. септембра је почело читање нацрта Катихизиса.

Уводну реч је одржао игуман Исаија (Козловски) из Никољског манастира; у својој речи он је навео да је митрополит написао Катихизис са великом пажњом и педантним проучавањем црквених Писама и да његов текст подноси светом Сабору на разматрање. На састанцима су митрополит Петар и игуман Исаија читали чланове Катихизиса; они су разматрани, ревидирани, прихватани или одбачени. Шестог дана, рад на изради Катихизиса био је завршен. Преостале седнице Сабора биле су посвећене различитим питањима свакодневног рада. Сабор је завршен 18. септембра 1640. године.

Усвојени Катихизис био је послат на преглед и одобрење патријарху Партенију из Цариграда, који га је, препознајући изузетан значај овог документа за целу Источну Цркву, поднео на разматрање ширем Црквеном сабору у Јашију. Присуствовали су представници не само Малоруско-Белоруске цркве, већ и Грчке и Молдавско-Влашке цркве. Сабор у Јашију је прегледао Катихизис и, након расправе га очистиоод сумњивих и нејасних формулација, или, како је касније написао Јерусалимски патријарх Нектарије, „после многих спорова и тумачења, довели су га до доброг краја, очистивши ту повељу од свих страних мисли и новотарија“.

Коначна верзија Катихизиса представљена је Цариградскомпатријарху Партенију и другим источним патријарсима (Александријском Јоаникију, АнтиохијскомМакарију и Јерусалимском Пајсију), који су утврдили да је Катихизис Петра Могиле исправан, да садржи истинске догмате православне католичанске вере. Они су га признали као исповедање не само Руса већ и свих православних хришћана и потврдили га својим потписима 11. маја 1643. Упркос томе, Петар Могила није могао сам да одштампа свој Катихизис у целини јер је настала смутња уЦариградскојпатријаршијии одобрени текст му дуго није враћен.

Целокупан Катихизис Петра Могиле је штампан тек 1662. године, 19 година након његовог састављања, и то у Амстердаму а не у Цариграду или Кијеву.Штампао га је Грк Панагиот, преводилац на султановом двору. Велико дело урађено усрђем Петра Могиле касније је постало златни допринос ризници православногбогословља, али је кашњење у штампању Катихизиса давало језуитима и унијатима повода да са подсмехом говоре да православни не могу дати крајњи одговор ни на најједноставнија питања о догматима вере: „Отишли ​​су са Катихизисом у Влашку, вратили се кући не завршивши посао; из Цариграда још увек нема никакве одлуке, још увек се не зна шта ће произаћи из тако дугих расправа; Грци не журе а прича се да говоре: „Неће нас Руси учити.““

И иако су 11. маја 1643. Катихизис Петра Могилеконачно одобрили сви православни патријарси, његово штампање на неодређено време одлагао је нови Цариградски патријарх, Партеније II. И тада, не могавши да добије своје „Православно исповедање“ из Цариграда у пуном облику, Петар Могила га је објавио у скраћеном облику под насловом: „Збирка кратких поука о питањима православно-католичанске хришћанске вере, према исповедању и учењу Свете источне саборне и апостолске цркве“.

Кратки Катихизис Петра Могиле штампан је у Кијево-Печерској штампарији, прво на пољском језику, како би, како је наведено у предговору, „затворили уста бестидним клеветницима православља“, а 1645. године на словенском језику „ради просветљења и поуке свих православних хришћана, који се образују у школама под руководством и благословом својих старешина“.

На полеђини насловне странице налазила се слика Печерске иконе Богородице, а испод ње грб Петра Могиле са иницијалима П. М. А. М. К. Г. Е. К. А. П., тј. „Петар Могила, Архиепископ, Митрополит Кијевски и Галицки, Егзарх Константинопољски, Архимандрит Печерски“. Изнад и испод иконе налазило се величаније за празник Успења Богородице: „Ангели, Успение Пречистыя видевше, удивишася, како Дева восходит от земли на небо“.

VII

Отпадник од православља, Касијан Сакович објавио је 1642.г. књигу на пољском језику под називом „Преглед заблуда, јереси и сујеверја Грчко-руске дезунитске (неунијатске) Цркве, који се налазе како у догматима вере, тако и у Светим Тајнама, Обредима и Церемонијама“. Аутор је користио своје познавање црквене праксеМалоруско-Белоруске митрополије да би клеветнички генерализовао њене појединачне недостатке. Саковичева књига није могла остати без одговора Православне цркве, и њен архипастир, Петар Могила, у свом одговору одбио је све ове нападе.

Одговор Петра Могиле написан је и објављен запањујућом брзином, показујући колико је брзо и осетљиво он одговарао на све нападе непријатеља Православља, и какав је он његов будан и поуздан чувар био. Године 1644. односно не више од годину и по дана након објављивања Саковичевог „Прегледа“, у Кијево-Печерској штампарији била је штампана велика књига, такође на пољском језику ради лакшег вођења расправе, под насловом: „Литос или камен, из праћке истине Свете Православне Руске Цркве од стране смиреног пастира Јевсевија Пимена да уништи лажно-мрачне погледе Касијана Саковича“.

Савременици су сматрали да је аутор „Камена“ сам Петар Могила; језуити су наводили Силвестра Косова, сарадника и наследника Петра Могиле у Кијевској митрополији; Јоасафа Колимента, образованог монаха Кијево-печерске лавре и писца који је похађао Кијево-Могилански колегијум; и друге. Митрополит Московски Макарије (Булгаков) сматра вероватнијим да је састављач „Камена“ био читав колектив сарадника Петра Могиле, који је писао под његовим општим и непосредним надзором.

„Да би се саставила тако обимна књига као што је Литос“, пише митрополит Макарије, „и тако разноврсног садржаја, која захтева мноштво мањих референци, разматрања и дуготрајан рад, да би се саставила за неких 15 или 18 месеци, једна особа, чини нам се, нема ни физичке капацитете за то, с обзиром на његове друге хитне архипастирске дужности.“11 Могуће је да је, поделивши Саковићеву књигу на неколико делова, Петар Могила наложио својој ученој дружини да свако од њих проанализира и оповргне задати део, док је сам задржао само главну редакцију целог дела; и зато можда „Литос, или Камен“ није објављен под именом митрополита Петра, већ под псеудонимом „Јевсевија Пимена“ – то јест, преведено са грчког, „Православног пастира“.

Било како било, својевремено је била састављена и објављена потпуна апологија православне Малоруско-Белоруске цркве – могло би се рећи, њена борбена енциклопедија против напада унијата и језуита. Аутори „Камена“ су се ослањали на широк спектар литургијских књига – грчких, римских и московских – на одлуке Васељенских и Помесних сабора, списе Отаца и учитеља Цркве, како Источне тако и Западне, дела црквених историчара, житија светих, пољске хронике, као и савремену публицистику и верске полемике тог времена.

Главни циљ „Камена“ био је да покаже да су обреди Грчко-Руске цркве засновани на апостолском и древном отачком предању и да догмати и облик управљања Источне Цркве у потпуности одговарају црквеним канонима.

VIII

Две недеље пре своје смрти, 16. децембра 1646. године, Петар Могила је успео да објави још једну књигу, која и даље има велики значај за Цркву. Сакупио је, уредио и одштампао такозвани „Евхологион, то јест Молитвеник, или Требник“.

Ево како он сам објашњава разлоге који су га натерали да остатак својих снага посвети овом послу: „Чврсто памтећи да ће наш Спаситељ Исус Христос захтевати од мене Своје разумне овце, поверене ми као паства, и стално гледајући како наши противници и лажна браћа тешко вређају православне разним увредама и клеветама, бестидно називају наш духовни чин необразованима и неукима у вршењу божанских Тајни и других богослужења, тврде да је православна Рус скренула у јерес, да не разуме ни форму нити значење обреда и божанских Тајни и да се у њиховом вршењу придржава различитих начина – ја сам се, трудећи се према својим снагама помоћу Исуса који ме крепи, обавезао да уклоним такву тешку клевету наших противника са православних трудбеника Свете Руске Цркве.“

Ради се о томе да су издања православног Требника до тада објављена у Лавову, Острожску, Стрјапини и Виљнусу садржала достанеусаглашености, грешака, типографских грешака или таквих исправки, које су у суштини билекварење текста. Непријатељи православља, посебно језуити, користили су ово, исмевајући и прекоревајући руско становништво, позивајући га да пређе у Католичку цркву, где је, по њиховом мишљењу, све било доведено до јединства, све исправљено и свимеје управљао један руководећи центар - Рим.

Циљ Петра Могиле био је да православном свештенству пружи поуздано вођство у служењу св. Тајни и других црквених служби, које би било без грешака и које би садржало свете службе за све случајеве у црквеном, јавном и приватном животу. Он је од старих грчких и словенских рукописних требника (евхологија) сабрао чинопоследовања за све Тајне, чинове за пријем у Цркву: покајаних јеретика, отпадника, расколника и неверника; молебне за болесне, за исход душе, за сахрану мирјана, за сахрану свештеника, монаха и других. Ово је чинило први део Требника Петра Могиле.

Други део је садржао обреде за разнаосвећења: воде, цркава, манастира, кућа, крстова, звона, икона, светих сасуда, одежди, бунара, бродова, поврћа и свих врста хране.

Коначно, у трећем делу, Петар Могила је укључио молебане и молитве за разне прилике у црквеном, јавном и приватном животу: на дан Духова, на дан Нове године, за борбупротив непријатеља, у време суше, глади, пошасти, пожара, поплава итд. Поред текста самих служби, Петар Могила је у свом Требнику дао и детаљна упутства свештеницима о томе како треба да се припреме за службу и да јој приступе, како да схвате значење одређеног обреда или било ког његовог дела који је из неког разлога тешко разумљив или је изазивао спорове; он тамо указује на тешке случајеве и даје решења.

На крају првог дела Требника, као руководство за свештенство, приложено је шест проповеди митрополита Петра. Пажљиво прегледавши текст и исправљајући грешке старијих евхологиона, Петар Могила је у свој Требник увео и 37 нових обреда, који се нису налазили у претходним књигама Требника, али су били јако потребни у борби против надирућег католицизма. Требник Петра Могиле садржи 126 обреда и дугачак је 1.529 фолио страница.

Сумирајући свој рад на Требнику, Петар Могила је с правом могао рећи, обраћајући се својој пастви, речи које читамо у предговору његовог Требника: „Сада имашкњигу састављену убогимусрђеми трудоммоје смирености; у њој ћешнаћи обред за служење седам Светих тајни Цркве, науку о њиховој сили и дејству, живи чини поредак разних освећења, молитава и молебана.“ Колико је дуго митрополит Петар радио на овом огромном делу? Нема података који би одговорили на ово питање са жељеном тачношћу.

Највероватније је на њему радио током целе своје пастирске делатности, јер је познато да је сакупљао материјал и радио на појединачним чиновима служби чак и пре свог посвећења за митрополита. Свој вишегодишњи рад завршио је крајем 1646. године и радио је на његовом објављивању скоро до своје смрти. Значај Требника који је саставио Петар Могила и даље је јако велики за Цркву; и даље се њему обраћају као ауторитетномруководствупри решавању спорних питања православне богослужбене праксе.

IX          

Али стваралачки планови Петра Могиле нису се тиме завршавали. Поред састављања Катихизиса православне вере, састављања комплетногТребника, пореднепрестане књижевне борбе против агресивних непријатеља православља, Петар Могила био је надахнути жељом да састави комплетну православну агиологију, са житијима свих светих. Он је већ на Светој Гори био набавио грчки примерак Метафрастових дела, који је садржао потребан материјал. Такође је намеравао да почне са објављивањем исправљене Библије на словенском језику, без недостатака пронађених у Острошком издању из 1581. године, и већ је био вршио потребне припреме за то.

X

Неколико дана након објављивања Требника, 21. децембра 1646. године, митрополит Петар Могила је занемоћао и убрзо осетио близину своје смрти. Затражио је листове папира направљене у папирници свог манастира и почео да пише својезавештање. Тамо је писао да жели да се појави пред Престолом Божјим у чистоти свог исповедања свете православне вере, у којој је рођен, васпитан и којој је с љубављу служио целог свог живота.

У свом завештању је изразио и љубав према науци и Колегијуму, где се обучавају радници на Божјој њиви. „Чим ме је“, пише он, „Господ Бог удостојио да постанем архипастир Кијевске митрополије, а још раније и архимандрит Печерске лавре, ја, видевши да пад вере и побожности међу руским народом не потиче ни од чега другог до од недостатка образовања и школа, заветовао сам се Богу своме да ћу сву своју имовину, наслеђену од родитеља и оно што остајеод моје службе, употребити за обнову порушених цркава Божјих, за оснивање школа и за јачање права и слобода руског народа.

И Господ Бог, у својој доброти, благословио је овај мој недостојни завет, тако да сам још за живота видео велику корист за Цркву Божју од оних наука које су стварале учене и побожне људе,на служење Њој.“ Стога је оставио Колегијуму, „као залог своје љубави према њему“, сву своју новчану имовину, целу своју библиотеку на разним језицима, сребрни митрополитски крст – „као вечни знак своје љубави“, одежде, куће које је лично поседовао у Кијеву, сребрно посуђе и свилене тканине за украшавање академских сала и студентских соба.

Остатак своје имовине завештао је кијевскојсаборној цркви Свете Софије, Кијево-печерском манастиру, за обнову манастира и цркава, заДом милосрђа који је основао за старе, који су у позним годинама остали без животне потпоре. Свој намештај, коње и кочије завештао је свом брату, молдавском владару Мојсију Могили. На крају свог тестамента, митрополит поново спомиње свој Колегијум, поверавајући га под заштиту племићким достојанственицима у чију је племенитост веровао због дугогодишњег пријатељства са њима - кијевском војводи Адаму Киселу, минском војводи Александру Огинском, новгородском кастелану Богдану Стеткевичу, кнезу Николају Четвертинском и другима.

Петар Могила их моли да се после његове смрти потруде како би, кроз њихову бригу и покровитељство „овај једини залог Православне Руске Цркве вечно остао на увећање Божје славе и просвету синова руског народа“. Завештао је да сахране његово тело у Кијево-Печерском манастиру, у великој цркви, близу леве певнице између стубова, и да се за његовудушу тамо одржавају службе сваког четвртка и сваке године на дан његове смрти.

(Његове мошти разнела је мина која је разнела целу цркву Успења, 1941. год. приликом Немачког минирања. Мина је била постављена тачно код моштију светитеља, које су делимично биле нетљене, и од њих није остало ништа, прим.прев.)

Једва потписавши тестамент, Петар Могила је преминуо у ноћи на 1./14. јануар 1647. године, на велику тугу целе Источне Цркве, искрено оплакан од стране својих верних сапутника, наставника и ученика његовог вољеног Колегијума, свештенства и верника његове огромне митрополије. Митрополит Петар Могила није волео почасти свог узвишеног положаја, већ тешкоће свог узвишеног служења. Никада се не одвајајући од стварности, он је истовремено исходио из идеалистичке представе о свом служењу и, са те орловскевисине, надзирао је Цркву поверену његовом пастирству.

Откривајући у њој многенедостатке, предузимао је радикалне мере да их отклони. Није се плашио никаквих тешкоћа, није штедео својих сила и оставио је својим животом пример самопожртвованог и многообразног служења Православној Цркви.

- - -

Напомене аутора:

¹Митрополит Макарий. История Русской Церкви, т. XI, стр. 615

²Подробности види у магистарској дисертации јеромонаха Николаја Јарушевича (сада Митрополита Крутицког и Коломенског) «Церковный суд в России до издания Соборного Уложения 1649 года», в Приложениях. Петроград, 1917 г.

³ Балабанову штампарију основао је епископ Гедеон Балабан из Лавова на свом имању Стрјатин, близу Рохатина, када се посвађао са лавовским братством; била је напуштена све док је Плетенецки није преместио у Кијев и тамо је пустио у рад око 1615. године. Прва књига је изашла из ове штампарије 1616. године.

⁴Види например, књигу Константинова и Струминского, издату Педагогической Академией (Москва, 1949 г.)

⁵Акты Западной России. т. IV, № 149, стр. 204–205.

⁶Акты Юго-Западной России. т. II, № XVIII.

⁷С. Голубев. Киевский митрополит Петр Могила и его сподвижники, Киев, т. I, стр. 424.

⁸ Малоруска и Белоруска црква сматране су се директно потчињенима Цариградском патријарху, а архимандрит Кијево-Печерске лавре био му је потчињен као егзарх, потпуно независан од Кијевског митрополита. Кијевска митрополија била је потчињена Московском патријарху тек 1686. године, под митрополитом Гедеоном (Свјатополк-Четвертинском).

⁹Поред кијевске школе, Петро Могила је основао још једну школу у Виници, као припремну за кијевску школу: убрзо је премештена у град Гојечи, Луцки округ, где је власница овог места, Рајна Соломерецкаја, основала мушки манастир, потчињен Кијевско-братској школи.

¹⁰Адам Олеарий в его труде «Путешествие в Московию».

¹¹Митрополит Макарий. История Русской Церкви, т. XI, стр. 602–603.

Источник:

Журнал Московской Патриархии. 1951. № 1. С. 44-52; № 3. С. 40-49

https://azbyka.ru/otechnik/Petr_Mogila/mitropolit-petr-mogila-ego-borba-s-iezuito-uniatskim-vlijaniem-na-ukraine-i-v-belorussii/

Превод: Иван Савић

 

НАПОМЕНА ПРЕВОДИОЦА:

Св. Петра Могилу, који је канонозован као свети (у УПЦ МП 1996.год. а у РПЦ у децембру 2005. год (патријарх Алексије II)), читав један покрет савременог богословља (испоставља се модернистичког правца), окривљује за тзв „латинско ропство“ тј. увођење католичког утицаја у руско и словенско Православље у XVII веку, до те мере да је словенско Православље после тога постало искварено, и да га је због тога потребно „очистити од западних, латинских наслага.“ А те наслаге, сматрају модернисти, скидају се тако што се враћају у неке историјске и саборски непотврђене „древне праксе“, по сопственом нахођењу, које се тичу не само богослужења већ и целог црквеног живота. Оно што је опасно јесте то што они, под маском „повратка древном хришћанству“, нападајући саборски установљене и и предањски прихваћене древне праксе вековима присутне у словенским црквама, мењајући их и замењујући неким новим – заправо богослужбену праксу Православне цркве све више зближавају католичкој и протестантској. Иста појава се запажа и у њиховом модернистичком богословљу. Чини се да је њихов крајњи циљ, на коме раде већ више од сто година – уједињење свих светских „цркава“ у једну.

Међутим, савремени богослови их демантују, доказујући да је св. Петар Могила, иако понекад користећи форму неких католичких молитвених чинова, њен садржај увек прилагођавао строго православном, светоотачком духу, какав је био и он сам. Сврха издавања нпр. његовог Требника као и увођења нових обреда, била је управо борба против католичког утицаја: св. Петар Могила је настојао да створи богослужбену књигу која би одговорила на питања и аргументе католика, унијата и протестаната, и која би систематизовала пастирска упутства за све, па и најсложеније случајеве. До њега требници нису обухватали сав спектар богослужебних потреба — освећење нових предмета, молебане при друштвенимнесрећама и непогодама и.т.д. Његов труд је постао својеобразнаенциклопедија црквенихмолитвених чинова.

Тако неки аутори тврде да је св. Петар Могила узео чин Исповести, као и неке друге чинове, директно из римског Требника (Rituale Romanum, објављеног 1615. године од стране папе Павла V). Међутим, јеромонах Митрофан (Божко) наводи да је тај чин узет из старијег Виљнуског требника из 1618.г. Он закључује да: „Генерално, спољашња сличност формуле за опроштај грехова у Требнику Светог Петра Могиле са католичким формулацијама не означава јединство њиховог унутрашњег садржаја... Прво, разрешна формула, која постоји у савременој пракси Руске Цркве, први пут се није појавила у Требнику св. Петра Могиле из 1646. године, већ у Виљнуском Требнику из 1618. године, из којег ју је узео кијевски митрополит. Стога је то немогуће назвати увођењем новотарије од његове стране“. Тако молитва из његовог Требника гласи: „Господь и Бог наш Иисус Христос, благодатию и щедротами Своего человеколюбия, да простит ти, чадо, имярек, вся согрешения твоя: и аз, недостойный иерей, властию Его мне данною, прощаю и разрешаю тя от всех грехов твоих, во имя Отца и Сына и Святаго Духа. Аминь». По његовом упутству, њу свештеници морају да је науче напамет под страхом смртног греха и тешке казне, како би могли да дају опроштај покајнику у било каквим непредвиђеним околностима. Даље о. Митрофан Божко наставља: „Као што видимо, формуле из Требника светог Петра Могиле и Римског ритуала су прилично блиске по тексту. Међутим, оне се значајно разликују по свом садржају“.

Извор: Иеромонах Митрофан (Божко), „Разрещение грехов в таинстве Покаяния и Его формула трудах

Святителя Пётра Могилы“, https://www.academia.edu/81081981/Митрофан_Божко_иером_Разрешение_грехов_в_таинстве_Покаяния_и_его_формула_в_трудах_святителя_Петра_Могилы

Такође, критичари св. Петра Могиле кажу и да је од католика преузео комплетан чин Молитава за изгнање бесова из поседнутих. Међутим, неки аутори, међу њима и католички теолози се не слажу са тим. Тако свештеник Виталиј Шербаков каже:

„Руска православна црква се први пут упознала са обредима за истеривање демона преко Требника митрополита Петра Могиле, након чега их је укључила у своју литургијску употребу, коју задржава до данас. А. И. Алмазов је претпоставио да порекло обреда митрополита Петра Могиле и руског обреда „Последование молебное о немощных, обуреваемых от духов нечистых (Молитвена служба за немоћне, опседнуте нечистим духовима)“ датира из грчке православне праксе, што је поткрепљено следећим аргументима: 1. И структура и садржај обреда, барем у својим основним карактеристикама, били су широко познати у грчкој пракси за исцељење поседнутих и могу датирати још пре XVII века. 2. Митрополит Петар Могила, када је састављао свој обред за оне који страдају од нечистих духова, несумњиво је имао грчки извор при руци...

Подршка закључцима А. И. Алмазова може се наћи и у раду Михаила Аранца, познатог католичког литургичара (језуите) из друге половине 20. века. У свом делу „Тајинства византијске традиције“ он је цитирао поменути Могилијански обред, напомињући да „многи погрешно сматрају овај обред директним преводом Римског требника Павла V (Rituale Romanium 1614), и пошто постоје неке текстуалне сличности, сматрамо корисним да објавимо сам римски обред у Додацима на крају нашег уџбеника... како би литургисти могли да спроведу научно поређење оба текста. Лично сматрамо да обред Петра Могиле, генерално, није преузет из римских извора и да вероватно зависи од нама непознатих византијских грчких извора““.

Извор: Священник Виталий Юрьевич Щербаков: Экзорцизм: краткий анализ понятийного аппарата, истории чина и современной практики применения; https://tamds.ru/wp-content/uploads/2023/03/117-131.pdf

Овако писац Историје Руске цркве, Н. Талберг описује рад његовог Колегијума:

„Године 1632, Петар Могила је пристао да споји своју школу са Братском школом. Поставши митрополит, заједничку школу је назвао Колегијум. Положено је било оснивање будуће Кијевске Духовне Академије... Колегијум је био високошколска установа са латинским наставним планом и програмом прихваћеним на Западу. По угледу на језуитске колегијуме, био је подељен на школе или разреде: први разред, нижи разреди, граматика, синтакса, поезија, реторика, философија и теологија. Његов први ректор био је Исаија Трофимович, а префект Силвестер Косов. У вишим разредима уведене су теолошке расправе на латинском. Науке су се предавале по схоластичкој методи; Аристотел је доминирао филозофијом, а Тома Аквински теологијом. Словенски језик је био од секундарног значаја, а грчки се слабо предавао. Латински се користио свуда. Био је потребан чак и у обичном разговору. Свако ко би изговорио руски био би записан у calculus (лист у дрвеној кутији). Ако би такав калкулус остао код кривца преко ноћи, он би подлегао казни следећег дана. Око 1634. године, унијати су се окренули против Колегијума. Руцки и његови следбеници су прибегли клевети, оптужујући његове наставнике за протестантске јереси и социјанство (вид аријанства који се развио у Речи Посполита у 16.веку, прим.прев.) . Управо је тада Силвестер Косов припремао своју „Ектезу“, доказујући у њој строго православну оријентацију обе школе. Петар Могила је одбранио школе. Наука у Колегијуму се брзо развијала и он се пунио студентима. Током 10-15 година постао је центар образовања не само за Малу Русију, већ и за остатак Русије. (Знаменски)...“ (Н. Д. Тальбергъ († 1967 г. ИСТОРІЯ РУССКОЙ ЦЕРКВИ. Часть четвертая. Патріаршество. Митрополитъ Петръ Могила. Труды кіевскихъ ученыхъ. https://russportal.ru/index.php?id=church_writing.talberg_nd1959_00_050)

Тако да су и ту демантовани они, који већ више од сто година, неосновано окривљују св. Петра Могилу за увођење католичких утицаја у Православну цркву и „латинско ропство“.

Међу додатим обредима, које је он увео у свој Требник (од 37) могу се истаћи следећи: обред освећења литургијских одежди; обред освећења звона; обред освећења свећа на празник Сретења Господњег; „Служба молитве за избављење болесних од нечистих духова“ (колоквијално позната као „егзорцизам“); обреди освећења разних икона (Распеће, Света Тројица, Господ Исус Христос, Пресвета Богородица, светитељи); обреди освећења новоподигнутог крста; обреди благосиљања нових црквених зграда (манастира, кућа); обреди освећења светих сасуда, дискоса, путира, звезде, лжице; молитве за посебне прилике — Педесетница, Нова година, битке са противницима, времена суше, глади, пошасти, пожара и поплава; чинови за пријем покајаних јеретика, отпадника, расколника и неверника у Цркву; чин за присаједињење особа одгајаних ван Православне Цркве (укључује омивање и миропомазање); обреди сахрањивања за различите категорије покојника (мирјани, свештеници, монаси); обреди за благосиљање бунара, бродова, поврћа и друге хране; молитва за опроштај грехова током исповести; брачна заклетва.

(Извори: ru.wikipedia.org ; ru.ruwiki.ru; pravoslavie.ru ; azbyka.ru ; archive.e-vestnik.ru ; priest.today ; pravenc.ru).

На крају наводимо и да је песник, академик Петроградске академије наука А. Х. Востоков (1781-1864) рекао о св. Петру Могили: „Странац по рођењу, али одгајан од стране народа и Цркве којима је посветио цео свој живот – Могила је био више Рус од било ког Руса.“

 

Дела св. Петра Могиле:

1 Триодь Постная. — Киев, 1627.

2 Агапита диакона главизны поучительны. — Киев, 1628.

3 Акафисты. — Киев, 1629.

4 Служебник. — Киев, 1629.

5 Номоканон. — Киев, 1629.

6 Триодь Цветная. — Киев, 1631.

7 Крест Христа Спасителя и каждого человека. — Киев, 1631.

8 Анфология, сиреч молитвы. — Киев, 1636.

9 Евангелие учительное. — Киев, 1637.

10 Лифос, или Камень, брошенный с пращи истины святой православной Русской Церкви смиренным отцом Евсевием Пименом на сокрушение лживо-темной Перспективы... Кассиана Саковича. — Киев, 1644; М., 1652.

11 Собрание короткой науки об артикулах веры православных кафолических христиан. — Киев, 1645.

12 Слово на брак Януша Радзивилла. — Киев, 1645.

13 Краткий катехизис. — Киев, 1643; Львов, 1646; М., 1649.

14 Евхологион, альбо Молитвенник, или Требник. — Киев, 1646.

15 Духовное завещание // Памятники, изданные временною комиссиею для разбора древних актов, высочайше учрежденною при Киевском, Подольском и Волынском генерал-губернаторе: в 4 т. — 1845—1859, с. 149—181.

16 Грамота бельским гражданам с благословением на учреждение братства и школы // Акты, относящиеся к истории Западной России, собранные и изданные Археографическою комиссиею: в 5 т. — СПб., 1846—1853. — Т. 5, № 9.

17 Грамота, данная Петром Могилою львовскому типографу Михаилу Слезке на друкование книг // Киевские епархиальные ведомости. — 1873, № 22. — Отд. 2, с. 645—652.

18 Православное исповедание веры. — Амстердам, 1662; М., 1696.

http://www.raruss.ru/slavonic/slav3/1739-trebnik-mogyla.html