Св. Јован Шангајски: О једнообразности у богослужењу

Свети Јован Шангајски

О ЈеднообразностИ у богослужењу (Извештај Архијерејском сабору из 1951. године).

...Имајући у виду да су црквени обреди и службе дах црквеног живота и да су Цркви дати од Духоносних Отаца ради освећења, јачања и узрастања чада Цркве, и да њихово кршење неизбежно доводи до опадања духовног живота, Сабор позива свештенство, појце и вернике да буду ревносни у највећем поштовању црквених прописа, обављајући службе што потпуније, побожније и тачније. Тамо где је скраћење неопходно, треба то да чине са великим опрезом, ни на који начин не кршећи суштински или општи поредак службе, о чему епископи треба нарочито да воде рачуна...

 

Богослужење и обреди Православне Цркве, иако имајући у основи један Устав (типик) и чувајући заједништво у свему суштински важном, веома се разликују међу собом у испуњавању. Не само да се разликују обичаји појединих земаља и помесних цркава, већ се и унутар истог предела, некад чак и у једном истом граду, у храмовима који су близу један другоме службе врше различито. Више пута покретано је питање о увођењу једног општег (заједничког), скраћеног устава, који би био обавезан за све храмове. Међутим, ово може бити само теоретско решење, у пракси неизводиво, па чак и штетно. Разлике у испуњавању црквеног устава произилазе како из укорењених обичаја, који некада имају дубоко осмишљено значење, а некад и бесмислених – тако и из могућности његовог испуњења, као и од ревности и усрђа оних који га испуњавају. Свакако треба примити то што већ представља освећени обичај – то јест, оно што је установљено од давнина и што се укоренило у свести не само оних који врше богослужење већ и верног народа. У знатно мањој мери треба обратити пажњу на оно што је само пракса, то јест, што је само постала навика служитеља, немајући унутрашње значење и не укоренивши се у свести верног народа. Таквих пракси треба се придржавати само ако су корисне за дело и не противрече црквеном уставу.

Уосталом, може се дати само општа смерница: што ближе црквеном Уставу, то боље. Наш црквени устав није зборник мртвих правила нити плод апстрактног, кабинетског труда. Он је запечатио духовни опит светих подвижника који су савршено познали дубине људског духа и законе духовног живота. Свети Оци су на себи испитали борбу са немоћима духа и тела, као и начине за њихово лечење, проучили су пут молитвеног подвига и силу молитве. Црквени устав је руководство за учење и обучавање у молитви, и што га се човек више држи, то ће и задобијена корист бити већа. При немогућности да се испуни све што је изложено у Уставу, треба испунити све за шта се има снаге, чувајући његов општи поредак и главни садржај.

Неопходно је, с једне стране, испунити оно што је карактеристично за дату службу, што је неизмењиво у њеном саставу и што је разликује од других (служби); с друге стране, треба што је могуће више допунити то оним деловима службе који се мењају у зависности од дана, а који изражавају значај и смисао спомена дана или догађаја. Богослужење сједињује у себи молитву, коју верници узносе, стичући њоме благодат Божију у општењу с Њим, и назиђивање (изградњу) верујућих. Последње се тиче предавања, кроз богослужбена читања и песнопојања, вероучења и поука о хришћанском животу. Богослужење у свом саставу садржи сву пуноћу догматског учења Цркве и излаже пут ка спасењу. Оно представља непроцењиво духовно богатство! Што се потпуније и тачније обавља, то већу корист задобијају они који у њему учествују. Свештенослужитељи који га савршавају немарно и скраћују из лењости поткрадају своју паству, лишавајући је најнасушнијег хлеба и одузимајући јој најдрагоценије благо. Скраћивања, услед немоћи, морају бити разумна и извођена са опрезом, да се не би коснула онога чега не треба.

Конкретно, на вечерњој треба у потпуности да се прочита 103. псалам; при његовом певању дозвољено је отпевати само неколико стихова, али благољепно. Пожељно је увек, у потпуности отпевати или прочитати стихове Псалама 140, 141, 129 и 116, који почињу речима „Господи возвах“, а стихире безусловно све. У одређене дане треба прочитати паримије и служити литију.

Јутрење се мора служити ујутру, и недопустиво је његово такозвано служење увече, изузев дана када се служи Свеноћно бденије, јер то суштински представља укидање јутарњег богослужења, изузетно неопходног за верујуће; чак и кратак боравак у храму ујутру благотворно делује на душу и даје усмерење целом дану, освећујући га. Шестопсалмије се не сме скраћивати; Хвалитељни псалми се такође морају прочитати у потпуности. Појање не треба замењивати читањем, осим у случају потпуне немогућности да се поје, јер је дејство појања далеко снажније, и изузетно ретко читање може да замени појање. Богородични после тропара и других песнопојања не смеју се изостављати, јер се у њима излаже темељ наше вере – учење о оваплоћењу Сина Божјег и Божјем домостроју.

Часови се морају обављати тачно, без пропуштања, будући да су и овако кратки. Сва три псалма морају се прочитати на сваком часу, са тропарима који су одређени и осталим молитвословљима, а на крају часа, са особитом пажњом молитва, која изражава смисао свештеног догађаја који се обележава у том часу.

Литургија треба да се служи, ако је немогуће свакодневно, онда барем без изостанка у све недељне и црквено-празничне дане, без обзира на број богомољаца који је у могућности да на њој присуствује. То је бескрвна жртва за цео свет, и њено служење је дужност свештеника. Безусловно, при том се не сме избацивати ништа од онога што се налази у служебнику. Песнопојања, одређена за Литургију, такође се морају отпевати. То укључује Псалме 102, 145 и 33. Ако је скраћивање 102. Псалма и допустиво због његове дужине (мада је боље то не чинити), онда се у сваком случају 145. мора појати у целини, осим у данима када се оба замењују антифонима. Псалам 33. се само у Пасхалној седмици замењује певањем „Христос воскресе“; у остале дане њега треба увек читати или певати због његове поучности и нема оправдања за његово изостављање. Тропаре одређене за дату Литургију такође треба отпевати све и по установљеном поретку, првенствено јер они чине празнични део Литургије, при неизменљивости њене главне структуре. Црквени устав такође прописује строго придржавање поретку апостолских и јеванђелских читања, при којем ће се, ако се испоштује, у храмовима где се богослужење обавља свакодневно, цело Јеванђеље и Апостол прочитати у току једне године. Овај поредак захтева да се обавезно чита редовно зачало; његова замена празничним бива само на велике празнике, но ни тада се редовно зачало не пропушта. Оно се чита унапред, дан раније, под следећим зачалом. На средње празнике читају се редовно и празнично зачало. Читање само празничних зачала, изостављајући редовна, типик назива "неразумношћу", јер се тиме нарушава цео смисао расподеле читања у одређеном редоследу, а они који то чине откривају своје неразумевање тога.

Остала тајинства, као и сва чинопоследовања требника, такође се морају без крајње нужде савршавати без скраћивања, и чак и тада чувајући поредак службе и све оно што је суштинско, сећајући се своје одговорности пред Богом за сваку штету, нанету душама стада својом непажњом. Свако ко савршава богослужење дужан је да ревнује за што тачније и боље његово испуњавање, да се, приносећи тиме духовну корист другима, и сам у Дан Суда уподоби слуги који је донео десет кеса сребра и чује „Благо, рабе добрый, яко о малѣ вѣренъ былъ еси“ (Добро, слуго добри, зато што си у малом био веран...) (Лк 19:17).

1951. г.

Тренутак када се нестворена светлост показала над главом светог Јована за време читања Јеванђеља у току Литургије у Тунису.

 

ОДлука Архијерејског сабора РПЗЦ о питању једнообразности у богослужењу (1951.)

Сабор је, прегледавши расположиве материјале, утврдио да многе цркве дозвољавају разна одступања од богослужбеног чина (поретка), која умањују, а понекад и искривљују смисао овог богослужења.

Имајући у виду да су црквени обреди и службе дах црквеног живота и да су Цркви дати од Духоносних Отаца ради освећења, јачања и узрастања чада Цркве, и да њихово кршење неизбежно доводи до опадања духовног живота, Сабор позива свештенство, појце и вернике да буду ревносни у највећем поштовању црквених прописа, обављајући службе што потпуније, побожније и тачније, по поретку. Тамо где је скраћење неопходно, треба га чинити са великим опрезом, ни на који начин не нарушавајући суштински или општи поредак службе, о чему епископи треба нарочито да воде рачуна.

Сви свештеници су дужни да обавезно обављају вечерње и јутарње службе недељом и празницима, без обзира на број верника. Где је то могуће, треба да их обављају свакодневно, ако не Литургију, онда барем Вечерње увече и Јутрење ујутру. Мирјани се позивају да марљиво присуствују црквеним службама, како на сам празник тако и уочи њега, не нарушавајући светост празника својим присуством на забавама у време богослужења или њиховим организовањем после богослужења при храмовима.

 

 

Својеручно

Председник Комисије

☦ Архиепископ Јован.

 

Извор: Како поштовати Црквени устав (Типик)? Питање једнообразности у богослужењу на Архијерејском сабору Руске Православне Заграничне Цркве. Џорданвил 1951. стр. 4-7.

Какъ соблюдать церковный уставъ? Вопросъ объ единобразiи церковнаго богослуженiя на Архiейскомъ Соборѣ Русской Православной Церкви Заграницей. Jordanville 1951. С. 4-7.

https://afanasiy.net/svt-ioann-maksymovych-edinoobrazie-v-bogoslujeniy

Превод: ПП, јун 2026.