molitvoslovm

Православни Молдавци против Свеправославног Сабора

Објављено 23 фебруар 2016
vladimirkisinevskiПРАВОСЛАВНИ МОЛДАВИЈЕ ПРОТИВ СВЕПРАВОСЛАВНОГ САБОРА

44 свештеника и ђакона, око 70 монаха и више од хиљаду ипо мирјана Молдављана, у свом обраћању Руској Православној Цркви, гласали су против провођења Свеправославног Сабора 2016.г. и учешћа у њему делегације Руске Православне Цркве, као и за то да се започне излаз Руске Православне Цркве из Светског Савета Цркава, као и других организација и богословских дијалога, који воде јеретичким, екуменистичким циљевима.

 

 

 

 

Кишињев, 21-22 јануара 2016г.

21-22 јануара 2016. г. одржана је Међународна богословска конференција, коју је организовао покрет православних правника Молдавије, са благословом митрополита Кишињевског и целе Молдавије Владимира. На конференцији је превасходно разматрано питање Свеправославног Сабора, који може да се одржи 2016. године.

Представљени су радови богослова из разних држава, као што су Грчка, Русија, Украјина, Молдавија, Румунија, Грузија. Као почасни гост и предавач, био је позван протопрезвитер Теодор Зизис, професор богословског факултета Аристотеловог универзитета у Солуну.

Укратко ћемо изложити резолуцију која је прихваћена на конференцији, која је уједно и предавање проф. Теодора Зизиса.

Из историје овог пута, који је пређен ради организације и припреме сазива Свеправославног Сабора, постаје јасно да методологија, процедура, терминологија и тематика основних питања која се разматрају, не само да су туђи Православној традицији, већ су свесно усмерени на то да је преиспитају, па чак и измене.

На првом месту, изазива дубоко разочарење чињеница да се изменио васељенски карактер предстојећег Сабора. А још је више разочаравајући и црквено неприхватљив разлог те промене, коју је навео Васељенски Патријарх Вартоломеј на Сабору епископата Васељенске Патријаршије у Константинопољу, које је одржано 29.8.2015.

Васељенски Патријарх је у свом говору, одричући самим тиме всје и всја, изјавио да се Сабор не може сазвати као Васељенски, не може бити окарактерисан као Васељенски јер на њему неће учествовати неки ''Западни хришћани'', по његовим сопственим речима.

Из наведене изјаве Васељенског Патријарха следи да Православна Црква није Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, није Црква која има пуноту, већ је непотпуна. Она сама не може да сазове Васељенски Сабор зато што представља само један део Цркве, а Њен други део недостаје, то јест неки ''Западни хришћани'' – паписти и протестанти, и на тај начин њима се признаје статус Цркве, иако они то по суштини нису.

Тиме се такође уводи нови однос према јересима, подразумевајући и сугеришући нам да одсецање јеретика од Цркве као да нарушава јединство Цркве и Њену Саборност, зато што и без јеретика Црква као да не може да буде Саборна и Једна, а Свети Оци и Свети Сабори су грешили, анатемишући и одсецајући их од тела Цркве. У суштини, реч је о прихватању протестантске ''теорије грана'', која је раширила еклисиологију Другог Ватиканског Концила о потпуној и делимичној припадности Цркви, само у новој верзији.

Ми више не називамо иноверце јеретицима, како су их карактерисали сви претходни  Константинопољски Сабори XIX в., и ако не будемо отворили јавно то питање на предстојећем Сабору, ми ћемо индиректно тиме признати јеретике за Цркве. Из већ састављених одредаба, текстова Сабора, са којима смо имали прилике да се упознамо, произилази чињеница да се налазимо на путу да признамо Крштење и црквеност јеретика  - паписта и протестаната.

Историјски, та екуменистичка фразеологија има следећи извор. У XX веку прва која је открила пут екуменистичкој фразеологији у званичним црквеним документима, била је управо Константинопољска патријаршија, која је у јануару 1920.г. издала посланицу ''Црквама Христовим, свуда по свету''. Именовање  ''Цркве'' овде је дато не само Православним црквама, већ и свим исповедањима која себе сматрају хришћанским, и тај обрт је први пут званично примењен на таквом нивоу.

Каснија Предсаборска саветовања, која су припремала документа за Свеправославни Сабор, се на овај или онај начин ослањају на ту посланицу у смислу изабране терминологије, будући да сам статус патријарашке посланице придаје неки карактер назови ''црквености'' јеретичким, екуменистичким погледима, којима је она дала почетак.

Одбацивање васељенског карактера Сабора омогућава да се реализуује и то, што на такав начин у њему не могу да учествују сви епископи свих Цркава, како је то било у времена сазива свих Васељенских Сабора, и на тај начин ће то омогућити да се избегне могућност тога да се неки традиционално настројени епископи противе прихватању оних одлука Сабора, које су у противности са традицијом.

Ни на који начин и никаквим критеријумима, ни пастирским, ни еклисиолошким, не може се оправдати учешће у Сабору само двадесет четири епископа из сваке Помесне цркве. Епископ сваке епархије, макар то била и најмања епархија, представља са својом паством живу честицу Саборне Цркве и та чињеница да њега не позову на Сабор, лишава црквену пуноту могућности да изрази своје саборно самосазнање, нарушавајући јединство Тела Христовог. Управо те могућности се и боје одговорни за припрему и сазив предстојећег Сабора.

Зар се на такав начин не умањује одговорност и значај ти епископа, који не могу да учествују на Сабору, и који чине у већини аутокефалних Цркава превладавајућу већину? Јер сви епископи су равни по власти, по примеру светих апостола, чији су они прејемници. Ко боље од њих зна и ко може донети до Сабора идеје, жеље и проблеме њихове пастве?  На који начин епископи који уествују у Сабору, могу да искажу веру своје пастве и целе црквене пуноте? У обрнуто, како се у пракси потврђују решења Сабора кроз њихов пријем од стране верујућих – то јест целе црквене пуноте?

На крају бих хтео да искажемо своју дубоку забринутост и узнемиреност по питању одлука предстојећег Сабора у вези са тиме што на њему одсуствују горућа и хитна питања, која воде ка образовању подела и раскола. Иако су нека од тих питања на дневној листи рада Сабора, начин њиховог разматрања до данас не најављује њихово коначно решење у духу канона Цркве.

Постоје и други озбиљни и насушни проблеми, чије се решавање избегава на сваки начин због екуменистичког и синкретистичког духа који царује у владајућим црквеним круговима, као и духа посветовњачења. Што се тиче питања календара – Пасхалије, уместо да се на сваки начин трудимо да се превазиђе раскол који је настао увођењем новог календара без доношења одговарајућег свеправославног решења, у последње време се све чешће промовише и намеће идеја заједничког празновања Пасхе заједно са иновернима, која ће изазвати нови раскол.

На срећу, Руска Православна Црква, каои друге Цркве, које се придржавају строго старог календара, јасно су исказале свој став по том питању – да не само да не намеравају да прелазе на нови календар, већ не уопште намеравају да разматрају питање заједничког празновања Пасхе.

Будући да је раскол изазван календарском реформом јако болан и мучан, неке Помесне цркве треба да пројаве храброст и да признају грешку увођења новог календара, без одговарајуће Саборске и Свеправославне одлуке. Због тога треба поново прећи на традиционални (јулијански, стари) календар, да би напокон, било достигнуто толико жељено јединство у богослужбеној пракси. Другог пута нема.

Такође, имајући на уму да су, због екуменистичког утицаја, сабори Помесних цркава већ признали јеретичке одлуке, подвлачим неопходност тога да у одлукама Свеправославног Сабора не сме да буде ни једна тачка или подтачка која утврђује цео пакет одлука које су донели сабори Помесних цркава – учесница тог Сабора. У том случају ће аутоматски бити утврђене и оне одлуке које противрече Светом Предању Цркве Христове.

Ми сматрамо да је у оваквим условима боље уопште не сазивати Сабор. Такве тачке гледишта су се придржавали и о томе су говорили велики свети и старци нашег времена, као на пример преподобни Јустин Поповић у својим записима и обраћањима свештеноначалију Србске Цркве, св. Пајсије Светогорац и други подвижници побожности.

Сабор, који помаже  општење са јеретицима, не може се сматрати прејемником Православних Сабора, који су те јеретике осудили. Ако ми желимо да тај Сабор не уђе у историју као још један Вучји сабор, треба, у складу са Апостолским правилима и правилима Светих Васељенских и Помесних Сабора, наложити епитимију (низвргавање из чина и одлучење од Цркве) на оне који распрострањују екуменизам у свим његовим видовима, будући да је екуменизам еклисиолошка јерес, и да потврди осуде јереси које су већ биле осуђене на Васељенским и Помесним Саборима и од стране Светих Отаца у разним временима и са јасним одлукама и анатемама.

На крају су сви присутни на конференцији, свештеници и мирјани, једногласно гласали против спровођења Свеправославног Сабора 2016.год. и учешћа Руске Православне Цркве на њему, као и против припремних делатност Сабора страна Свештеном Предању Цркве Христове.

Извор:aparatorul.md

Превод: Православна породица, фебруар 2016.

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски