molitvoslovm

Старац Јован Крестјанкин: Тако се удаљио Христос од католичке цркве

Објављено 26 фебруар 2016

StaracJovanKrestjankinmСТАРАЦ ЈОВАН КРЕСТЈАНКИН

...ТАКО СЕ УДАЉИО ХРИСТОС ОД КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ

...Али ако бацимо поглед у прошлост, ако погледамо дела новојављених спаситеља Русије – Римске католичке цркве, видећемо да се она код нас појављивала сваки пут када су почињала смутна времена. Циљ њен је увек био исти – да потчини Русију власти Рима. Још је свежа успомена о унијаћењу Руса у XVII веку, а ево сада наступају опет нове уније у XX веку. Опет се православна Русија на западу гуши у тузи а римски мисионари ласкаво проповедају у Сибиру и на исконски православној земљи, спрема се посета Римског папе. Шта ће донети они са собом, са чиме ће доћи на нашу земљу?

 

Kолико несреће носи у себи наше непознавање вере, наша лењост и небрига за упознавање са њом. „Како и у шта ми верујемо?“ – то је са једне стране. А са друге – учитељи и ласкавци, који као бесни вукови лове ласкањем и обманом, јављајући се у јагњећој кожи, доносећи учења ласкава слуху али противна духу истине.

А лажним учитељима се сада пружају свакакве привилегије и помоћи у ширењу њихових јереси. За Русе, који не знају другу веру осим Православља, сада се јављају нови просветитељи - католици. Њима се обезбеђују високе говорнице, извештавају по телевизији и радију, они не познају ограничавање у материјалним средствима. Они се труде да се, у Русији измученој атеизмом, покажу као истинити проповедници Христовог учења и истинити ревнитељи славе Божије.

Али да ли је то тако? „По плодовима њиховим познаћете их.“ – говори Писмо (Мт. 7:16). А плодови – то су дела живота. Лажна учења не могу привести човека ка истински врлинском животу.

И ево ми  видимо, како они који се називају хришћанима устају на светиње православних, како они наоружаним рукама отимају православне храмове и ценом неправедног мита купују себи саучеснике, оне којима ништа није свето, и кој ни не верују ни у шта, осим новца.

Али ако бацимо поглед у прошлост, ако погледамо дела новојављених спаситеља Русије – Римске католичке цркве, видећемо да се она код нас појављивала сваки пут када су почињала смутна времена. Циљ њен је увек био исти – да потчини Русију власти Рима. Још је свежа успомена о унијаћењу Руса у XVII веку, а ево сада наступају опет нове уније у XX веку. Опет се православна Русија на западу гуши у тузи а римски мисионари ласкаво проповедају у Сибиру и на исконски православној земљи, спрема се посета Римског папе.

Шта ће донети они са собом, са чиме ће доћи на нашу земљу?

У XVII веку је мач, уметнут Римом у руку лажног Димитрија, прошао по Русији, свргнуо је цара, захтевајући од њега да преда Русију „на вољу“ пољског краља, а тајне инструкције Рима наређивале су да се опрезно, али сигурно изведе потчињавање Руске Цркве Римскоме папи, то јест Унији. У том страшном тренутку Русију је спасио њен Патријарх. Он не само да није потписао грамату о потчињавању, већ је разаслао по свој Русији своју грамату, откривајући Русима суштину минулих догађаја, подижући и надахњујући на борбу руско оружије. Сам тај патријарх Ермоген је примио мученичку смрт и био прибројан лику светих.

Изводећи закључак из историје Русије тог периода, следећи руски патријарх Филарет је говорио: „Латини – паписти су најсквернији и најгори од свих јеретика јер су они примили у свој закон проклете јереси свих древних грчких, јеврејских, агарјанских и јеретичких веровања и потпадају под део 95-тог правила, у коме се говори о јеретицима.“

XVII и XX век – времена су различита али дејства једнака. А дејства откривају и доводе за сведоке сваку католичку неправду, извршену са фанатичном мржњом и помраченошћу којом католици – унијати уништавају православне храмове, православне људе, подвргавајући их понижењима и ужасном злостављању до насилне смрти.

Драги моји , а у ствари до 1054. године није било поделе у Цркви Христовој. Већ је била једна Васељенска Православна Саборна и Апостолска црква, која се састојала из 5 помесних Цркава, укључујући и Римску Цркву. И било је: „Једно тијело, један Дух,... један Господ, једна вјера, једно крштење, Један Бог и Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама...“(Еф. 4,4-6). Али шта се десило? Ко је изашао а ко је остао? Ко је у праву а ко је крив?

Уклањање од истине у Римској цркви десило се већ у VII веку када се појавило неистинито мудровање о томе да Дух Свети не исходи од Оца, него од Сина. И то мудровање је противно речи самога Христа када је Он рекао својим ученицима: „И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива са вама вавијек, Духа Истине...“(Јн. 14,16) – оно је родивши грех, израсло у јерес. Ради свога назидања, хајде да истражимо како рушилачки делује грех, који је једном рођен.

У почетку су против новог умовања устали неки епископи Римске Цркве, назвавши га јеретичким. „Ко о Оцу и Сину мисли право, а о Духу Светоме неправо, тај је јеретик“ – тако је дефинисао то мудровање папа Дамас у својој окружној посланици.

Али људске страсти су разједале душе следећих наследника, световна добра, а првенствено гордост се појавила као извор тврдоглавости, које је довело до побуне против одлука Сабора Светих Отаца. Никаква убеђивања Васељенске Саборне Православне Апостолске Цркве нису деловала на помесну Римску Цркву, биле су погажене одлуке Васељенских Сабора, на којима су богоносни људи саставили Божанствени Символ Православне вере.

Дух злобе и лажи је преовладао. Свети Василије Велики, разобличавајући епископе Римске цркве, је писао: „Истину они не знају нити желе да је знају, са онима који им је објављују, они се споре а сами утврђују јерес.“ По заповести апостола Павла: „Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се , знајући да се такав изопачио и гријеши; самога себе је осудио“(Тит. 3, 10-11).

Римска црква је својом јереси отпала од Једне Васељенске Цркве. Одбацивши православне догмате о исхођењу Светога Духа од Оца, они су, самим тим, одбацили и дела Седам Васељенских Сабора, одбацили су речи Самога Господа. И утонувши у јерес, порађали су за злом још веће зло. Они су уклонили од мирјана Божаствену Чашу, причешћујући их само под видом хлеба. Уместо квасног хлеба употребљују на литургији бесквасни, ни за шта сматрајући речи апостола Павла: „Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође.“ (1Кор. 11, 26)

Они су избацили из Божанствене Литургије призивање Свесветога, Животворног, Свесавршеног Духа, Тог Духа, Кога је Господ послао Својим ученицима и Који је Дух Живота. „А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину... – рекао је Господ (Јн. 16,13). Римска црква, одбацивши Духа Божијег, примила је духа лажи. И много другог измислило је људско мудровање, вођено духом таме.

Уставши једном на Светога Духа, они су затим устали и на Главу Цркве – Христа, Који је обећао свим верним чедима Своје Цркве: „...Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека...“ (Мт. 28, 20). Католици, због световне превласти над браћом, стављају свога папу за намесника Бога на земљи, објавивши га непогрешивим, заборавивши, да нема човека, „иже жив будет и не согрешит'' (који ће жив бити, и не сагрешити).

Тако се удаљио од Католичке цркве Христос, Онај Који се бори са началима, властима и кнезовима таме овога века, са поднебесним духовима злобе. И обнажили су се који су отпали од силе Божије и остали су без главе – Христа. А велијар војује са њима свом силом своје издаје, држи их у својој прелести и погибли. Католици су измислили нову главу Цркве, понизивши Једину Истиниту Главу Цркве – Христа. И нема код њих Цркве, пошто  је савез са Главом поцепан. Римски епископи су почели са гордошћу - са гордошћу ће и окончати.

Ето куда ће довести католици своје следбенике – треба заборавити Христа и истину Његовог учења, заборавити Свете Оце, Који су се подвизавали за веру: древне Оце – светог Николаја, светог Спиридона, светог патријарха Ермогена и збор других; заборавити свете оце нашег времена – светога праведнога Јована Кронштатског, светога патријарха и исповедника Тихона; заборавити свету Православну Цркву, која од времена Христа живи Њиме, Која ће живети Њиме и по Његовом обећању опстати до скончања века. Да не буде тога са нама!

Памтићемо и увек се сећати великих речи светога праведнога Јована Кронштатског, усмерене нама: „Постоји много одвојених вероисповести хришћанства, са различитим унутрашњим и спољашњим устројством, са различитим мишљењима и учењима, често противним Божанској истини Еванђеља и учењима светих Апостола, Васељенских и Помесних Сабора и Светих Отаца. Не смеју се све вере рачунати као истините и спасоносне: равнодушност у вери или признање сваке вере за подједнако спасоносну, води безверју или хлађењу вере, немару за спровођење правила и установа вере и хлађењу хришћана једних за друге.“

„...Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу.“(Лк. 22,31).  То је он, сатана, учинио, и чини, то јест породио је расколе и јереси. Строго се држи једине истините вере и Цркве. „...једна вјера, једно крштење, Један Бог и Отац свију“(Еф.4, 5-6). Зато се бори против сваког зла, одмах га гаси, војуј против њега даним ти од Бога оружјем свете вере, божанске мудрости и правде, молитвом, благочестивошћу, крстом, мужаством, преданошћу и верношћу. Зато сви увек памтимо и свесно исповедајмо Символ свете Православне вере, будимо у Богу и са Богом.

Ми смо, драги моји – чеда свете Православне Цркве, не по праву нашему, него по љубави Божијој ка нама. И та љубав је безгранична, она не зависи од времена, него увек има силу. И та љубав сачуваће нас у све дане до скончања века. Амин

Проповед старца Јована (Крестјанкина)

Извор: Руски календар

Превод: Милица Николић, Православна породица, фебруар 2016.

 

Помозимо  породици Тркуља!

trkulja

nemanjici 2.knjiga

 nemanjici baner 02

baner200x400pxfb

 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски