Старац Сампсон Сиверс: Твој ава и духовник (7)

Објављено 01 јануар 2020

sampson

СТАРАЦ ЈЕРОСХИМОНАХ САМПСОН

ТВОЈ АВА И ДУХОВНИК

ЗАКЉУЧАК

У закључку књиге је веома битно напоменути да је подвиг Баћушке наставак подвига старчества преподобног Серафима Саровског. Једном је Баћушка рекао: „Оно што није дошло до нас из беседа преподобног Серафима Саровског (са Мотовиловом), видећете код мене, у мојим беседама.“

Особеност метода духовног васпитања старца Сампсона је васпитавање код чеда високе целомудрености. Управо се тиме бавио и преподобни Серафим Саровски...

Нарочито је Баћушка чувао код својих чада чистоту језика, није дозвољавао у њиховом говору нецеломудрене речи. Девојкама је саветовао да немају контакт с децом предшколског узраста, а за пример им је давао често лик Богородице. Из разних богословских извора Баћушка је сам правио исписе који нам представљају лик Пречисте Богородице, и делио је те записе својим чадима. У неким тежим случајевима би говорио: „А како би ту поступила Богородица? “

Навешћемо овде те исписе:

„С. Макаровка, јеромонах Симеон, 1952. г.

Шта знамо о Пречистој Богородици, Заступници рода хришћанског?

Црквени историчар Никифор Калист:

„Она је била средњег раста или, како неки кажу, мало изнад средњег; коса јој је била златкаста; очи јасне, боје маслине; обрве у облику лука и умерено црне, нос издужен; усне као цвет, испуњене слатким речима; лице округло и обло, али мало издужено; руке и прсти дугачки.

Али заиста, оно што код Пресвете Дјеве нас задивљује није само непорочна и чиста лепота телесна, већ нарочито савршенства Њене душе“.

Св. Григорије Неокесаријски:

„На Њеном лицу је усредсређена сва благодат, и Она је била света и телом и духом. Одећа скромна, лишена раскоши и задовољства; корак достојанствен, чврст; поглед строг и уједно пријатан; тиха је и покорна родитељима; говор кротак, који излази из незлобивог срца“.

Св. Јован Дамаскин:

„Она има ум којим Бог управља и који је једино Богу усмерен, сва жеља је упућена једином достојном жеље и љубави; мржња искључиво према греху и његовом виновнику. Све Њене помисли су душекорисне, лишене свега сувишног, удаљене од свега душепогубног; Њене очи су стално устремљене ка Господу, сазерцавајући вечну и неприступну светлост; уши су настројене на слушање речи Божје и наслађују се слатким звуцима двојнице Духа; уста хвале Господа; језик расуђује о речи Божјој и излива Божанску сладост; срце Јој је чисто и непорочно, гледа и жели само Најчистијег Бога. Сва је палата Духа; сва је град Бога Живог; сва је добра; сва је пред очима Божјим: јер се узашавши изнад Херувима и узнесена изнад Серафима сјединила са Богом“.

Св. Амвросије Милански:

Она је била Дјева не само телом, већ и душом: смирена срцем, обазрива у речима, благоразумна, немногоречива, љубитељка читања, трудољубива, целомудрена у говору, сматрала је Бога, а не човека за судију својих мисли; Њено правило је било да никога не осуђује, да свима добро жели, да поштује старије, да не завиди једнакима, да избегава хвалисање, да буде здравог ума, да воли врлину.

Када је Она, макар изразом лица, увредила родитеље? У Њеним очима није било ничег строгог, ничег неопрезног у речима, покрети тела скромни, корак тих, глас уједначен. Тако да је Њен телесни изглед био израз душе, оличење чистоте“.

Црквени историчар Никифор Калист:

„Она је у разговорима с другима чувала уљудност, није се смејала, није се смућивала. Нарочито се није гневила; природна, једноставна. Она нимало није о Себи размишљала, и далека од разнежености, одликовала се потпуним смирењем. Што се тиче одеће коју је носила, Она се задовољавала њеном природном бојом што још и сада доказује Њено свето покривало. Кратко речено, у свим Њеним радњама се видела нарочита благодат“.

Св. Игнатије Богоносац:

„Сви знамо да је Приснодевствена Мати Божја испуњена благодаћу и свим добродетељима. Она је у гоњењима и несрећама увек била весела; у нужди и беди није постајала огорчена; на оне који су је вређали не само да се није љутила, него им је чак и добро чинила; у благостању кротка; према сиромашнима милостива, помагала је како је и чиме је могла. У благочешћу – учитељица, и у сваком добром делу наставница. Нарочито је волела смирене, јер је Сама била испуњена смирењем. Много похвала Јој узносе они који су Је видели. Она се никад не заборавља.

О Њој су нам причали људи достојни поверења да се по Њеној светости у Њој видљиво спајала природа Анђелска и људска“.

Св. Дионисије Ареопагит:

„Када сам био изведен пред лице Богообразне, Најсветлије Дјеве, обасјала ме је споља и изнутра велика и безмерна светлост Божанска, и око мене су се раширили тако дивни мириси!

Њено усрђе за молитву и благочестива дела, Приснодевствена чистота и целомудреност, вера у обећања Божја, свагдашња пажња за путеве Промисла Божјег, преданост вољи Божјој, добродушно подношење тешких животних околности, непоколебљива храброст у највећим искушењима и мукама, материнска брижност, топлина срца према сродницима, и најважније – безусловно смирење у свему – то је лик Божје Матере.

Многи од новопросвећених хришћана су долазили у Јерусалим из веома удаљених земаља да виде Мати Божју и да се насладе Њом у светој беседи.

Многе жене наше жуде да посете Пресвету Дјеву да би чуле од Ње о многим и чудесним тајнама. Код нас се о Њој рашчуло да је ова Дјева и Мати Божја испуњена благодаћу и свим добродетељима“.

(Св. Игнатије Богоносац у писму св. Јев. Јовану Богослову из Антиохије): „Висина светости и значаја Богородице засијала је у Њој кроз покров Њеног најдубљег смирења. Ко се удостојио Њу да види, тај је осетио високу срећу и необјашњиво блаженство“.

Св. Дионисије Ареопагит (св. Апостолу Павлу):

„Називају је „Богообразном“, „Светијом од свих духова небеских“. „Један поглед на Њу наслађује благочестиву душу тако да се с тим не може упоредити ни једно од земаљских задовољстава“ (Дјела. 12, 3-18).

Пречиста Богомати је такође пожелела да учествује у жребу и да суделује у проповедању Јеванђеља.

Она је добила Иверску земљу (Грузију). Са радошћу примивши ово, почела је да се припрема за одлазак у Грузију, али Анђео који Јој се јавио је обавестио да ће земља која Јој је допала за проповед бити просвећена у последња времена. Она треба да остане у Јерусалиму, јер Јој је предодређен труд на просвећивању друге земље о чему ће јој се воља Сина и Бога Њеног објавити кад за то дође време. Она је остала у Јерусалиму са Јованом и Јаковом (братом Господњим).

Неки од Јудеја који су мрзели хришћане и будно пратили сва њихова деловања су пријавили првосвештеницима и књижевницима да Марија, Мати Исусова, сваки дан иде на Голготу, и тамо, пред бившим гробом Исусовим, преклања колена, плаче и кади. Првосвештеници су поставили стражу код гроба и наредили јој да строго пази да нико од хришћана не прилази том месту; а ако они буду тамо видели Мати Исусову, одмах да Је убију. Стража је строго пазила на Пречисту Дјеву, али Сила Божја Ју је сакривала од војника, не допуштајући им да виде Благодатну, тако да Је ниједном нису видели, иако је Она, по свом обичају, свакодневно настављала да долази на гроб. Провевши тако дуго времена код гроба, стража се заклела да на гроб нико не долази и да они све време тамо никога нису видели. Живећи у Јерусалиму Мати Божја је била као овца међу вуцима, као љиљан у трњу, али у потпуности предата вољи Сина Свога, она је настављала живот Свој бодро, храбро, утешно, не кријући се од народа, већ делујући на поучавање стада Христовог. Свети Лазар четвородневни кога је св. Варнава рукоположио за епископа на острву Кипру је туговао у срцу што је одавно лишен среће да гледа Мати Божју. Плашећи се гоњења Јудеја који су тражили да га убију, он није смео да дође у Јерусалим.

Сазнавши за то Мати Божја му је написала утешну посланицу, молећи га да пошаље по Њу брод. Колико је велико смирење Благодатне!

Брод је био опремљен и послат. Мати Божја је са Јованом и два путника отпутовала на острво Кипар. Због снажног ветра из супротног правца и буре брод је вољом Божјом пристао уз обалу Атонске горе. Тада је Атон био препун идолских светилишта.

Чим се брод приближио обали Атона, зли дуси који су живели у идолима и светилиштима су повикали: „Људи заведени Аполоном, журите да сиђете с планине, идите у Климентово пристаниште да примите Марију, Мати великог Бога Исуса!“

После вознесења Господа на Небо Пресвета Богородица је провела на земљи 24 године учвршћујући прву Цркву. Наступио је 15. дан августа месеца, у 72. години живота Пресвете Богородице, благословени час: 3. , а према нашем времену 9. час ујутру – час престављења Божје Матере“.

БОГОБОРЦУ

„Ако ја сматрам Мухамеда за лажног пророка (како то у ствари и јесте), онда о њему говорим мирно, јер је за мене Мухамед – непостојећа величина, он за мене нема никакав значај. Његове поклонике могу само да жалим, према самом Мухамеду не могу да се односим са проклињањем, мржњом, или да осећам мржњу према његовим заблуделим ученицима. Исти такав однос имају безбожници према Христу и хришћанима. Безбожник, богоборац говори с таквим жаром против Христа и хришћанства, са осећањем злобе и мржње! Мржња богоборца (безбожника) је само обрнута страна оне љубави коју према Себи побуђује Христос. То је само-мучна љубав. Божанство стоји пред њима у несумњивој реалности, а богоборац (безбожник), заслепљен том несумњивошћу, осећајући Га, али не схватајући Га (не може се осетити рукама и схватити разумом гордости), – гневи се, мрзи извор свог страдања немоћу и гордошћу.“

БЕЗБОЖНИКУ

„Ко држи до имена „слуга Божји“ – тај је најслободнији човек на свету. У њему је нашао слободу од свих земаљских ситница и земаљских стега у оквиру којих се човек који се назива „слободним“ креће, а који једноставно робује том свету, када мисли да се ослободи од Божанства, јер је потпуно слуђен светом и спутан разним његовим ланцима.

Одрицање Бога је бесмислено и апсурдно, као кад би безбожника натерали да одриче своје родитеље. Ви сте од њих проистекли – и то је истина коју не мислите да одричете.

У озлојеђености безбожника се препознаје његова мучна борба против самога себе.

Гордост ума и погрешно схваћена слобода им смета (безбожницима) да се поклоне Христу; одриче мрачно, подбадајући себе. Али и са бојазни, ослушкујући себе, јер у души постоји нешто што га вуче ка Богу некаквом несвесном силом.“

ХРИШЋАНСКО ДРУШТВО

„Хришћанско друштво се у доба прогона састојало од одабраних људи. Сваки хришћанин је могао да одговара за моралну висину свих хришћана заједнице, као што је и цела заједница одговарала и могла да одговара за сваког посебног члана.

Бити хришћанин је огромна обавеза. Она захтева стално стајање на моралној висини, сталан напор својих снага духовних.

У наше дане је све обрнуто. Звање хришћанина је почасно звање. Најбољи људи ће покушавати да задобију почасти хришћанског звања и, значи, биће на сталном моралном опрезу.

Ако би се тајна Светог Крштења, по правилу, вршила у зрелим годинама, када би се онај који се крсти свесно облачио у беле ризе Крштења, не би их толико страшно прљали као у наше дане (они који су одступили од свете вере антихришћанством, страшним непокајаним пороцима).

Да новорођенче не би умрло некрштено, ради права вршења тајне Св. Крштења свештеник мора да тражи лекарску потврду о болести детета без које он нема право да изврши свету тајну.“

КРАЈ

Превод са руског:

Биљана Вићентић

Извор: https://svetosavlje.org/tvoj-ava-i-duhovnik/