Старац Сампсон Сиверс: Твој ава и духовник (2)

Објављено 26 децембар 2019

sampson

СТАРАЦ ЈЕРОСХИМОНАХ САМПСОН

ТВОЈ АВА И ДУХОВНИК

О СОЛОВКАМА

1928. године затворена је Лавра Александра Невског, а монахе су упутили на Соловке. Сам Баћушка овако описује прве године боравка на Соловкама: Свештеника је било много. Имали смо епитрахиљ и наруквице. Довозили су и освећене траке, освећене према молитвама из требника. И сећам се с таквом траком, с таквим наруквицама смо у шуми служили литургију. А Свету Пасху – на одсеченом пањићу!..

– Како сте знали да је Васкрс?

– Преносили су нам. Па народ је све знао: и да је Страсна седмица, и да је 4. дан, и да је 1. дан и т.д. Наравно, све смо строго поштовали. Имали смо свој свети мир. И празнике: Благовести, Вазнесење Господње, Тројице…

– Обележавали сте их на свој начин?

– Служили смо. Било нас је много тамо, свештеника… Како смо могли певали смо…

– А како вам је дозвољавао стражар?

– Па они који су најамници су били без стражара. Имали су поверења у њих… И мене су оставили без присмотре. Имао сам шуму коју сам морао да обилазим, десет километара… У себи сам имао ту Пасху, свакодневно – у дубокој шуми! Како је лепо доћи у шуму и молити се, бити сам… Кад једног јутра долазе код мене: „Више нећете ићи, ми ваш објект дајемо другоме… Дошло наређење да вас више не пуштамо ван ограде!“ Досетили су се! А ја сам био осуђен према чланцима 2-11 и 58-11 и дали ми слободно кретање! Групна контрареволуција! „Идете у купатило!“ Сталне промене, некоме пало на памет, а ја морам да слушам…

– Па како су могли тако да погреше да вам дају слободно обилажење шуме? Зар вас нико није контролисао, пратио?

– Не, није!

– Па могли сте да побегнете?

– Били су сигурни да нећу. Нисам имао компаса. А и шума је била тако густа да нисам могао да се оријентишем. И сам сам се бојао да ћу залутати и нећу доћи на време. И да ће објавити да сам побегао.

– А пут нисте познавали?

– Проучавао сам стазице да не бих залутао.

– А зашто сте обилазили шуму?

– Пазио сам да нема дрвосеча…

1934. године Баћушку су ослободили без права одласка у друге градове.

„Дозволили су ми да живим само у Борисоглебску. То је било прогонство под надзором. Сваког 1. и 15. у месецу сам морао да се јављам.“

1936. године, за време нових репресија, Баћушку су затворили у „посебно одељење“ да би заувек с њим завршили посао. Све су политички мотивисали. Али после 44-дневног гладовања које је објавио Баћушка, скинули су му кривицу. И касније су дозволили Баћушки да ради као главни лекар у тамници. Тај посао је био веома опасан. Многи затвореници нису хтели да раде и да би добили боловање пуштали су себи много крви парајући кожу на стомаку. Обилазећи болеснике Баћушка је писао дијагнозе на латинском да га затвореници не би разумели. Иначе су могли по кратком поступку и са главним лекарем. Баћушка је имао 800 лежајева и три пута на дан их је све обилазио. Страшно се замарао. Касније је Баћушка постао главни лекар болнице у којој су лечили заробљене Немце. Пошто је Баћушка савршено знао немачки језик, Москва га је послала тамо да би разоткрио војне злочине немачких официра. Баћушка је чуо како су Немци један другоме причали о својим злоделима и лукавствима. После тога је Баћушка Немце доживљавао искључиво као фашисте. Друкчије их није називао.

О БЕКСТВУ

Почев од 1944. године почели су пре рока да ослобађају све црквене служитеље: и од војне обавезе, и од тамнице. Али управа тамнице није хтела да пусти Баћушку. И он се одлучио на бекство. Дуго се припремао. Накупивши врећу двопека и десет пари папуча побегао је. Ноге су му биле у плиховима, имао је ваши. Када је побегао, веома се плашио да наиђе на псе или на колхоз. Једном се тако и догодило:

„Набасао сам на управу колхоза: „Ко сте ви? Одакле долазите и куда идете?“ Понудили су ми вечеру, чај. „Да сте отишли када падне мрак!“ Ноћ, око мене пси, а ја морам да идем. Јер су могли и да позову телефоном милицију. Баш сам тада викао, кукао…

Киргиска земља је јазбина демона. Ноћу би из свих рупа излазили разни гмазови, жабе крастаче. И разни нечисти духови су плашили. Тако су ме мучили да ми се коса на глави дизала. Преживео сам само захваљујући молитви Исусовој и „Свемилостивој“. И имао сам још икону Богородице „Взисканије погибших“, то је велика светиња… Она ме је чувала све време на путу из тамнице. Једанаест хиљада километара сам прешао на својим ногама… Када сам прошао кроз Сибир и нашао се у Средњој Азији и прошао кроз Киргизију, наишао сам на гладну степу, на пустињу. Требало је пресећи. А нисам имао карту. Случајно сам захваљујући авиону који надгледа кукуруз долетео у Ташкент.“

Из Ташкента је Баћушка дошао у Пензу код владике Кирила.

КОД ВЛАДИКЕ КИРИЛА

„Никада нећу заборавити како ме је владика Кирил примио када сам стигао на своје две ноге прошавши једанаест хиљада километара. Страшно сам непријатно мирисао, као пас. Била је зима, некако сам успео да дођем до Пензе. Када сам зазвонио, изашла је нека монахиња. Рекао сам да сам тај и тај јеромонах и замолио је да јави владики за мене: можда изађе на тренутак да ме види. А нисам имао ни рубље, немам од чега да живим, а морам даље да идем. Одлучио сам да замолим за новац. Изашао је владика: „Ко сте ви? “ – „Јеромонах“. – „Верујем вам да сте монах, али опростите ми, у наше време има толико лукавих да сам много пута био преварен. Примам вас Господа ради и сматрам за јеромонаха. Скидајте се, идемо код мене да ручамо.“ Скинуо сам свој кратки капут пун вашки и качкет, најобичнији качкет. Бацио сам све то у угао на под, што даље да не бих никога заразио.

У трпезарији ме је владика сместио на своје архијерејско место. „Сад ћу вам донети да ручате“, а монахињи је наредио да ми намести постељу. И сам ми је донео јело, хлеб, све ми је донео. „А сад да се упознамо. Ко сте ви? Можда имамо заједничке познанике? “ – „Владико свети, мислим да би ви требало да знате Јегорова, епископа Ташкентског, вероватно га знате? “ – „Наравно! Па то је мој доброчинитељ“. – „А ја сам од њега много пропатио…“

У СТАВРОПОЉУ

У Борисоглебску је Баћушка био без посла, а онда је отишао у Ставропољ код владике Антонија. Владика је упутио о. Сампсона у Винодељноје, а онда у Когуљту. Али локалне власти нису поднеле оваквог проповедника за кога је нарочито почела да се интересује омладина. Да би избегао опасности владика упућује у Баку једног протојереја с писмом-препоруком. Још на путу су Баћушку осумњичили да је наводно амерички шпијун: ухапсили су га и одвели у тамницу. Док су скупљали информације о њему, Баћушка је провео у тамничкој ћелији целу годину дана. Из тамнице су га пустили без докумената. После Бакуа Баћушка је поново дошао код владике Кирила.

„Овај је устао, пољубио ме: „Ви сте сасвим моји! Сада ми нећете отићи, шта желите – то ће бити. Предлажем вам да будете лектор за свештенике и ђаконе у семинарији у Пензи.“ А ја дошао с качкетом, у папучама, вашљив. Прсти ми вире из папуча. Изгледао сам исто као и после Ташкента. Кажем му: „Идем на железничку станицу, чекам на ред. Можда можете да ми дате мало новца?“ Он се расплакао. Дао ми је хлеба, новца, све ми је дао. Морао сам да идем даље. Ред је трајао десет дана, и десет дана сам седео на железничкој станици. После сам још једном код њега дошао. Сви комадићи хлеба су се потрошили, морао сам нешто да једем. Опет ме је угостио… Обећао сам му да ћу доћи код њега када се доведем у ред. Чим сам се мало одморио лежећи на пећи у Борисоглебску, одмах сам дошао код њега сад већ у доњој мантији. И коса ми је била дугачка… Изгледао сам пристојно. „Па ви сте онај?… “ Није ме препознао! Ту сам добио парохију.“

У МОРДОВИЈИ

Живот у Мордовији је била веома разнолика. Баћушка је служио у Рузајевки, у селу Перхљај, у Макаровки, у селу Спаском… У сваком храму је било запуштено. Баћушка је заједно са парохијанима прао храмове. Чистиле су му у олтару девојчице до дванаест година. На Празник Успења Богородице ове исте девојчице су у белим одеждама носиле плаштаницу око цркве. То је било веома лепо и свечано. У селу Спаском Баћушка се срео са „тетка Пољом“.

„То је једна проста душа која је свесна све своје огреховљености, своје немоћи, своје мрске прошлости, али има жељу да буде нова, проклињући све старо.“

„Служење Богу се код ове старице веома просто испољило. Када смо отпочели разговор о Исусовој молитви, она је на свој начин разумела речи „помилуј ме“. Онако као схимонах Силуан.

Објашњење Силуана се подударило с мојим објашњењем, она су била потпуно једнака. А она је потврдила. Е та потврда ми је била веома потребна. То су посленици Божји, а не обични људи.“

Имао је Баћушка и другу духовну децу светог живота: једна се звала Пелагеја, а друга – Марија. Пелагеја је била удовица, имала је велику породицу. Како су били сироти! Уместо кревета – дрвене клупе, деца полугола. Али срце јој је пламтело љубављу према људима, а и била је истински верујућа. Дошљака би нахранила последњим комадом хлеба и за пут би му дала макар коцкицу шећера. Имала је море смирења, од смирења је сва сијала. На самрти је рекла: „Баћушка ме води код светитеља Николаја“. Друга је била Марија. Она је била огањ љубави према Богу и Баћушки. Целе литургије би клечала на коленима, не устајући. А литургија је код Баћушке трајала 6 сати са свим беседама, исповешћу. Имала је два сина: стави их крај себе и моли се. После су јој се почеле јављати зле помисли – то јој се непријатељ светио због овакве ревности. Још више је почела да плаче: за своје грехе, за то што има ружне помисли. Баћушка је тешио на исповестима. Онда се разболела од рака. Баћушка је послао код свог духовног сина-протојереја да је припреми за смрт: свакодневно је исповедао, свакодневно причешћивао – и тако две недеље. Сам Баћушка није ово радио зато што није хтео да јој смета у припреми за смрт. Она се толико очистила да је почела да наређује демонима. Демони су почели на јави да јој долазе. Викала је на њих: „Зашто сте дошли, напоље одавде!“ – и они су одлазили.

Баћушка је успео да стигне пре њене смрти, али није хтео да изађе пред њу: „Нећу да ометам њено представљање Богу“. И тако је она блажено, с молитвом на устима умрла.

У ПОЛТАВИ

У Полтави је Баћушка кратко служио, због неких околности морао је да иде у Астрахањ код владике Сергија (Ларина).

У Саратову је тада био митрополит Серафим кога су после пребацили у Полтаву. Владика Серафим је био толико прозорљив да је свакоме лично говорио шта коме треба, ко од чега болује… Када је служио, онда би после литургије примао парохијане до пет сати увече, говорећи свима своје савете. И плакао је заједно с парохијанима због њихових несрећа и жалости толико да му је одежда била мокра од суза. Његови ипођакони су падали с ногу стојећи крај њега по неколико сати. Када су почели да га пребацују у Полтаву, једно његово духовно чадо, нека студенткиња је плакала говорећи: „Шта ћу ја без вас да радим? Ја сам у очају!“ Владика јој је одговорио: „Немој да плачеш и да се жалостиш. Ти не можеш ни да замислиш кога ти Господ припрема за духовника!“

Архиепископ Сергије (Ларин) је упутио Баћушку у Волгоград. Овде је о. Сампсон нашао нову духовну децу, а стару је позивао код себе. Успостављена је огромна преписка са другим градовима. Баћушка је овако писао некој деци:

„Духом се увек радуј, увек узвикуј уз помоћ чворића бројаница: „Слава Теби што сам се удостојила да будем монахиња, што сам оставила свет и сав свој живот предала Богу!“

„Монаштво је могуће и у свету, ако постоји старац строг и захтеван.“

„Демони када знају да ћеш да кажеш старцу више не искушавају. А шта треба да се каже за разрешну молитву, то ће ти старац рећи.“

„Сви ми хоћемо да будемо хришћани, али не желимо да испунимо закон љубави.“

„Када смо препуштени сами себи, благодатна помоћ из неких разлога одступа. Ово треба са смирењем примити да би се срце и ум смиравало и да би се вапило и молило за помоћ.“

„У стању хладноће, губитка молитве, губитка говорења „Господе, помилуј“ уз бројанице, најтеже је наћи молитву која загрева.“

„Ишчитавање молитвеног правила пред Свето Причешће (у дане припреме) јесте изражена потреба срца после дубоке, подробне исповести.“

„Духовни живот унутрашњи се насилно намеће. Тешко је слободном човеку ставити себе у режим и не одступати од њега.“

„Ћути, смиравај се и радуј се када те гоне, коре, уче, срамоте и – све без разлога, ни за шта. Смирење срца је прече од свега. Без смирења и дуготрпљења нема спасења. Демони се моле и посте, и све трпе, али смирење и Исусову молитву – никада и нипошто. Ћути и буди глув!“

„Учи се да будеш бесловесна слушкиња Христа, у потпуном ропству и свим својим срцем Његова. То је једина срећа на земљи и у вечној вечности.“

„Гордост се показује у човеку јасно када је он телесно немоћан. Нестрпљивост, раздражљивост, тврдоглавост, ћудљивост, сузе, самосажаљевање, све скривене и не показиване ране срца излазе напоље из свих отвора срца као смрдљиве стенице.“

„Снага и центар хришћанства јесте смирена љубав. Она све побеђује. Богу и победи Његове истине води један пут – пут ове смирене љубави.“

„Проверу послушности монаси пролазе у нестицању и послушању, чистоти свакој, спремности да пострадају за Христа, ћутању, бдењу над собом, самоанализи, забрањивању ма какве претеране слободе људске.“

У ВОЛГОГРАДУ

У Волгограду се Баћушка бавио беседама и општом исповешћу. Храм је тамо био огроман, могло је да стане 5 хиљада парохијана. Видећи огромну количину народа, Баћушка је налазио у себи огромну енергију да поучава народ. Интересовање народа за беседе је приморавало Баћушку да говори неуморно, да проповеда, васпитава. Локално свештенство се бавило само извршавањем треба. Било им је мучно да виде крај себе оваквог проповедника, па су се жалили архијереју. Архијереј, архиепископ Сергије (Ларин), бивши обновљенац, страшно је замрзео Баћушку и протерао га из Волгограда. На превару је успео да издејствује забрану свештенослужења Баћушке у року од петнаест година. Заобилазећи патријарха Алексија, преко савета за религијска питања, Волгоградски архијереј је постигао то да су о. Симеона „заточили“ у Псковско-Печерски Успенски манастир.

ПСКОВСКО-ПЕЧЕРСКА ОБИТЕЉ

Псковско-Печерска обитељ никада није затварана. То је јединствен манастир с великим подвижницима. Овде је, осим овдашњих, било много валаамских стараца-прозорљиваца. Овде су били и архијереји у пензији. На празнике су увек служили. Монаси су углавном били прости, необразовани. Долазили су овамо као младићи и остајали заувек. То су били монаси-молитвеници. Али било је, наравно, и учених монаха, било је много великих стараца-прозорљиваца. О схиархимандриту Симеону једном је Баћушка овако рекао: „Његовим молитвама сатана не може да приђе манастиру чак ни на 30 врста“.

За време другог по реду гоњења Цркве за време Хрушчова затваране су не само цркве, већ и обитељи, семинарије, духовне академије. И све више се то примицало и Псковско-Печерском манастиру. Већ су, говорило се, припремали планове затварања манастира да би га учинили „народним добром“, то јест музејем. Код намесника су долазили косомолци: „Звона сметају граду, не може да спава. Звонити више не треба!“ На шта је намесник, архимандрит Алипије, одговорио с осмехом: „Нисам ја тај који је установио звона, нити ћу ја да их забрањујем“.

Баћушка се појавио у манастиру и својим духовним понашањем је заслужио милост код владике Јована. Владика је укинуо све забране: Баћушки су дозволили да служи, исповеда, врши молебане, чита молитве бесомучнима. О. Сампсон је на минимум скраћивао своје беседе, у поређењу с онима које је изговарао у Волгограду и Мордовији. Али када би говорио или вршио заједничку исповест, својим ватреним, поражавајућим духовним стањем би запрепашћивао све слушаоце. И, наравно, о његовим беседама су чули и у Петрограду и у Москви (ходочасници су углавном били из ових градова). Али такав духовник као што је Баћушка није могао да остане неприметан. Од тог тренутка су се појавили зли фељтони о Псковско-Печерском манастиру: Баћушку су оптуживали за чудовишне ствари, клеветали га као човека да је агент фашизма и представник аристократије, гроф који се крије испод монашке расе. И чудили су се како то да је до сада још увек жив?

Архимандрит Серафим је такође био из аристократског рода. И њега су клеветали и оптуживали за издају Домовине, за сарадњу са фашистима. Али најтеже је било Баћушки. Њему су лако могли да приговоре: био је тесно повезан с народом, живео је ради народа и за народ. Око Баћушке је увек било много људи. Осим његове духовне деце, долазили су му људи из свих градова. Чак су локални житељи већ били његова духовна деца. Баћушку су почели да оптужују да је агент – „проповедник религиозног опијума за омладину“.

Баћушку су гонили атеисти-богоборци с паролом да он упропашћује омладину религијом, одузимајући им живот, прави од њих фанатике, примамљујући их вери, чини их несрећнима, јер не могу да схвате лепоте света. И одлучили су да га разобличе у том погледу.

У манастир су долазиле две циганске породице: можда да се моле, можда и због других циљева. Али је тачно установљено да су они били постављени да мотре на Баћушку и да гледају да ли исповеда после службе, да ли разговара с неким од придошлица или мештана, да ли му преносе писма, прилази ли му омладина…

Од Циганки се Баћушка избављао уз помоћ новца. Тиме су биле веома задовољне. Али када је престајао то да чини, оне су му претиле.

И тако је Баћушка добијао периодично разне наредбе: час су му забрањивали да литургише, час су му поново скидали све забране. Бура је достигла врхунац кад се појавила нека Лидија Кухарева, психички болесна жена. По њеној пријави су Баћушкину духовну децу почели да позивају у милицију. У Печорама је Лидија ишла по кућама и обележавала врата и зидове кућа у којима су живела чада Баћушке, исписивала бестидним речима, претећи: „Све ћу вас истерати одавде!“. И галамила је, сипајући свакакве нечисте речи.

Баћушка је одмах почео да шаље своју децу: неке у грузинске манастире, неке у јужне градове да би пригушио овај пожар.

Баћушку су замолили да напусти манастир да би се избегло његово затварање. Његов духовни син, о. Виктор га је примио код себе док није завршен грађански поступак.

У МОСКВИ

Грађанске власти су ослободиле оптужби Баћушку и он је отишао у Москву код патријарха Алексија. Свјатјејшиј му је скинуо све забране, обукао је Баћушку у монашку одежду и ради потпуне обуставе гоњења од стране грађанских власти понудио је Баћушки да оде у пензију. Баћушка се послушно сложио. Надаље је Баћушка живео стално под заштитом Свјатјејшег Алексија.

У Москви је Баћушка живео као пензионер, редовно је добијао од Патријаршије пензију. Материјално су му помагала и духовна деца, архијереји, свештеници, мирјани. Упркос нелегалном боравку у Москви (регистрован је био у Владимирској области), Баћушка је сву своју наду усмерио на Господа и живео правим животом старца: исповедао је, водио преписку, писао много чланака за часопис „Московска Патријаршија“ потписујући се туђим именом.

Посетиоце је имао најразличитије: мирјане, монахе, студенте-богослове, свештенике, архијереје, научнике. Чак су и лекари који су га лечили били веома заинтересовани за Баћушку. Међутим, основна његова брига су му била духовна деца.

Како после пријатног манастира после пресељења у град сачувати онај идеални, манастирски духовни пут и наставити га у истој чистоти, ревности и љубави према Богу? .. Баћушка је морао више и чешће да разговара са својим чадима, да више пише и да још више развија своју пастирску ревност. Добивши благослов од патријарха Алексија, Баћушка је почео често да служи ноћу. Ноћне службе су толико јачале општи духовни мир да се и до сада тешко заборављају. Прво, духовна деца Баћушкина су се на тим службама заједно окупљала. То их је још више обједињавало. А друго, заједничке трпезе после служби су такође остављале на све утисак љубави и заједништва.

Ова ноћна бдења (свеноћнице и литургије) су чиниле разумљивом ревност древних хришћана. Заједничка молитва, заједничка трпеза – све је то толико спајало да је немогућа била некаква нељубав или непријатељство према некоме.

Из Баћушкиних писама за време гоњења у Печорама

„Печоре. 1963. година.

Заносим се кад ходам. Срце ми је веома слабо, јетра и чиреви страшно боле. Живим од црне кафе, белог двопека и јаког чаја. Подгревам кашу од хељде… Спавам, али сам веома слаб. Страшно сам смршао, све спада с мене. Потребан ми је одмор од суза и ужаса, од зла.“

„Москва, 1963. година.

Свјатјејшиј ће решити моју судбину (на земљи) у понедељак. Ствари ћемо довести када будем имао указ у рукама. Утолико пре што нећу бити у Владимиру. Веома бих желео да не будем тамо, боље у Калуги. Видећемо како ће бити, како Бог буде желео…“

„Постараћу се да наведем убедљивије молбе. Болест и ужасно стање жалости због непријатности с… Ипак се превише бавим људима…“

„…Нису сви такви, али има их – са најглупљом могућом завишћу и природном класном нетрпељивошћу као према племићу! Учене монахе не воле, али таквих је мало.“

„Договорите се да утроје читате за Велики пост. Моју судбину решава Свјатјејшиј и овом његовом влашћу ће бити показана Промисао Божја.“

„Ви сте сви моји, – моја утеха. Како се радујем да се молим с вама када сте заједно. Како тихо, надахнуто, дубоко буде! Највеће ми је задовољство – да служим рану или наручену за некога литургију, молебане, помене. Тако ми је радосно тада с вама!“

„… Веома се умарам, јер ми је правило велико. Сна је недовољно, а морам да пишем, па онда можеш и да очекујеш нападе од архиепископа, од лукавих људи, од ђавола. Очекујем с нестрпљењем литургију, усамљену, личну. У суботу би требало да служим рану. Прехладу носим, али глас нисам изгубио. Срце ми није баш најбоље.“

„После тешке ноћи немам снаге, лежем. Ноћ је веома мала. Озбиљно запаљење плућа. Јако опасно. Лекар долази скоро свакодневно. Спремила ме је за спавање, сама ће ми давати ињекције у вену.“

„Реци свима, свима мојима да их молим да се моле за мене болесног. Реци свима да не треба акатист Свемогућем Богу, већ 100 Исусових и акатист Скорбјашчеј. Нећу вам писати. Веома су ми потребне ваше свете молитве. Лекарка ми је забранила да идем у храм, али ми је дозволила да дању шетам. Тако је, очигледно, Богу угодно. Печоре ме припремају за опозив. Изгледа да је време близу. Затворништво је воља Божја за мене да би се припремао. Ужасавам се због своје потпуне неприпремљености.“

„Био сам тешко душевно болестан, ридало ми се цео дан, нисам могао никоме да пишем.“

„Ти не знаш шта се десило. Тешко можеш да замислиш моје муке. Знај: ако ти не пишем, или нисам стигао, или се нешто велико догодило.“

„Да, схиму очекујем, припремам се. Можда ће ова болест умирити владику Јована, па ће да ме постриже.“

„Ништа не узимам у уста. Отрован сам лековима и болешћу, пијем много. Јео сам усољену рибу (мог омиљеног сибирског лососа). Чај, црни хлеб. У келији је свакодневно +25 степени. Жељено потпуно затвнорништво нико не сме да прекрши. Расположење ми се поправило, много пишем, али много и лежим. Мислим да изађем у суботу за касну литургију. Моја температура увече не спада.“

„Веома, веома сам уморан. То је био разлог због којег нисам ишао на касну литургију и нисам учествовао у литији, јер ми је срце било лоше. Већ сам се уморио. Резерве од одмора су се потрошиле. Чир ме мучи и исцрпљује. Вероватно ћу ових дана код лекара (чак и у току недеље када служим). Маштам о својој седмици литургијској, али демони ће сигурно нанети жалости мојој дечици, а ја ћу да ридам, гледајући их.“

„Примаћу ињекције, лечићу још мој чир. Позвали су лекара, опет имам запаљење левог плућног крила, и срце је лоше.“

„Веома сам слаб, храна је лоша, немам снаге. Спавам три сата, посла имам преко гуше. Срце рида, преживљавајући страхове од власти…“

„…Треба лећи, али узалуд се приморавам. И душевно сам болестан, плаче ми се од жалости. Физички здрав скоро да никад нисам. Душевне муке су сад веома јаке.“

„Веома се жалостим око очувања манастира. Не спавам три дана и ноћи. Неочекивано велика радост – дозволили су ми да служим. Морао сам да изађем на мраз, ризикујући. Дисање болно. Плућа не трпе мраз. Веома су ми нежна и слаба.“

„Рука ми не даје да пишем, боли ме страшно. Решио сам да дам себи потпун одмор и да лежим и никог не примам.“

„Снага ми се полако враћа. Данас сам био на вечерњој, појао сам. У глави ми се врти, ноге су ми слабе, веома сам уморан.“

„Јетра, чир, срце, ноге, – болесни су ми већ 20 година…“

 

Превод са руског:

Биљана Вићентић

Извор: https://svetosavlje.org/tvoj-ava-i-duhovnik/