Старац Сампсон Сиверс: Твој ава и духовник (1)

Објављено 10 децембар 2019

sampson

СТАРАЦ ЈЕРОСХИМОНАХ САМПСОН

ТВОЈ АВА И ДУХОВНИК

Главни центри у којима се концентрише духовни живот, где се одвија упорна борба за очување живе вере у Бога и усаглашавање с том вером читавог живота, где се упорно боре са грехом у име светости и чистоте живота јесу православни манастири и православни храмови. На њих се с посебном снагом и обрушава злоба неверја и равнодушности оних који одричу Цркву. Заштитити од неправедних оптужби, отворити очи слепима и уши глувима је немогуће само речима, самим изразима. Најбоље средство за показивање истине Цркве народу би било упознавање друштва са живим плодовима исправног црквеног живота, према речима Јеванђеља: „Дођи и види“ (Јован. 1, 46): види шта Црква даје друштву, колики је њен значај за њега! Један од таквих зрелих плодова живота Цркве јесте старац јеросхимонах Сампсон (Сиверс), који се упокојио 24. августа 1979. године.

УВОД

Сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати (Матеј. 16, 18). Дакле, само због Божанског порекла Цркве и задатка који јој је одозго поверен, Христос не може да је остави, већ како у прва времена хришћанства, тако и данас, непроменљиво светли у њој Својом тихом небеском светлошћу, и ту унутрашњу светлост у Цркви виде они који имају очи да виде.

Отац Сампсон увек је изгледао уредно, веома лепо, „архијерејски“. Ко га лично није познавао рекао би: „Ово је неки архијереј“.

Отац Сампсон је карика која повезује наше доба са временом првих хришћана. И у томе је његова нарочита заслуга за православни руски народ. Старац Сампсон је тачно објаснио и понудио како да се у овакво сурово, безбожно време постане прави верник и постигне светост.

Без обзира на свој строг схимнички живот, Баћушка је био веома благ према својој духовној деци. Многи од њих су живели далеко и ретко су могли да виде старца. Али свака душа је тако патила за Баћушком да је то тешко било поднети. Ради утехе Баћушка је морао да шаље поклоне: иконе, књиге. Али нарочита утеха је била ако добијеш фотографију са његовим потписом. Због тога је Баћушка морао често да се фотографише. А то су чинила његова духовна деца. И тако се накупила читава серија фотографија. Дошло је време да се обнародују не само његове беседе, поуке, писма, него и фотографије на молбу многих људи.

Личност старца Сампсона је била таква да је сваки човек обратио пажњу на њу. Видевши Баћушку људи су налазили у њему не само духовно веома богатог човека, не само прозорљивца, проповедника са беседничким даром, него и јединственог човека из прошлости, васпитаног још пре револуције, који је сабрао све оно богатство које му је дато. И он не само да није изгубио то богатство, него управо обрнуто, још га је са већом снагом испољио, захваљујући свом подвижничком животу који је живео до свог последњег даха.

У последње време су нарочито често говорили старцу: „Обавезно наручите свој портрет. После ће бити касно, и нама ће бити веома жао што смо изгубили такву вредност без трага“.

Његов лик је лик великих преподобних отаца древног хришћанства. Име Сампсон у преводу значи „сунчани“, и ту његову сунчаност, огњеност су људи осећали.

Старац јеросхимонах Сампсон се родио 1898. године, 27. јуна по старом, а 10. јула по новом календару, на дан празновања преподобног странопримца Сампсона у Санкт-Петербургу.

О ОЦУ

„Мој отац, гроф Еспер Александар Сиверс, добио је високо војно образовање на Академији генералног штаба. Био је каваљериста. У недељу сви иду да се моле, а ми – у манеж. У Кириоки, данашњи Зеленогорск. „Хајде, Едик! Идемо да дресирамо коње!“ Дресирали смо енглеске, орловске касаче, и то све јашући. У седлу, без седла, на женском седлу, стојећи на коњу. Маштао је да ћу и ја постати коњички официр. Он је био син познатог академика, професора Академије уметности. Веома одважан. Срчан, страшно је волео људе, ручао је са војницима, увек је био с војницима“, – овако Баћушка прича о неким моментима из живота с оцем.

„Била је и некаква пресавијена и спојена кожа која се савија и којом се туку коњи. И ја сам понекад добијао тиме по рукама или по задњици. И трпео сам и ништа више! Не смеш да паднеш – и то је то!“

„Мама није знала за те ствари. Она се бавила својим пословима, ишла у цркву, а ми да дресирамо коње. Сваке недеље.“

„…Имао сам посебан однос с оцем. Ево једне недељне епизоде. Седимо, ручамо. Недеља је, нема гостију. Отац ће мени: „Едик! Једнина од „панталоне“! Ја одговарам: „Панталон!“ А отац – трас по челу! Други пут: „Једнина од „панталоне“! – „Панталон!“ И опет – трас преко уха. Све тако за столом. А онда и трећи пут: „Едик! Једнина од „панталоне“! – „Панталон!“ – „У кухињу! Напоље!“. Решио сам да задиркујем оца. Страшно сам волео да га пецнем. Било ми је због тога веома тешко, зато што сам био веома живахан, пун животне радости и схватао сам да и он мене пецка. Хтео сам да га мало наљутим. Касније, када сам већ имао 15-16 година између нас је дошло и до туче. Неко је звао и ватрогасну чету, јер се цео стан тресао. Мама нас је раздвајала. Било је страшно: скидали смо врата из шарки. Покушавао сам да ударим оца нечим по глави. Затварао сам се у његов кабинет, тамо је био прозор. Избио сам тај прозор, изашао напоље и трас – оца по ћелавој глави! То је била права туча. А онда сам прешао са четвртог спрата на трећи по олуку, и на главни улаз. И опет по оцу! Па назад горе. Као неки месечар по таванима и крововима!“

О ШКОЛСКИМ ГОДИНАМА

„Родитељи су ми давали сребрњаке за доручак. Ја сам куповао књиге за тај новац. Крио сам се на тавану и читао те књиге тајно од родитеља. Имао сам већ 9 година када сам духом постао православан.

– За школских дана био сам јак, спретан. Нисам никада био зао, то ме је спашавало. Страшно сам се плашио пакости, да нанесем човеку патњу. Али сам бранио оне које су вређали толико да сам испадао глуп. То је било и у млађим и у старијим разредима. Улазио бих у свађу и тукао онога ко вређа. Највише сам, рецимо, бранио Јевреје, нејаке, оне који су лоши ђаци. Ако неко вређа, исмева – тога нисам могао да трпим органски. И имао сам масу непријатности од јаких. Таквима нисам попуштао, тукао сам се страшно, до крви. О, тада се пази! И обавезно нос: разбијем нос тако да крви буде доста. Тада се обично уплаше и беже. Како сам умео да звекнем по носу – само тако оде нос!.. Будући монах…

– Они су војници – монаси – војска…

– Да, али војска невидљиве силе. Мама је неколико пута долазила у школу: „Шта је сад Едик направио? “ Ја јој испричам шта је било, и она ми верује. Како друкчије: преко уха дати је одвећ мало.

– Она је, изгледа, била сигурна у вашу доброту, Баћушка?

– Можда. Ако сам икада уопште и био добар… Да ли сам икада био добар? ..

„Имао сам тек 15 година када сам по први пут сам видео своју будућност у Лаври Александра Невског. Дошао сам једне недеље на литургију, појао је архијерејски хор од 80 дечака. Можете ли то да замислите? Танушни звончићи, дечачка молитва!.. То је било нешто чудесно.“

„Мој прадеда је био декабриста, Александар Сиверс. Декабристи су били занимљиви глупаци. Са идејом, веома добри, високо чисти морално људи. Паметни, а велики глупаци.

А чукундеда, гроф Иван Сиверс је био министар спољних послова Екатерине Друге и гувернер Москве. Његов отац Јаков Јефимович Сиверс (1731-1808) је радио у руској амбасади у Лондону (1776-1781). Био је и новгородски гувернер 1789. године, ванредни амбасадор у Пољској. Активни учесник треће деобе Пољске. За време Павла Првог био је одређен за управника васпитних домова. Постао је гроф Руске империје и каваљер реда Јована Јерусалимског.“

Баћушка је имао веома живахну природу. Прошавши војно васпитање код свог оца, могао је да изводи веома смеле трикове. Тако би, на пример, при пуној брзини на бициклу налетео на зид. И одмах затим би направио осмицу. Питали су Баћушку зашто је то радио. Осмехнувши се одговорио би: „Да бих видео какав је то осећај“.

О МАЈЦИ

Баћушкина мајка се звала Ана Васиљевна. Она је била најлепша девојка Лондона. Тамо је завршила конзерваторијум, онда су је верили за индијског принца који је био наследник престола. Када је сазнала да није поштен, она је отпутовала у Русију.

Била је ученица Фараре. У Петрограду је давала часове Шаљапину.

Једна познаница пише овако о њој: „Она је рођена Енглескиња која је у Русији остала потпуно усамљена. Некаква туга је сијала у њеним очима. Касније смо сазнали да Ана Васиљевна има лепог сина који је узрок њене дубоке жалости и сталних немира, јер је без обзира на своје сјајне способности и лепоту неочекивано отишао у манастир и после тога „нестао без трага“ за мајку. Код Ане Васиљевне на зиду изнад стола сам видела неколико фотографија дечака, онда младића, и на крају веома лепог двадесеттрогодишњег човека у монашкој одећи. Суздржала сам се од било каквог запиткивања, мада ме је чињеница да Ана Васиљевна има сина-монаха дубоко поразила и узбудила.“

Пре десетак година свратили смо у Улицу Моховаја број 12 у Петербургу где су становали Сиверси. У том кварту су живели само странци. Очевици још увек памте каква је то била сензација када је Баћушка отишао у Лавру Александра Невског и постао православни монах.

О ОБИТЕЉИ САВЕ КРИПЕЦКОГ

Од 1917. до 1918. године Баћушка је био у обитељи Саве Крипецког.

Још као дете је тежио монаштву. Већ као младић желео је да се упозна са монашким животом. По Божјем Промислу се сместио у руски православни манастир Саве Крипецког код Пскова. Овде је прошао кроз сва манастирска послушања. Овако је Баћушка препричао неке моменте из манастирског живота:

„Међу братијом у обитељи Саве Крипецког (какав је то строг манастир био!) био је један, мој сусед, који се бавио рецитовањем Љермонтова или Пушкина. Долазио би код мене: „Брате Александре, слушај како је дивно Пушкин ово написао!“ И стоји с књигом у руци и рецитује Пушкина. И то у пустиножитељном манастиру! И нико за то није ни знао! И он се никоме никада и нигде није због тога покајао. Игуман то није знао, а ја сам имао на уму закон, иако сам био почетник: никада ни о коме ништа не говорити. Шта све не знам, зар не? Ништа не знам! И ако ме питају – игуман или старији монах – не знам, иако врло добро знам. Зато што је тајна тајна. Када он код мене дође, ја се правим: као, само ви читајте, оче, читајте. Седим на свом лежају, а он стоји, декламује.“

– Баћушка, па зар то није човекоугађање?

– Није. Ја као млађи нисам имао права да исправљам, учим, опомињем и подучавам. То је смирење. То је темељ смирења.

– А тај човек је незлобив и није знао да је то грех?

– Да. Он је у простоти свог смирења рецитовао Пушкина. Рецитовао је и Љермонтова, читао је „Бородино“. А ја сам напамет знао те ствари, а за њега је то било откриће. Понекад сам га и исправљао кад није разумевао смисао.

– Можда то и није грех?

– Не, то је опустошеност његовог личног живота, јер није знао за духовни живот. А ове стихове Љермонтова и Пушкина, или, рецимо, „Рат и мир“ Лава Толстоја, – рецитовао је напамет читаве одломке… То је, наравно, веома лепо, уметнички лепо, зар не? То је и поражавајуће мудро, али за нас, монахе, апсолутно непотребно.

– Можда ви тада нисте једноставно могли да разумете због чега он то чини…

– Тада нисам разумевао. Па био сам нов, тек сам примио православље, а за пола године се нашао у манастиру. Само сам се чудио: „Баћушка, зар вам се ово допада? “ Питао сам га у чуђењу, зато што сам ја као библиотекар у манастирској библиотеци издавао књиге. И већ сам знао читаво богатство библиотеке. Био сам одушевљен житијама светих и „Добротољубљем“ и т.д. Чудио сам се што он више цени Љермонтова, „Рат и мир“ Лава Толстоја, рецимо. Или од Достојевског „Злочин и казну“ и „Браћу Карамазове“… Мада је Фјодор Достојевски веома богат човек. Он је на гробљу у Лаври Александра Невског. Био је дубок, православни хришћанин. Био је на робији због једне ствари и међу робијашима је видео сво дно, сву психологију порекла злочина. И ето те ствари ми је јеромонах читао у заносу, одушевљен. Али ја нисам смео да му кажем: „Баћушка, јесте ли чули јучерашње житије, како се један преподобни подвизавао тако и тако, и како је мудро рекао то и то? ..“

– Баћушка, а да сте тамо провели десет година, да ли бисте могли да му некако кажете?

– Да сам добио послушање да будем духовник, онда бих имао право…

Било је и монаха без икакве уредности. Ево како Баћушка о томе пише:

„Аљкавог и прљавог монаха карактерише и иста таква савест. Ко је споља уредан и чист, томе је и савест доведена у ред. То је психолошка истина. А мени је суђено било да много тога видим. Имао сам једног суседа у обитељи Саве Крипецког где сам био кочијаш и коњушар, а такође сам и краве музао. Један сусед-јеромонах. Имао је Пљушкинову страст. Све је вукао у своју келију: старе кофе, старе каљаче, старе крпе, некакве новине. Устребаће му, мислио је. А и живот му је био исти такав!

Био је још један јеромонах: празни зидови, клупа на којој је спавао. На клупи ништа. Клупа покривена ћебетом. Икона Богородице и још некаква икона, 2-3 књиге. Али кад га погледаш – свећа права! То је била жива молитва, то је био анђео у телу.“

– Бдење у суботу, а ја морам сву ноћ да напасам коње. Звоне за литургију, а ја терам своје коње кући.

– А зашто има толико коња у манастиру?

– Мора… За рад… да ору, дрљају. Ми смо све сами радили, ништа нисмо куповали. Кад дође време за орање, за дрљање: „Ајде, за рало стани!“ И ја сам ишао за ралом, водио коња. А онда треба дрљати, косити, спремати сено за краве, коње. Онда треба жети: „На ти срп!“ Жена нема, сви у манастиру морају да жању овас. Онда скупљамо сено. Све у свему, морали смо све могуће послове сами да радимо. Само не могу кровове да бојим и покривам. То је био испит. Својом Промишљу ме је Господ припремао за монахе…

У манастиру Саве Крипецког су Баћушку ухапсили. Због његовог спољашњег изгледа су га осумњичили да је царског рода. Ухапсила га је бригада Летонаца, али је командант био Рус и водио је Баћушку под руку. И захваљујући њему је Баћушка остао жив. Војници су хтели да ишчупају Баћушку из његових руку и да га докрајче. Два дана пре смрти Баћушка нам је поново испричао како су га ухапсили, и као је преживео захваљујући команданту:

„Када су ме водили на стрељање у обитељи Саве Крипецког, левом руком ме је придржавао командант, а другом руком је држао напуњену пушку штитећи ме. Схватао је да се око нас налази гомила звери и бандита. Ја сам потпуно мирно, ни о чему не размишљајући, ничег се не плашећи, ишао с њим, а он ми је тихо напомињао: „Немојте ни на корак од мене да се одвајате, могу да вас растрзају.“

– А зашто?

– Онда су била револуционарна времена. То је страшна тајна, страшна тајна. Она је несхватљива. Велики угодници Божји се такође плаше и плашили су се тог страшног часа. Ноћу саслушавање: од 11 сати увече до 5 сати ујутру. Сваког сата су се смењивали испитивачи. Питања су мењали. Оно што су питали у 11 сати, поново би изненада упитали ујутру у 5 сати. Ујутро би већ био потпуно пијан од умора.

„Стрељања су обављали ноћу, уочи Покрова. Извели су мене и једног од спахија који је долазио код мене у манастир, поставили уза зид. Препознао ме је. Стрељали су га у истој гомили са мном.“

Иза стога сена су дежурали монаси, по послушању које им је дао игуман. Извукли су Баћушку из гомиле мртваца, преобукли га у шињел Црвене армије и одвезли у Петроград, код мајке. А мајка га је одвела у болницу.

Страшни метак је на свом путу смрвио кост десне руке као машина за млевење меса. Смрвљена је била и жбица, и кост у зглобу рамена. Жбица која је била потпуно смрвљена је извађена, а на њено место је стављена туђа, а у раме су ставили плочице. Комадићи костију су до краја Баћушкиног живота излазили, а на неким местима су се ране загнојавале. С времена на време би медицинска сестра или лекар мазали те ране алкохолом.

ПОЗНАНСТВО С ПАТРИЈАРХОМ АЛЕКСИЈЕМ

Из Петрограда су болницу евакуисали у Тихвин где је епископ био преосвећени Алексије (Симански). Тамо се Баћушка налазио на послушању код Свјатјејшег Патријарха. После године дана у Тихвину опет се вратио у Петроград.

„Морам да се спремам за манастир: узео сам кофер, душек с јастуком, и на таљигама Невским проспектом из стана у Лавру. У црним лакованим ципелама, у сивом оделу, прстење на рукама… Имао сам осам одела, за сваки дан једно. Данас је, рецимо, петак – значи зелено одело. А кравата – само црна.“

– А зашто сте ишли пешице? Није било превоза?

– Хтео сам свечано…

Постриг у мантију с именом Симеон је извршио над Баћушком владика Николај (Јарушевич) 22. марта 1922. године. Исте године је патријарх Тихон рукоположио Баћушку за јерођакона. Он је био други тенор. 1925. године, 19. јануара, на празник Богојављења, на раној литургији Баћушку је рукоположио архиепископ Васијан. Истовремено је постављен за благајника.

О ЛАВРИ АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ

„У Лаври Александра Невског су били чувени догађаји… Нисмо имали веша, да се пресвучемо. Имао сам рукавице: сеном закрпим рупу и ето ваљенки…“

Лавра Александра Невског је за Баћушку била темељ његовог старчества. Овде је осим одговорних послушања понео и тајне подвиге молитвеног труда. Нарочито се бавио Исусовом молитвом. Баћушка је учио Исусову молитву с посебном усрдношћу: не само код стараца код којих је био келејник, већ и код оних монаха који су строго живели, који су имали посебне подвиге молитве и ноћног бдења.

„Био је, рецимо, и један робијаш, схијеромонах Јефрем. Он ми је објаснио исправно схватање Исусове молитве. Примио је схиму после завршеног робијања: добио је 25 година за убиство оца секиром, али се њему чинило да је та казна мала. Тако да је примио схиму. Једном ми се обратио с овим речима: „Да ли ти, господичићу, знаш шта је Исусова молитва? „Ја сам, наравно, зинуо и отворених уста слушао. А онда ми је он постепено све детаљно објаснио. Гледао сам њега како говори молитву, видео сам га како се ноћу на гробљу моли. Он ноћу није никада спавао у келији. Старац у дубокој старости од 80 година. Неписмен…“

„У Лаври Александра Невског је било много различитих монаха, чувених и непознатих. И сви су били међусобно блиски.

Било је и тајних подвижника. А ја сам имао прилику да посматрам како ко живи. На пример, мој омиљени јеромонах Нестор. Он је завршио академију генералног штаба, а онда је пожелео да постане музичар. Завршио је конзерваторијум, а онда је пожелео да постане монах. Био је искушеник свега пола године, и онда су га постригли. Страшно га је било и погледати: био је плав, али сав мокар од суза. Стално му је кецеља била мокра, толико је плакао! Анђелско биће! Имао сам част да с њим живим у истој келији. Његов брат, Серафим (умро је недавно у Горком као архиђакон), завршио је на уметничкој академији иконописање. И ми смо у келији имали радионицу. Ја сам био у једном углу, а Нестор у другом. А Серафим је живео посред келије, јер је около била иконописачка радионица, штафелаји. Он је сликао древне иконе: према одређеном писму, школи. Веома је био леп, исте висине као и ја. Плавокос. Није имао ни бркове ни браду. Али архиђакон је био Лавре, дакле, значајна личност! Апсолутни до-бас. Музички бас. У келији смо утроје живели, заједно смо ту и полуноћницу служили. Заједно смо и правило читали, док нас управа није раздвојила. Онда сам добио своју келију. И нисам никога држао код себе. И сам нисам ишао у госте код других. Монашки живот је сладак: што строжије живиш, то је слађе! А када се разболиш, јавиш да си болестан. Здравље треба чувати – то је дар Божји.“

– Епископ Нектарије ме је често исмевао.

– Зашто је то чинио?

– Волео је да прави несташлуке… Иначе је био веома строг аскета. Зими Лавра буде сва у снегу, ми се у 4-5 сати ујутру спремамо за полуноћницу, а он трчи у гаћама по Лаври стазицом. То му је била гимнастика. Јак Украјинац. Веома снажан је био.

Митрополит Венијамин (Казански) је управљао својим свештенством с духовном и животном мудрошћу. Владика је брижно чувао истинске монашке завете. Имао је редак дар суза. Под утицајем митрополита Венијамина цела лавра и Петербург су задобили нарочито светло, продуховљено расположење, сијали су истинском духовном хришћанском просвећеношћу. Владику Венијамина су стрељали за време револуције. Седам пута су пуцали у њега и нису могли да га убију. Тада га је војник замолио: „Оче, помози, уморили смо се покушавајући!“

– „Благословен Бог наш свагда, сада и увек и у векове векова. Амин“ – изговорио је Владика и благословио их. Опалили су по осми пут и убили га.

Постоји још једна велика личност блиска Баћушки, епископ Григорије (Лебедев).

„Епископ Григорије је завршио Московски универзитет и предавао је књижевност у гимназијама Москве. Затим је запросио кћерку протојереја, и ускоро је требало да буде свадба. На пола сата пре свадбе одједном се све растурило, брак је постао немогућ. Отишао је у Данилов манастир код преосвећеног Теодора. Свјатјејшиј патријарх Тихон га је исте вечери постригао у монаха с именом Григорије. Затим се уписао на Духовну академију, убрзо је постао јерођакон, следећег дана јеромонах, и исто тако брзо – игуман и архимандрит. Како сам се дивио моме љубимцу, владики Григорију, када је он био настојатељ Лавре Александра Невског! То је било право усхићење, веома блиско заљубљености. Често сам се чак и бојао да се не створи некаква страст. Владика је за мене одувек био пример великог архијереја. Имао је огромну браду испод појаса, огромне две плетенице, веома тужне и паметне очи. Страшно је био паметан! И имао је бесконачне сузе! Толико је много плакао да је већ ставио трећи пар наочара. Владика ми је говорио такве ствари које ја после никад и нигде нисам чуо. У 16. и 17. броју „Богословских радова“ су објављене његове речи: он пише о јеванђељским представама и мислима. То је нешто чудесно! У њему је било много поетског, а не само аскетског. Био је и аскета, и песник, и богослов. Нисам могао да га се довољно нагледам и наслушам. Често је бивао код мене у келији, и радовао се и плакао. Причао ми је како му се јавио великомученик и исцелитељ Пантелејмон дању у келији, када је лежао болестан. Великомученик му је пришао, прекрстио га и дао му лек рекавши му: „Оздравићеш!“ И владика је устао. У спомен на ово молио је да му се пронађе таква икона великомученика Пантелејмона. Заједно смо били и у тамници: оптужили су нас као да смо тобоже продали 48 архијерејских мантија. Тада смо успели да докажемо да смо потпуно невини. Свјатјејшиј патријарх Тихон га је хиротонисао у епископа. Овај је отишао, био хиротонисан, и одмах након тога је ухапшен. Где је погинуо, не зна се.“

О СХИЈЕРОМОНАХУ СЕРАФИМУ ЗАТВОРНИКУ (ВИРИЦКОМ)

Након доласка у Лавру Баћушка је неко време био келејник јеросхимонаха Серафима који је био последњи духовник Лавре.

То је био велики старац, чудотворац. Он је као и преподобни Серафим Саровски стајао 1000 дана и ноћи клечећи на коленима и молио се за спасење народа и земље Руске у оно страшно доба. Предсказао је епископу Хутинском Алексију да ће постати Патријарх. Многа старчева пророштва су се већ збила, а друга тек треба да се изврше. Зато су и толико драгоцена сведочанства о. Сампсона о њему:

„Био је у Лаври и јеросхимонах Серафим-затворник. Он је на следећи начин задобио покајање: сагледао је свој нечастан живот, своју безумност, и у једној ноћи се обратио Богу. Дошао је у Петербургу код митрополита Антонија (Вадковског) и успео да га замоли да га постриже у схиму. Затворили су га у келију, обложили циглама и оставили само један прозорчић доле за воду и хлеб. Тако је он 28 година провео у затвору. Већ четврте године затворништва је постао прозорљив: исповедао је људе кроз двоја врата, не видећи лице и не знајући име. И то четврте године покајништва! А онда је ноћу почео да тера демоне из келије који су долазили да га искушавају. Видео их је исто онако како ми видимо мачке, псе или мишеве. Терао их је, избацивао из келије и кажњавао. Ударао их је, топио у врелој води и бацао у умиваоник. Они су крештали, вриштали, викали, а келејник је чуо да он тера демоне. Ми нисмо видели: прозорчић је био затворен. А о. Серафим нам је говорио: „Пустили сте ми овамо мачке и псе!“, и терао их је и командовао им. Затим је узео на себе подвиг ћутања. Када су га демони јако искушавали, плакао би; ноћу је страшно плакао. Понекад би заборавио на своје обећање ћутања и почињао би да чита молитве на глас. И наравно, келејници су знали шта то значи. О. Серафим се молио гласно јер су му демони страшно досађивали. Када је изашао из затвора, десило се следеће: седимо ми у келији са баћушком Серафимом, а он каже:

– Ено их трче тамо-амо!

– Ништа не видим, баћушка, – одговарам ја.

– Па како то, – каже старац, – ено, види! Дедер, стави овде чашу с чајем!

Помолио се, кад одједном – цап! Такав се смрад осетио по целој келији. А Баћушка Серафим сатерао демона у чашу са чајем! А овај се дере и вришти тамо. Вода је у чаши тако смрдљива постала, да нисмо могли ни у умиваоник да је проспемо, већ смо је изнели напоље. А како да је носимо? Узели смо металну ручицу којом смо хватали угаљ и бацали га у пећ и некако је подметнувши испод чаше да се вода не проспе однели на нечисто место. А о. Серафим нам је наредио: „Немојте сада тамо да идете да се неко не зарази!“ Почео сам да перем чашу после тога, а смрад никако да нестане, чиме све нисам прао. Баћушка Серафим каже: „Пошкропи чашу богојављенском водицом“. Само тако смо се решили овог смрада.“

Код Баћушке је на исповест долазило веома много великих људи. Он је био духовник академика Павлова, код њега су се кајали такође и један од председника Академије наука и многи други. Рецимо, академик Карпински је исто био духовни син Баћушкин. Баћушка је причао о њему:

„То је био чудесан човек, омалени старчић. Али је био цео универзитет, енциклопедија која хода. Просто је страшно колико је знао! А кајао се као дете, таквог је чистог срца. Чудесна пријемчивост, ништа није морао да учи. А како је умео да поштује човека! Ето, рецимо, дође просјак. Он га најпре нахрани: не у кухињи, већ код себе у трпезарији. Обично су просјаци веома прљави, зар не? Вашљиви такође, а он се није гадио! Ми добро знамо како је тешко кајати се онима чији је језик распуштен. Немогуће је чак записати грехове – толико је много зла само од језика. А искуство преподобних отаца показује да ако језик буде ћутао – онда ће и мисли ћутати, и само ће молитва бити показатељ духовног делања. Ћутање је потребно заједно са неосуђивањем, шкртост на језику. Често видимо многе велике људе и како они страшно воле да ћуте, како су немногоглагољиви. Они дуго размишљају, полако размишљају, а онда тек веома шкрто нешто кажу. А што су људи паметнији, то више умеју да ћуте. Понекад не можеш да им измамиш шири, подробнији одговор. То су људи духовног живота, огромног искуства, који желе да се спасу, или који схватају да је Бог свуда присутан. Једном сам упитао Карпинског: „Како то умете да ћутите? На моју срамоту, ја, монах, – па не умем тако да ћутим као ви“. Знате шта ми је он одговорио? „Ћутим и умем да ћутим зато што имам увек у мислима следеће: Бог ме гледа и чује ме. То ме и тера да ћутим“. Ето па видите. Обични мирјанин, иако председник Академије наука, па испада паметнији од неког монаха.“

О АКАДЕМИКУ ПАВЛОВУ

„Академик Павлов је био веома једноставан и целомудрен човек. Као девојка је био чедан. Иако је био ожењен, лекар, физиолог, где се веома лако може изгубити целомудреност. Закони физиологије су тесно повезани са нецеломудреношћу. Он је био свестан тога да мора да мисли и поступа као да је пред лицем Божјим, стално је био свестан свеприсутности Божје. И са људима, и са псима, и за радним столом, и у болничкој соби, – стално се налазио пред лицем Божјим. То је његов посебни квалитет. Шта је све само знао, а тако је скромно мишљење имао о себи, као да је био гимназиста.“

„Скоро сваке године И. П. Павлов је долазио у свој завичај. Ту су га увек дочекивале са почастима рејонске власти. Упућивали су аутомобил пред воз. Павлов је излазио, поздрављао се са свима, а онда је питао: „Је ли ту свештеник? “ – „Да, он вас чека“. И онда је одлазио на гробље, служио помен за покој душе својих родитеља, а тек после тога би ишао на пријем на високом нивоу. И сви су га чекали, нико није изрекао ни речи осуде. Трпели су.

До саме своје смрти И. П. Павлов је био почасни староста Знаменске цркве у Петрограду. Када је умро, сахрана се претворила у грандиозну поворку, његов сандук је носило шест коња. Десетине хиљада, ако не и стотине су дошле да се опросте од њега. Сахранили су га према црквеним прописима.“

У време боравка у Лаври Александра Невског код старца Сампсона се пројавило старчество. Баћушка је био страшно неповерљив према себи: све је проверавао по три пута, толико је био смирен и неповерљив према себи.

„У лаври је постојало право братство, као у доба првих хришћана. Веома брзо су духовно узрастали они који су тако живели, молили се и препуштали се у руке Божје, у свему тежили да творе Његову свету вољу.“

Баћушка је прошао пут ка највишим духовним висинама задивљујуће брзо. Није још напунио ни двадесет пет година, када је отпочео са духовништвом. Водио је духовну бригу о многим дубоким, истинским хришћанима. Али Баћушка није био само духовник, он је био присутан у свим сферама живота Лавре. Каква све послушања није извршавао!

„Када сам ступио у Лавру, имао сам ову навику: да исписујем на зидовима чудесне текстове преподобних отаца о врлинама. И сви зидови у мојој келији су били исписани, зато што је то таква истина да не можеш никад довољно да је се наситиш! И ето када би наишло униније, говорио бих на глас: „Дедер, Симеоне, нађи нешто сада…“ И тражио бих по свим зидовима. Није било никаквих слика, ништа друго, само то. И налазио бих! Стајао бих тако, размислио – и униније би прошло! Па био сам сам као у пустињи…“

– Да ли сте и у свесци правили исписе?

– Наравно да јесам и у свеску, али и на зидове – да буде стално пред очима. Много сам писао на зидовима. Једном је код мене дошао намесник, епископ Григорије. Једно два сата је провео прегледајући моје записе. Како је могуће не дивити се овим текстовима! На пример, „Лествица“ – па то је стварно чудо! Па то је таква задивљујућа прецизност мисли и превода да ни једне сувишне речи тамо нема!

Када је нестао раскол који су проузроковали обновљенци, Баћушка се веома трудио око спасавања бивших припадника ове јереси.

„Поново крштавати и служити опела свим обновљенцима је физички немогуће. Али ми смо то радили: поново смо опојали драге нам људе. Па ми знамо да се обновљенци нису причешћивали Телом и Крвљу Господњом, већ хлебом и вином. Тајна није извршена, јер је тајна – свештенодејство Духа Светог. Несхватљиво, непојмљиво за људски ум тајнодејство благодати Светога Духа, Трећег Лица Свете Тројице. Зато је и најмања увреда њега – смртни грех. Ето зашто свештеници, ђакони и епископи који почине смртни грех, ако се не покају, неће наследити Царство Божје“.

„За време револуције ја сам у келији крио свете мошти Александра Невског. Такође сам желео да спасем од оскврњења Владимирску икону Богородице коју је Александар Невски носио у походе. Он се пред њом молио када је ишао да ратује са Швеђанима, Пољацима, Летонцима. Требало је бежати из Лавре, из Санкт-Петербурга с иконом Богородице и моштима благоверног кнеза. Бекство је замишљено преко Србије. Код Срба, Хрвата, да се мошти и икона спасе од оскврнућа. Али нисам стигао, ухапсили су ме. Није ни било поузданих људи да ми омогуће пут преко границе. Бојао сам се да идем преко Финске, јер су нас Финци хватали и бацали у затвор као шпијуне совјетске власти. И много наших је погинуло ни за шта. Они су трпали у затвор доживотно. Финци су ужасни.“

Све време свог боравка у Лаври Баћушка је био толико лепог изгеда да су неки долазили овамо само да га виде због тога. Једна грофица (од 80 година) је због Баћушке долазила у Лавру ујутро и увече дивећи му се. А када су Баћушку ухапсили, она то није издржала и ускоро је умрла. Баћушкина коса је била смеђа, таласаста, тако густа и дугачка да је сплитао у две плетенице и носио испод појаса. Брада му је исто била таласаста. Очи чисто плаве…

 - Наставиће се -

Превод са руског:

Биљана Вићентић

Извор: https://svetosavlje.org/tvoj-ava-i-duhovnik/