Блажени Филарет Њујоршки Исповедник: Беседа на Пасији

Објављено 16 април 2020

krst6МИТР. ФИЛАРЕТ ЊУЈОРШКИ (ВОЗНЕСЕНСКИ)

ВЕЛИКОПОСНА БЕСЕДА НА ПАСИЈИ

...Али ево, завршава се Крсно страдање, да би се испунило пророчанство. Господ виче: "Жажду!" (Жедан сам!) Јер је Њега, као и сваког распетог, мучила неиздржива телесна жеђ. Али, како је говорио један проповедник, тај узвик је још означавао – ево шта: ''Жедан сам твога спасења, грешниче! Да се оно већ једном изврши!'' Он полаже подвиг за грешнике, и Спаситељ света, Који је искусио последњу горчину, окусивши оцат помешан са жучи, на крају је узвикнуо: "Совершилось!" (Сврши се!) Шта се свршило? Свршило се оно о чему се говорило још у рају, о чему су предсказивали пророци, шта су праобразовали многобројни старозаветни догађаји, а нарочито сва жртвоприношења Старог Завета. Колико је јагањаца као праобраза, било заклано у историји јеврејског народа док, напокон, није био заклан Агнец Божији, Који узима грехе целог света. Свршило се оно што је чекао цео свет, што је чекао не само јеврејски народ већ је, и незнајући, чекао и цео људски род. На крају, свршило се оно због чега је дошао Син Божији на земљу, свршило се спасење рода људског...

 

 

Свима је познато, наравно, да је Велики пост духовна и молитвена припрема за Страсну седмицу, али и сама Страсна седмица нас припрема за празник Светлог Христовог Васкрсења. Тако да, не свуда, али у многим храмовима Заграничја (Руске Заграничне Цркве - прим.прев) савршава се ово богослужење које тек што се завршило, названо ''пасија'', које као да нас приводи Страсној седмици, јер се у њему већ спомињу Страдања Христова у јеванђелским читањима и песнопојањима Страсне седмице. На тај начин се ми постепено припремамо за то да достојно сусретнемо и проведемо Страсну седмицу.

О Страдањима Спаситеља може се говорити бесконачно. То је духовни бездан који не може исцрпети ниједна људска реч. Ја само хоћу да зауставим вашу пажњу на једном догађају који се десио у ноћи страдања Господњег. Ми знамо из Јеванђеља, да је Господ упозоравао Своје апостоле на Тајној вечери, говорећи им: "Все вы соблазнитесь о Мне в эту ночь…" (Сви ћете се ви саблазнити о мене ове ноћи...)

Зачуо се одговор апостола Петра: "Аще и вси соблазнятся, аз един никогда не соблазнюсь", т.ј. ''Ако се сви и саблазне о тебе, ја се никад нећу саблазнити''. Као одговор, апостол је чуо страшно предсказање у које он није поверовао како треба, и затим је, наравно, горко зажалио због тога. Господ му је рекао: ''Теби, Петре, кажем, да неће петао запевати док ме се три пута не одрекнеш''. Па ипак, апостол није веровао и истрајавао је на своме.

Не сумњајте: када се Петар клео своме Учитељу да је готов да пође са Њим и у тамницу и у смрт, он би тог тренутка и пошао, он је истину говорио. Он је тако волео свог Учитеља, да нека Бог да и нама, да имамо макар и стоти део његове љубави... Сви апостоли су волели свог Учитеља као да је Он био за њих светло Сунашце и када се то Сунашце угасило на Крсту, њима је постало страшно, хладно, пусто и мрачно. Апостол Петар је говорио од све душе и он би тамо заиста и пошао у смрт са Учитељем, али он још увек није познавао себе самог, није знао колико је непостојана наша људска природа. Завршена је Тајна Вечера – Христос је са ученицима у Гетсиманском врту...

Спаситељ је позвао са Собом тројицу ученика, говорећи: "Прискорбна есть Душа Моя до смерти. Побудьте здесь и бодрствуйте со Мною". (Жалосна је душа моја до смрти; останите овде и бдите са Мном.)

Те речи нам откривају колико је Њему било тешко у том тренутку. Он, увек спокојни и чврсти, Који је бодрио и крепио Своје ученике у тешким тренуцима, сада страда, и толико је жалосна Његова душа, да се Он обраћа Својим омиљеним ученицима и моли их: "Будьте здесь, бодрствуйте со Мною" (Останите овде и бдите са Мном), т.ј. не остављајте ме самог у овај страшни, за Мене, час. Али свеједно, када се Он, удаљивши се од њих, молио до крвавог зноја да би Га Отац небески ослободио од страшне чаше страдања, и вратио се апостолима да би Га они подржали, они су... спавали. Спавао је и онај који се клео да ће поћи са Њим и у тамницу и у смрт...

Господ му се обраћа са кротким прекором: ''Симоне, спаваш ли?'' (Давно ли си се клео да ћеш свуда за Мном поћи а сада ни једног часа ниси могао пробдети са Мном?) Али одмах наставља (учи) апостоле, а кроз њих и све нас ''Бдите и молите се да не паднете у искушење или неку другу напаст; јер дух је срчан али је тело слабо''.

И ево, завршила се Гетсиманска молитва. Дошао је издајник са непријатељима Христа спаситеља и Њега су, говорећи данашњим језиком, ухапсили у Гетсимаском врту. Апостоли су се разбежали. Али Јеванђеље говори да је Петар "шед за Ним до двора архиереева"(Ишао за Њим до дворишта архијерејева) и ушао тамо да види како ће се све то завршити. Ту му је пришла једна служавка и рекла да је и он био са Исусом Галилејцем; и онај који се свега неколико часова пре тога клео да ће и у затвор и у смрт поћи, уплашио се и говори: ''Не вем, что глаголеши" т.ј. ''Не знам шта причаш''. Опет му затим понављају да је био са Њим, али Петар се опет одрекао и сада већ, како примећује Јеванђелист, са заклетвом. Он се заклињао неколико часова пре тога; сада су поново почеле заклетве али сада супротног карактера. На крају су почели да му упорно говоре: ''И ти си сигурно био са Њим јер си Галилејац и чак те језик, нагласак одаје''. И тада је, како говори Јеванђеље, "начал Петр ротитися и клятися", т.ј. Петар је почео да се куне и заклиње да не познаје тог човека.

И када је он изговорио ту страшну заклетву, тада се (како допуњује други јеванђелист) Господ, Кога су, можда проводили по дворишту и Који је био, у сваком случају, недалеко одатле, окренуо и погледао Петра...

Ми знамо из житија великог апостола, да су због тога њега увек болеле очи, биле црвене и надуте, јер је он сваке ноћи, када је певао петао, падао на земљу и, горко плачући, молио Господа да му опрости одрицање. Спаситељ му је опростио, поново га учинио првоврховним апостолом али сам апостол никада није опростио себи то страшно одрицање...

Господ га је погледао... Мени се чини да, када је апостол тако плакао ноћима, онда се вероватно сећао тог погледа свог Учитеља, који му је тужно напомињао о заклетвама недавно изговореним, који му је пробадао душу...

Петар је излетео из архијерејевог дворишта, потрчао, вероватно, у једну од тамних уличица којих је и данас много у Јерусалиму, а раније их је било још и више, и тамо је у тами почео горко да плаче и да рида. Може бити, да су његове усне шаптале: "Господи, Ты вся веси, Ты веси, яко люблю Тя", (Господе, ти ве знаш, Ти знаш да те волим), али већ је било касно – страшно одречење је учињено.

Када размишљамо о тим богоубицама, које су свога Месију довеле до страшне Крсне смрти, ми смо, наравно, далеки од њиховог богоубиственог расположења. Али како су нама разумљиви немоћ апостола Павла и његово одрицање! Како смо ми сами стално непостојани! Ми не можемо да истрајемо у добрим намерама и жељама. Човек је, као, донео одлуку да исправи свој живот, да постане добар хришћанин – и мисли да је тврд у својим намерама. А светитељ Теофан Затворник је говорио да је таква ''чврста одлука'' јако често слична јесењем снегу на сунцу. Лежи леп и бео, а како тек пригреје сунце – од њега ни трага није остало. ''Ето тако бива са нашим такозваним чврстим одлукама'' – говори велики светитељ.

Ето, тај пример апостола Петра, који је у свом искреном пориву везао себе обећањем са заклетвом и не само да га није испунио, већ је и поступио супротно томе, да буде и нама увек на уму. И када имамо добру намеру, нећемо се уздати у себе; нећемо бити самоуверени, као што је био апостол Петар до свог одречења, већ ћемо памтити оно што је Сам Господ рекао у опроштајној беседи: "Без Мене не можете творити ничесоже" (Без Мене не можете чинити ништа).

Памти, хришћанине, ако заиста хоћеш да будеш добар хришћанин, у духовном животу ни корак нећеш учинити без помоћи Господње. Ми смо навикли да се стално уздамо и ослањамо на себе, ми стално уверено мислимо да ћемо ''то и то учинити'' – али у области доброделања ми никакво истинито добро нећемо учинити док нам Господ не помогне, не подржи нас, док не укрепи наше слабе и колебљиве силе.

А кад Његова укрепљујућа сила буде са нама, онда ће већ бити другачије. Ево, апостол Павле је био човек исти као и ми, имао иста таква искушења (био човек ''подобнострасни нама'', како говори Свето Писмо) али је ипак смело могао да каже: ''вся могу", — ја све могу, али — "о укрепляющем меня Иисусе Христе". То јест, ја све могу да учиним, али не сам већ само онда када ме укрепи Господ мој, Исус Христос... Амин.

krst6

ВЕЛИКОПОСНА БЕСЕДА НА ПАСИЈИ (2)

Они који су били прошле године на истој оваквој Пасији, можда се сећају да смо овде, прочитавши Јеванђеље о страдањима Спаситеља по јеванђелисту Матеју, беседили о Гетсиманској молитви Спаситеља, о томе како је Он за искупљење грешника примио на Себе грехе целог човечанства. Сада смо слушали повест о страдањима Спаситеља, јеванђелиста Јована Богослова. И видимо карактерне особине те повести.

Познато је да су прва три јеванђеља: Матеја, Марка и Луке, прилично слична једно са другим, а јеванђеље од Јована се значајно разликује од прва три. О много тога о чему они говоре, јеванђелист Јован ћути. И обрнуто, то о чему они не говоре, он наводи, понекад подробно.

О молитви у Гетсиманском врту говоре јеванђелисти Матеј, Марко и Лука. Ми смо данас почели читање Јеванђеља од тог тренутка, када се завршила Гетсиманска молитва и када је Спаситељ света, укрепљен том молитвом на тај велики подвиг на који је Он кретао, изашао у сусрет Свом издајнику и оној групи наоружаних људи заједно са Христовим непријатељима, који су дошли да Га ухвате, говорећи данашњим језиком - да га ухапсе. Јеванђелист Јован не говори о Гетсиманској молитви, он је само наговештава говорећи начелно, да је Исус ''знајући шта ће бити с Њим, ишао ка њима''. Био је ту Јуда, била је и војна стража и непријатељи Спаситеља – књижевници и фарисеји, чланови Синедриона.

Спаситељ, обраћајући се к њима, говори: ''Кога тражите?'' Они му одговарају: ''Исуса Назарећанина''. Господ им је кратко одговорио: "Аз есмь" — Ја сам. Од тог одговора они су изгубили ослонац и попадали на земљу. Ретко, ретко је Господ Исус Христос на такав начин давао људима да осете Његову страшну, безграничну, божанску силу, а овде је само рекао две речи и буквално је у том кратком одговору бљеснула муња Божанства и они су пали на земљу. Растројени, они устају, и Господ им опет задаје то исто питање; они понављају свој одговор. Онда им Господ поново говори: ''Рекао сам вам да сам то Ја''. Али видљиво, сада већ сасвим другим, обичним тоном и сада већ бринући се за Своје апостоле, говори: ''Оставите их, пустите их да иду''. Ми знамо и то, како је Симон Петар покушао да га заштити - ударио је архијерејевог слугу, одсекао му уво, али је Господ и ту рекао да врати нож у корице а рањеног слугу је исцелио.

Свети јеванђелист Јован говори да су Спаситеља из Гетсиманског врта повели прво код првосвештеника Анне, а тамо Га је првосвештеник питао о Његовом учењу и Његовим ученицима. Господ му је на то одговорио врло карактеристично будући да је, испитујући Га, првосвештеник нарушавао установљени поредак судског поступка. Тада је ред био да се прво испитају сведоци а после тога окривљени. Ако не би било никога ко је слушао проповеди Спаситеља, шта је Он говорио, онда би првосвештеник био у праву. Али он се одмах обраћа Спаситељу, а Господ му меко, тактично указујући на неправилност, говори: ''Ја никада ништа тајно нисам говорио, Увек сам говорио тамо где се сабирају Јудејци. Зашто мене питаш? Питај оне који су слушали, они су чули шта сам Ја говорио.''

Меко и тактично Господ обраћа првосвештеника на правилни пут суђења, али један од архијерејевих слугу, желећи да се покаже пред својим господарем, као узмутивши се због дрскости одговора, ударио је Господа по образу (по ланите), рекавши: ''Тако ли одговараш архијереју?'' Одговор Спаситеља нашег је био прост – Господ му је на то кротко одговорио: ''Ако сам рекао лоше, докажи да је лоше, а ако рекох добро, зашто ме бијеш?'' Сачувало се предање код Светих Отаца, да је Господа ударио онај кога је Он исцелио од раслабљености – тако је он заблагодарио свом божанском Исцелитељу!

Затим су Спаситеља одвели код архијереја Кајафе, који је тада управљао. У том тренутку се дешавало и страшно Петрово одрицање. Одрицање апостола Петра, који се сасвим недавно клео и заклињао да ће поћи и у смрт за Учитеља, а овде се уплашио служавке, уплашио се упорних питања и одрекао се три пута са заклетвом.

Апостол и јеванђелист Јован, скоро одмах после тога говори о томе како су послали Спаситеља у Преторију на испитивање, к самом управнику, прокуратору. Представник власти излази и пита: "Кую вину вы приносите на Человека Сего, в чем вы Его обвиняете?" (Какву кривицу ви износите на овога човека, чиме га окривљујете?)

Јудејци су на то одговорили, са једне стране грубо, са призвуком дрскости, а са друге стране признајући сопствену немоћ: ''Да није злочинац, ми га не бисмо предали теби''. Јеванђеље говори да је на ту неосновану изјаву Пилат само одговорио: ''Узмите га ви и судите му по вашем закону''. И тада су они изјавили: ''Ми не смемо никога да убијемо - ми не можемо никога да убијемо, да га предамо смрти'', самим тим указујући да је њихова осуда већ донета, али они само не могу да је спроведу и зато моле за то управитеља. Пилат тада одлази у своју преторију, њему доводе Спаситеља и он Га испитује: "Ты ли еси Царь Иудейский?" (Ти ли си цар јудејски?) Господ на питање одговара питањем: "От себе ли ты глаголеши или инии тебе рекоша о Мне?" (Говориш ли ти то сам од себе, или ти други казаше о Мени?).

То јест, да ли ти од себе задајеш то питање или на основу тога што су ти казали други? Другим речима: је ли твоје питање формално? Само зато што ти је тако речено о мени или се ти сам занимаш за то? Пилат је на то одговорио високомерно, као Римљанин, као римски високи чиновник, свестан своје власти: "Егда аз жидовин?" — ''Зар сам ја Жидов?'' ''Твој народ и његове вође су Те предали мени. Шта си учинио?'' Онда Господ, на питање о томе да ли је Он цар Јудејски, говори: "Царство Мое несть от мира сего" (Царство моје није од овога света).

То треба да запамти свако, сваки онај који хоће да Цркву сведе на основу неке људске, макар и најузвишеније, најдобронамерније, али људске организације. "Царство Мое несть от мира сего!" — категорички говори Спаситељ. — "Аще от мира сего было бы Царство Мое, слуги Мои подвизались за Меня, да не предан бы был иудеем" (Царство моје није од овога света: кад би било од овога света царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима), т.ј., када би Царство Моје било од овог света, као свако друго, онда бих Ја имао моје заштитнике који не би допустили то што се сада догађа, "но ныне же Царство Мое несть отсюда" (Али царство моје није одавде) — говори Господ.

Ми знамо како је Господ, разговарајући са Пилатом, додао, обраћајући се сада већ његовом унутрашњем осећању, његовом срцу, његовој савести: ''Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свет да сведочим истину.'' То је он рекао одмах после тога како је дао Пилату одговор на питање: "Ты ли еси Царь иудейский?" — "Ты глаголешь, яко Царь есть Аз", т.ј. ''Ти кажеш, да сам Ја цар''. Раније, по тадашњем схватању, то је значило потврдан одговор: ''Да, Ја сам цар''. Али Господ каже: ''Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свет да сведочим истину. И сваки који је од истине слуша глас мој''. Тај призив ка његовом моралном осећању, ка његовом срцу, његовој савести, је прошао поред Пилата...

Пред Спаситељем је био представник римског скептицизма који се одлучно разуверио у све, и ни у шта више не верује, а нарочито не верује у некакву истину! Пилат је, вероватно, чувши то, помислио: ''Он говори о истини! Има ли уопште истине?! Свако о њој има своју представу, а ако је и има, она је негде далеко, није ми до ње.'' Зато, у суштини, одбацујући питање, само каже: ''Шта је истина?'' И са тиме је отишао од оптуженог.

Трагични тренутак, љубљени! Одговор – стоји пред Пилатом. Живи, оваплоћени одговор! Онај, Који је говорио о Себи: "Аз есмь путь, и истина, и жизнь" (Ја сам пут и истина и живот). Али Пилат није умео да у Истини види истину и својим скептичним питањем, окренувши се од Живе Истине, кренуо је, али је ипак рекао: "Аз ни единые вины обретаю в Человеке Сем" — (Ја никакве кривице не налазим на овом човеку).

Али, чувши од народа да треба да буде пуштен разбојник Варава, будући да је пуштао тада на Пасху, Пилат (код Јована Богослова тога нема, о томе говоре други јеванђелисти), задаје питање народу: ''Кога да вам пустим: Вараву или Исуса, названога Христа?'' Несумњиво, Пилат је био убеђен да ће народ рећи Исуса, пошто је Варава био убица, разбојник и побуњеник.

Али када су они завикали: ''Не Њега већ Вараву'', Пилат се збунио. Јеванђелист Јован сада говори да је Пилат, чувши то, узео Исуса и почео да Га бичује...

Бичевање – то је ужасна казна од које су многи умирали, нису га издржали, а он тек што је казао да на Њему не налази никакве кривице.

Па зашто је онда наредио да Га бичују?! Али ипак је наредио...

Покривен крвљу од главе до пете, у порфири, са трновим венцем, стајао је Спаситељ после бичевања пред њим и, несумњиво, сурово и грубо срце паганина се потресло када је видео шта су учинили његови стражари са својом жртвом...

Надајући се да ће народ схватити шта се дешава и да ће пожалити невино осуђеног и тако изобличеног, измученог човека, Пилат Га изводи иговори: "Се Человек!" (Ево човека!) Погледајте на њега, он је човек, исти као и ми! Али ипак, народну злобу ни то не успокојава, ненаситу злобу. Они тада вичу: ''Распни га, распни!'' Пилат тада говор: : "Поимите Его и вы распните, Аз же не обретаю в Нем вины", т.ј. мало вам је што сам учинио. узмите сами и распните га, ја на њему никакве кривице не налазим. Он као да говори: ''Ионако сам вам учинио услугу наредивши да бичују човека кога сматрам невиним. Ако ви хоћете да га разапнете, узмите сами и распните га''.

Они нису могли то да учине и говоре му: ''Ми имамо закон и по нашем закону он треба да умре јер се прогласио Сином Божијим''.То је проузроковало дејство које они, вероватно, нису предвидели. Јеванђеље говори да се Пилат, када је чуо ту реч, "паче убояся", то јест, још се више уплашио зато што је код Римљана тада постојало предање о томе да богови могу да се јаве на земљи у виду човека. Пилат се уплашио, поново Спаситеља довео код себе и пита га: "Откуда еси Ты?" (Одакле си ти?) Притом, јеванђелист Матеј указује на то да је Пилатова жена, када се одигравало то суђење, послала да му кажу: "Не делай ничего худого этому Праведнику, ибо я во сне очень пострадала сегодня из-за Него" (Не мешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега).

И то је, наравно, додатно узнемирило Пилата. Али када је он питао Христа: "Откуда еси Ты?"(Одакле си ти?), будући да се окренуо од питања о истини, Господ му није одговорио - "Иисус же ответа не даде ему" (Исус му не даде одговора). Проговорила је гордост високог управника, и он говори: ''Мне ли не отвечаешь — не весть ли, яко власть имам распяти Тя и власть имам пустити Тя?" (Зар мени не одговараш? Не знаш ли да имам власт да те распнем и власт имам да те пустим?) – Ти си у мојим рукама, Ти си у мојој власти и не одговараш ми? Потресан је одговор Господа Спаситеља. Господ говори: ''Не би имао власти никакве нада мном када ти не би било дано одозго; зато онај који ме предаде теби има већи грех.''. Обратите пажњу на то како Господ хоће да не отежа, не нагласи, не појача Пилатову кривицу. Он већ види каква је његова власт над наредбом коју траже Његови непријатељи али ипак, и овде Господ, као да се труди да умањи, ослаби његову кривицу, труди се, ако не да га оправда, онда да га некако извини и говори: ''Није твој грех највећи већ онај ко Ме је предао теби, има највећи грех''.

И то је видљиво потресло Пилата и, право речено, он се од тог тренутка нарочито трудио да Га пусти али није у себи нашао храбрости. Када су Јудејци почели да га окривљују да ''ако Њега отпустиш, ниси пријатељ Ћесару!'' Наравно, то није могло бити пријатно Пилату, зато што је Ћесар тада био Тиберије, сурови и подозриви. Пилат је замислио шта ће бити ако Тиберију јаве да је ослободио Онога Ко је Себе називао царем Јудејским. Он се коначно поплашио, пробао још једном да се супротстави, извео Спаситеља поново пред народ и рекао: ''Ево Цара вашег!''

Првосвештеници и фарисеји, који су тако мрзели римску власт, о којој они нису могли мирно ни да слушају, који су имали само један сан – да се ослободе од те омрзнуте потчињености, они су, као верни римски грађани и верни поданици, завикали: "Не имамы царя, токмо Кесаря!" – Немамо и не знамо никаквог другог цара осим Ћесара. "Тогда предаде Его им, да распнется" (Тада, дакле, предаде га њима да се разапне)...

Како пише јеванђелист Јован: ''и взяли Иисуса и повели"...(А они узеше Исуса и одведоше). Носећи Свој Крст, како говори предање, изнемогавајући од свега преживљеног, од страшног бичевања, крвав, већ је губио снагу, падао под Крстом, док, напокон, војници нису зауставили јунака Симона Киринијеског, да узме Његов Крст и понесе га.

Спаситељ је разапет између два разбојника. Књижевници и фарисеји су видели натпис који је Пилат поставио на Крст: ''Исус Назарећанин, Цар Јудејски'' и почели да траже од њега да га промени – то је био стид и срам за Јудејце, да њихов цар буде прикован на крсту, на тако срамотној казни! ''Не'', говорили су они, ''напиши да је Он – самозванац. Не пиши да је Он – цар јудејски већ да је рекао: ''Ја сам цар јудејски''. то јест Сам је Себе назвао – он је самозванац.

Али, они су већ извели Пилата из стрпљења својом упорношћу и својом незаситом злобом, и он им је одговорио: "Еже писах, писах!" (Шта писах, писах).

Ми знамо да је испод Крста стајала Његова Преблагословена Мајка, Његов љубљени ученик, једини који се није уплашио, није побегао већ је ишао за њим до Крста, жене мироносице, верне и предане, које га нису издале.

Ми, коначно, знамо чиме се завршила страшна крсна мука Христова, када је Господ Исус Христос претрпео невероватна физичка страдања (јер је мучење на крсту иначе било страшно), огњена страдања, а за Њега су она била још неизмерно оштрија и мучнија, јер је Он био безгрешан. Њему није било својствено да страда, исто као што човек који је у огњу не може истовремено да се истовремено покрије леденом кором. За Њега су страдања била противприродна, али зато и неупоредиво мучнија, него за све нас.

Он их је безропотно претрпео, а претрпео је и неизмерно страшнији унутрашњи крст, страдање за грехе људи, које је Он узео на себе, и због којих Га је оставио Његов Отац... И зато, када се савршавало то Његово страшно, тајанствено остављање од Оца, ето тад је он на Крсту и узвикнуо: "Боже Мой, Боже Мой, вскую Мя оставил еси!" (Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио!?) Погледајте, Он Га је увек називао Оцем а овде виче: ''Боже Мој, Боже Мој!'' – назива Га Богом, као последњи грешник. Како је говорио свети Инокентије Херсонски: ''У тим тренуцима, Божанство Сина Божијег као да се сакрило у души Човека Исуса, тако да Он као да је постао један од нас, трпећи то страшно мучење...''

Сам Бог Отац и Дух Свети знају колико је Он тада страдао... Ако би се пред нама открио један милионити део те муке коју је Он тада поднео, наше срце би се распало, не издржавши...

Али ево, завршава се Крсно страдање, да би се испунило пророчанство. Господ виче: "Жажду!" (Жедан сам!) Јер је Њега, као и сваког распетог, мучила неиздржива телесна жеђ. Али, како је говорио један проповедник, тај узвик је још означавао – ево шта: ''Жедан сам твога спасења, грешниче! Да се оно већ једном изврши!'' Он полаже подвиг за грешнике, и Спаситељ света, Који је искусио последњу горчину, окусивши оцат помешан са жучи, на крају је узвикнуо: "Совершилось!" (Сврши се!)

Шта се свршило? Свршило се оно о чему се говорило још у рају, о чему су предсказивали пророци, шта су праобразовали многобројни старозаветни догађаји, а нарочито сва жртвоприношења Старог Завета. Колико је јагањаца као праобраза, било заклано у историји јеврејског народа док, напокон, није био заклан Агнец Божији, Који узима грехе целог света. Свршило се оно што је чекао цео свет, што је чекао не само јеврејски народ већ је, и незнајући, чекао и цео људски род. На крају, свршило се оно због чега је дошао Син Божији на земљу, свршило се спасење рода људског. Амин.

Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 1.део, ман. Рукумија, 2016.