molitvoslovm

Блаж. Филарет Исповедник: Недеља жена Мироносица

Објављено 11 мај 2019

bludnicamiromБЛАЖЕНИ ФИЛАРЕТ ИСПОВЕДНИК

НЕДЕЉА 3. ПО ПАСХИ: ЖЕНА МИРОНОСИЦА

Света Православна црква данас, као што знате, прославља свете жене Мироносице, због чега се и сам данашњи дан назива „недеља жена Мироносица“. Још јуче смо говорили о томе да су жене мироносице заправо биле прве благовеснице Христовог васкрсења и, на неки начин, како је говорио један руски светитељ, оне су се показале као апостоли за саме апостоле.

Али, ево шта је карактеристично: читајући Јеванђеље ми не можемо да не обратимо пажњу на следећу околност: када су апостоли сами видели васкрслог Учитеља, они су одмах поверовали потпуно, а кад су им други говорили о томе да је њихов Учитељ васкрсао, они никако нису могли у то да поверују како треба. Св. јеванђелист Марко чак примећује да је Господ, када им се једном јавио, почео да им замера – тј. да их отворено грди за неверје и жестокосердије (окорелост, огрубелост срца, прим.прев.), због тога што они, чувши за Његово васкрсење, нису могли да поверују онима који су им о том васкрсењу говорили.

Али, ако апостоли никако нису могли да поверују у чудо васкрсења, жене Миросносице су одмах препознале Онога ко им се јавио. Ево, оне су узбуђене, усхићено и истовремено уплашено трче од Гроба Господњег. У почетку, оне су се бојале да некоме било шта и кажу о томе, колико је необично и страшно било то што су оне чуле од анђела. И, када су оне тако трчале, јавио им се Онај Кога су хтеле да помажу благоуханим миром. Он им се јавио и рекао им само једну реч: „Радујте се!“ Верне мироносице су одмах препознале Спаситеља Који им се јавио и радосно Му се поклониле. Откуда таква радост?

Најблаженији митрополит Антоније (Храповицки, прим.прев) је указивао да за човека много значи верност и неверност истини. Тако је било и овде, говорио је владика Антоније. Апостоли, уместо да крену за својим учитељем када су Га, говорећи данашњим језиком, ухапсили, разбежали су се на све стране.

Када је Господ ишао да васкрсава Лазара, апостол Тома је рекао: „Идемо и ми, да умремо са Њим“. (Јн, 2:16). Ни једног негодовања од стране апостола није било. Значи, они су били сагласни са апостолом Томом. Али у Гетсиманском врту се показало да су се они уплашили и разбежали се. Само апостол љубави, апостол Јован, је одолео том страху и био с Учитељем нераздвојно, чак до Голготе, на којој је стајао са Пречистом Мајком Спаситеља. А апостоли су се разбежали. И управо та неверност и малодушност су им и помрачили очи, како је говорио владика Антоније.

A верне мироносице, које су с Њим ишле до Голготе, стајале су испод самог Крста, жалећи и истовремено се трудећи да некако умање својом љубављу и саосећањем страшну, надљудску бол Преблагословене Дјеве Марије. Оне Га нису оставиле. Ми знамо из Јеванђеља како су Га сахрањивали и жене мироносице су гледале где су Га полагали. Али апостола ту нема... они су побегли. А жене мироносице су му остале верне до самог краја и зато, како говори владика Антоније, њима је остала светла и чиста савест и унтрашњи осећај духовне интуиције и зато су одмах препознале Онога Ко им се јавио и без било каквог колебања Му се поклониле, као возљубљеном Учитељу и Победитељу смрти.

Замислите шта је преживела света мироносица Марија Магдалина, када је неутешно плакала над гробом Онога, Ко је некада ослободио од нечисте вражје силе, изагнавши из ње седам бесова. После тога, када се то десило, она је била постојана следбеница њеног љубљеног Учитеља. И ево, она неутешно плаче над Његовим гробом и одједном, од неког ко се ту појавио, чује исти онај глас: „Марија“ – драги и незаборавни глас, од кога је некада из ње изашло седам бесова.

Ако се овде Маријино срце није распало од узбуђења и радости, то је било само зато што је са њом говорио Извор Живота – Сам Господ. Прелаз од неутешне туге до победничке, преиспуњене радости! Тако да, запамтимо шта значе верност и преданост и шта значи чиста савест! Свете Жене су учиниле све да би указале пажњу свом Учитељу. Не бојећи се никаквих опасности, оне иду на Голготу, проводе Га, стоје испод Крста на Голготи, посматрају, побожно гледају како сахрањују њиховог Учитеља – и зато имају радост да Га пре апостола виде у слави Његовој, васкрслог из мртвих. Запамти, човече, како је важно бити веран Богу!

Верност и преданост Њему просвећују људску савест и просветљују људски разум. И обратно, кад човек једно за другим, чини дела неверности и издаје свога Господа и истине, тада се стврдњава његова душа, груби и затамњује се његова савест и тада му није лако да призна истину, није му лако да јој се поклони. То свако од нас треба да запамти и да се увек моли да нас Господ научи да Му будемо верни увек и у свему, као што су му биле верне свете и славне жене Мироносице. Оне су своју верност довеле до краја и добиле неизрециву радост да виде васкрслог Учитеља и да Му се одмах поклоне. И тај пример њихове верности и љубави треба да буде за сваку хришћанску душу поучан пример, такав пример, последујући коме, ће човек и сам пројавити верност Господу до краја и добити радост гледања Његовог лица. Амин.

Извор: Проповеди и поуке митрополита Филарета Вознесенског 2. део, манастир Рукумија, 2018. 

sveti oci

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да чувамо истину Православља као зеницу ока свог. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају сваку јоту или црту закона Божијег, рекао је: „Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у Царству небескоме“. Он је послао Своје ученике да науче све народе учењу које им је Он предао, у чистом и неизмењеном облику, који је затим, током дугог времена, предаван и сваком од нас епископа, по прејемству од светих апостола.

Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора, речима: "Храним ненововводно все, писанием или без писания установленные для нас Церковные предания" (Чувамо неизмењеним сва, писана или неписана, за нас установљена црквена предања)...

Сваки од нас на хиротонији торжествено обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће непоколебиво штитити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.  

Модернизам, то је уређивање црквеног живота на принципима савремености и угађања људским слабостима... Модернизам ставља угађање људским слабостима изнад моралних, па чак и догматских захтева Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава ниво религиозног живота...

У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара и тим теже могу да буду последице.

Митрополит Филарет Вознесенски