Владимир Димитријевић: Школе постају конц-логори за децу

Објављено 16 август 2019

decu vam ne damoВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ШКОЛЕ ПОСТАЈУ КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОРИ

Наравно да је Ана Брнабић доведена да спроведе политику претварања целе Србије у конц – логор. То што је она и политичка хомосексуалка, само је маска за посао који дотична заиста ради: она прави логорску инфраструктуру. Њен циљ ( то јест, њених налогодаваца, а познато је да се добро котира у Трилатерали ) су наша деца. А где деца, осим код куће, проводе највише времена? Зна се: у школи. И тамо их треба похватати и доставити њихова имена тамо где треба – на глобално тржиште рада. И не само рада. Ево шта поручује она, спроводитељка логорске политике у овој јадној земљи:“У Србији ће у марту наредне године у потпуности заживети Јединствени информациони систем просвете (ЈИСП) који ће држави први пут омогућити да има потпуни преглед целокупног тока образовања ученика, од момента уписа у основну школу до тренутка када заврши средње школовање или факултет и добије запослење.

Јединствени информациони систем просвете је највећа реформа српског образовног система деценијама уназад, каже председница Владе Србије Ана Брнабић која за Танјуг објашњава како ће систем функционисати и колику корист ће од ЈИСП-а имати привреда, грађани и државни апарат.„Тај систем ће нама омогућити да по први пут у Србији имамо тачан преглед колико имамо ученика, у које школе иду, након основних школа у које школе се уписују, да ли у гимназије, средње техничке школе, шта раде након тога, да ли уписују факултете или иду на тржиште рада, колико брзо су се запослили, где су се запослили, за коју просечну плату, тако да ћемо имати практично на једном месту целу слику нашег образовног система и наше привреде“, наводи Брнабићева.                                  

Са имплементацијом ЈИСП-а се практично почело у јуну месецу ове године када је кренуо електронски упис у школе и факултете само уз личну карту. У марту наредне године биће завршена прва фаза овог „пројекта“ а то подразумева да ће сваком ученику и студенту у Србији бити додељен Јединствени образовни број (ЈОБ). Додељивањем овог броја, држава ће бити у могућности да ученике и студенте прати кроз њихово даље школовање. Умрежавањем низа података знаће се тачно из којих школа и локалних самоуправа долазе и како тече процес њиховог школовања и запошљавања, каже премијерка.                    

Новина је и да ће ови подаци бити повезани са Централним регистром обавезног социјалног осигурања што ће омогућити, истиче, да држава лакше сагледа потребе привреде или колико након завршених студија дипломци чекају на посао. „Да ли се запошљавају у струци или ван ње, и на основу тога ћемо можда моћи да обезбедимо мало другачије финансирање нашег просветног система“, указује Брнабић.

Једна од важних предности увођења ЈИСП-а је и то што ће надлежни тачно знати колико је држава уложила средстава у сваког ученика и студента у земљи током његовог школовања и на крају, каже, колики је повраћај тог улагања у државну касу кроз порезе и доприносе.

„Знаћемо такође и које школе су мало лошије, да видимо због чега су лошије, да ли зато што им фали опрема или додатна обука или подршка учитељима, наставницима или професорима“, рекла је она. Систем ће омогућити, додаје, да се утврди које школе су испред других што оставља могућност да кадар из добрих школа путује по Србији како би помогли њиховим колегама у мање напредним школама. 

Привредницима је данас у Србији највећи проблем да пронађу стручни кадар, а овај систем ће, истиче омогућити бољу комуникацију између оних који запошљавају и система образовања. Премијерка наводи и да од 1. септембра сигурно креће са функционисањем 10.000 дигиталних учионица у 500 школа у земљи, а чиме је обухваћено око 200.000 ђака.        Овај пројекат реализован је у сарадњи Министарства просвете, Министарства трговине, туризма и телекомуникација заједно са Академском мрежом Србије, Телекомом Србије и Канцеларијом за информационе технологије и е-управу.“

(https://stanjestvari.com/2019/08/12/brnabic-najveca-reforma-obrazovnog-sistema/)                             

А ево шта је један родитељ схватио још док је пројекат био у огледној фази.

ИВАН САВИЋ

УВОЂЕЊЕ ТОТАЛНОГ ЕЛЕКТРОНСКОГ НАДЗОРА УЧЕНИКА ОСНОВНИХ ШКОЛА И УКИДАЊЕ РОДИТЕЉСТВА КРОЗ Е-ДНЕВНИК

Од почетка ове школске године, у складу са планом премијерке Брнабић, у неке основне школе у Србији, уведене је пилот пројекат Е-Дневник – електронски дневник. Укинут је стари, папирни дневник у које су учитељи и наставници уписивали оцене, примедбе, изостанке, наставни план и програм, а уведен је рачунарски програм у који они уносе све те податке везане за наставу. Наставно особље је прошло кроз обуку за коришћење овог програма.

Како ради овај програм?

У њега учитељ уноси план наставе који треба да се обради сваког дана (!), у њега се уписују оцене, примедбе, изостанци ученика, све што наставник може да унесе. После два дана од уписивања оцене, примедбе или изостанка, програм шаље имејл или СМС поруку на телефон родитељу, у којој он може да прочита оно што је учитељ написао – оцену, примедбу, изостанак... Два дана размака су „психолози“ оставили да би дете имало времена да се припреми (или да припреми родитеља) на неумитно стизање истине на његов телефон/имејл адресу.

Школа у коју моје дете иде (3. разред осн.школе), на жалост, спада у школе у којима се спроводи овај експеримент (пилот-програм). Нама, као родитељима, није предочен разлог због чега се уводи овај експеримент, нису предочене евентуалне предности у односу на стари, вишевековни начин, већ нам је само дат један листић, који ми треба да потпишемо, дете каже мора да се потпише. У прилогу је слика.

У њему се тражи да родитељи под пуном кривичном и материјалном одговорношћу унесу податке о свом детету и школи, као и да дају пристанак на увођење овог програма у школу у којој је њихово дете. Осим тога, родитељи дају пристанак да Министарство просвете, науке и технолошког развоја (а знамо да је та област приоритет лезбо-премијерке), користи податке о нашој деци, као и да податке о нашој деци ДЕЛИ СА ЊЕГОВИМ УГОВОРНО ТЕХНИЧКИМ ПАРТНЕРОМ. То је на листићу неписмено (можда намерно?) спојено написано: „нјеговомуговорнотехничкомпартнеру“, ваљда да се родитељи не сете о чему ту може да се ради, па да лакше потпишу. Значи родитељи треба да овласте Министарство просвете да користи податке о њиховој деци, као и да их дели са трећим лицем, које је непознато родитељима, и које зна само Министарство просвете.

Сада се поставља питање: може ли тај уговорно-технички партнер да буде нпр. „Инцест траума центар“, који воде две декларисане лезбејке, које покушавају да спроведу своје настране програме у нашим школама, о чему је већ довољно писано и у „Политици“, „Новостима“, на инетрнет странама ФСК и других озбиљних листова, из пера наших угледних интелектуалаца: др Антонића, др Ђурковића, др Димитријевића, др Миливојевића и других.

Тада (мај 2017.) је наше Министарство просвете морало да повуче спорне образовне „пакете“ о спречавању сексуалног насиља над децом, који на највулгарнији начин пропагирају хомосексуализам, сексуализам и промискуитетно понашање. Осим тога, исти тај „Инцест траума центар“ је на свом сајту претио Министарству просвете да ће повући новчану помоћ коју им дају, уколико Министарство „не буде сарађивало“ по питању скандалозних пакета, који не смеју да се мењају по њиховом мишљењу тј. сав спорни материјал мора да остане. [1]

Дакле спорни „Инцест траума центар“ очигледно може да буде тај уговорно-технички партнер Министарства просвете и да користи податке о нашој деци. Шта ће лезбејкама и њиховим страним донаторима подаци о нашој деци у школама?

Затим: да ли уговорно-технички партнер Министарства просвете може да буде нпр. израелска невладина организација фондације „Atid Haieladim“, која је одржала прошле године радни састанак у влади Србије са најближим Вучићевим сарадницима и уговорила „извоз“ српске деце (израелским?) породицама, чије су досијее већ донели у Немањину, као и потврде да те породице зарађују не мање од 80.000Е годишње и да нису осуђивани. [2]

Да ли можда, коришћење података о нашој деци од стране „трећих лица“ може да буде повод за одузимање деце родитељима, што најављују наше про-ЕУ бирократе већ неко време, законска основа већ постоји – тзв. „занемаривање“ и давање неком „трећем лицу“, као у Норвешкој и Шведској, чије законе наше лезбо-феминисткиње годинама упорно преписују? Постоји, дакле и таква могућност.

Осим тога, увођењем е-дневника са саопштавањем обавештења родитељима електронским путем, тај податак остаје „заувек“ записан у електронској сфери и може касније бити доступан трећем лицу - било коме ко успе да дође до њега, њиме се може касније и трговати тј. подаци се могу и продавати без знања родитеља. Можда су на то мислили када су написали „нјеговомуговорнотехничкомпартнеру“. Осим тога, постоји безбедносни проблем ко ће све моћи да гледа те податке будући да су подаци доступни на интернету, а интернет је безбедносно врло проблематичан.

У сваком случају, и да не буде ништа од ових мрачних претпоставки, које заиста могу да се, не дај Боже, остваре, ево још неких, чисто људских, психолошких разлога, који су потпуно против увођења ове Е-диктатуре у наше школе.

  1. Увођењем Е-Дневника дете се ставља у систем тоталног електронског надзора његовог понашања. Тако се креира психологија логораша-заточеника, који треба да буде послушан систему, јер ће свако његово добро или лоше, значи свако понашање, бити негде записано, окарактерисано и његов родитељ, али и Е-Држава и „треће лице“, ће знати за то, и то неумитно! Значи, треба имати „добро владање“ да Е-Држава не би реаговала. Као узатвору!

Да ли је ово здрава, слободна атмосфера у којој наша деца треба да одрастају у зреле и самосталне личности?

Посебно је забрињавајуће то што ће за неку јединицу или бежање са часа мог детета знати не само моје дете, учитељ и ја, евентуално особље школа, већ и непозната особа која гледа екран негде у Е-Министарству, као и „треће лице“. Значи сви смо под надзором! Не желим да ико зна о понашању мог детета, ко нема директан утицај, заједно са мном, на његово васпитање!

2. Директним слањем поруке родитељу, без могућности да дете прећути - сакрије неки догађај од родитеља, нарушава се психолошки круцијалан однос поверења између детета и родитеља. Дете је као осуђеник, кога програм „друка“ родитељу. И ту је највећи проблем, мимо лезбејки и хаилаетадима!

Зашто нашу децу лишавамо могућности да буду одговорни људи? Јер сваки човек, мали или велики, има потребу за тајном, приватношћу, као и потребу да се припреми за саопштавање неке вести својим најближима, добре или лоше! А у случају деце и нпр. оцена или владања, то је за њих прва и основна школа одговорности и зрелости. Јер оно мора да сноси последице за своје понашање, а сносиће их када буде имало храбрости, одговорности, зрелости и умећа да их каже свом родитељу, који касније процењује његово понашање и доноси одлуке у складу са тим. Дакле, однос поверења се и изграђује у пријатним а нарочито у непријатним ситуацијама за родитеља и дете, а овде тога нема! Јер понашање детета у школи је школа зрелости и за нас родитеље!

Осим тога, мудар родитељ неће детету одмах ставити до знања да зна за неке његове лоше резултате, већ ће сачекати да дете то само каже или ће околишити и навести га да само призна, на тај начин га учећи да то није ништа страшно, да се то свима догађа или му дати критику и поуку, али га пушта да се прво „кува“, да се мало помучи са собом, са својом савешћу, са својим самопоимањем, што све круцијално утиче на изградњу дечје личности, на оцењивање и вредновање самог себе у овом свету, што је суштински важно за личност сваког човека. Јер превладавање сваке непријатне ситуације за дете је велики подвиг, које оно кад саврши – расте и сазрева као личност. Ни нама, одраслима, није свеједно кад погрешимо на послу па идемо на „рибање“ код директора, морамо да се припремимо. Дакле, суочавање са последицама нашег понашања, добрим или лошим, је кључно за зрелост сваког човека и по томе се, између осталог, људи и разликују, то је морална провера личности. То је школа живота – умеш ли да кажеш реч, да признаш грешку или не, умеш ли да образложиш, да оправдаш своје поступке и како? А то се све учи од најмлађег доба, нарочито у вези са учењем и школом.

Овде тога нема.

Овде се то укида и безлични апарат саопштава родитељу о понашању његовог детета.

3. Обратимо пажњу и на то да, када родитељ дође у школу да разговара о свом детету са учитељем/разредним старешином, много зависи и од процене самог васпитача, као и начина на који ће он пренети информацију родитељу. Значи двојка из математике неког дечака може бити безлична двојка, која ће, највероватније, изазвати раздраженост и незадовољство код родитеља, а може бити и „тренутак слабости, несналажења, умора, неприпремљености, па чак и заљубљености у другарицу из разреда“ а не само лењост и незаинтересованост за учење. Дакле, начин преноса информације о нечему, као и шири контекст ситуације је у људској комуникацији пресудан на реакцију и поимање неке појаве, а он овде ПОТПУНО ОДСУСТВУЈЕ.

Неко може рећи да нико не брани родитељу да иде у школу и разговара са разредним старешином, али ако добијете све оцене, изостанке и остало на имејл или телефон, о чему ћете разговарати? Како да се његово понашање промени? Да, о томе се може разговарати, али то неће укинути све лоше последице увођења Е-програма „Друкара“.

Људи нису бројке и нису параметри, а нарочито то нису наша деца. Нису без разлога психологија и педагогија обавезна науке које морају да познају наши просветни радници, јер је свако дете различито и то се мора узети у обзир у наставном процесу.

4. Замислимо да мајка седи у пријатном разговору са пријатељицом, опушта се после напорног рада и ужива у ретким тренуцима спокојства у овом нашем послератном и предратном времену. И стиже јој порука: „Ваша ћерка је добила јединицу на писменом из српског“. Није сад питање да ли је дете учило или не, да ли је заслужило оцену или не, већ: има ли овај српски намучени родитељ право да сазна истину о школским резултатима свог детета на хуман и непонижавајући начин? Да се припреми и оде у школу на разговор, који често ни родитељима ни наставницима није пријатан, па се мора „изгурати“ заједничким трудом. Има ли право да га неко не шиканира још и у вези са дететом и школом? Или мора и он да буде на услузи Е-Школи 24 часа дневно?

Замислимо сада да је отац имао тежак дан на послу и да се враћа кући уморан и нервозан. Уто му стиже порука да је син средњошколац бежао из школе и два дана није се појављивао. Отац, раздражен, улази у кућу, затиче сина и шта мислите, како ће даље тећи овај „педагошки“ разговор „на кеца“, и какве могу бити последице и по оца и по сина? Отац, ако пренагли, кајаће се, без икаквих добрих резултата, а син ће вероватно само гледати да ухвати кривину, јер је у пубертету.

А да је отац или мајка био у школи, па сазнао још неке податке од разредног, као и шире сагледавање проблема, историју понашања, као и да му оцене можда и нису тако лоше, па се прошетао до куће, мало размислио, издувао, па се још присетио да је и он имао сличне и још горе акције, па размислио и о годинама у којима му је син, реакција би, сасвим сигурно била много сврсисходнија. Јер васпитање је наука над наукама, по речима Јована Златоустог и родитељство је најтежи испит, који ми сви полажемо. Дакле, људски фактор је пресудан у васпитању наше деце, а он се овде избацује.

И још: има ли и овај намучени српски отац право да му неко људски, буквално људским гласом и начином, саопшти нешто у вези са његовим дететом или и њега мора да шиканира Е-Држава, шаљући му обавештења када и како они пожеле?

5. И још, за крај. Није ли овиме јасно да се држава ИСПРЕЧИЛА између родитеља и деце, лишавајући децу приватности, слободе и одговорности, лишавајући и родитеље приватности о њиховој деци и намећући родитељима шиканирање од стране апарата који их обавештава, желели то они или не, на начин на који то лезбо Е-Држава хоће и када хоће, лишавајући их елементарног људског уважавања као родитеља у тако важном делу као што је васпитање њихове деце?

Држава, уместо да ради на јачању односа између родитеља и деце, на зближавању и јачању поверења, уместо да решава озбиљне проблеме које имамо у просвети, уместо да смањи број књига а не да моје дете вуче ранац који има буквално 10кг, уводи нам неки Е-Дневник, који штети и нама и нашој деци.

Узевши у обзир овај експеримент тоталног електронског надзора наше деце, као и законе о обавезној вакцинацији наше деце, слање мајки да робијају ако неће да вакцинишу децу[3], пројекте одузимања наше деце од стране Државе и социјалних служби, уговоре о „продаји“ српске деце хеилиатидима, чини се да Држава хоће да преузме нашу децу, да су она Њихова роба а да ми само гајимо ту њихову робу за Њих.

То ћемо још видети - моје дете је моје а не конц-логорске Е-Државе!

ПРИРЕДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: http://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php?option=com_content&view=article&id=1536&Itemid=435

_________________________________________________

 

1   http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/nvo-sektor-kao-ovdasnja-duboka-drzava/

2. https://perisareljic.com/world-wide/deca-najvece-bogatstvo-drzava-ce-i-decu-prodati-strancima/

3. http://vakcinainfo.org/2017/08/29/sramota-u-zatvor-zbog-nevakcinisanja-dece/