Писмо главног масонског сатанисте - Алберта Пајка, Ђузепе Мацинију

Објављено 24 септембар 2018
Albert Pike - Brady-HandyПИСМО ГЛАВНОГ МАСОНА АЛБЕРТА ПАЈКА ЂУЗЕПЕ МАЦИНИЈУ

Почетком августа 1871. године антипапа луциферанског масонства, оснивач тзв. паладизма у Чарлстоуну (САД), Алберт Пајк (масонско име Лимуд Енсоф, ум.2.4.1891.), назван од својих пријатеља „најученијим сатаниним првосвештеником“, добио је од веома познатог италијанског масона Мацинија, писмо са молбом да направи план борбе против римског католицизма. Седам дана (9.-15.8.1871.) је под руковођењем Пајка заседао “Најсветији велики састанак заслужених масона“, који се састојао од „једанаест највећих светилника“, чији резултат је био документ, који дајемо у преводу са латинског оригинала:

„Узимајући у обзир, да се слом „глупог католицизма“(хришћанске религије, прим.прев) не може остварити од само једног ударца, усађивање „доброг“(луциферијанства) управо захтева дуготрајне напоре, имајући при том у виду, да су и ово и оно у суштини два паралелна утицаја, па је тако и предвиђено да оба ова утицаја истовремено делују уз додатак да се свуда у тренутку рушења минираног храма Адонаја (хришћанског Бога, прим.прев) пред очима веома добро припремљеног човечанства брзо открије до тога времена сакривени храм нашег божанственог учитеља и владике.

Тада ће Луцифер-бог и цар пред својим ногама видети сав свет који се њему посветио и њега обоготворио.

Од тога времена вера ће у њега бити заиста католичка, т.ј. светска. Титула „католички“ не припада стварности, и не може припадати Римском сујеверју, пошто је познато из „откровења“ да у епохи највећег процвата тог сујеверја, број његових следбеника никада неће достићи ни једну четвртину становника земље.Тако је написано на небесима. И религија Адонај је већ достигла максимум своје владавине и сада очигледно нагиње ка свом паду.

Да бисмо деловали у нашем дуплом задатку рушења храма Адонај и подизања храма Луциферу, треба да себи представимо истински однос људских религија међу собом. Припремно упознавање са њима ће нам дати смелости и улити наду на испуњење божанских завета: показаће нам да будућност припада нама и да се назив „католик“ чува само за нас.

Број становника земље је 1 милијарда 400 милиона. Римско католичанство од њих у своје припаднике убраја само 210 милиона.

Хришћанска група мора бити представљена следећим бројевима:

210.000.000 римо-католика.

120.000.000 протестаната.

80.000.000 православних, које папа хришћанског сујеверја назива „шизматицима“.

Индијска група се дели овако:

420.000.000 будиста

160.000.000 браманиста

Мухамеданце морамо ставити на посебно место. Њих има 200.000.000.

Овде ћемо нагласити да је истина позната од стране свештенства ведизма (индијска група) и да мухамеданци, иако и немају сву пуноћу истине, али међу њиховим свештенослужитељима има многих који су надахнути њом.

230 милиона идолопоклоника-фетишиста морају нестати према степену њиховог утапања у цивилизацију, да нестану не у смислу одвојених личности, већ као представници грубе религије. На те пагане су усмерене жеље римо-католичких мисионара, али и сам римо-католицизам мора престати да постоји ако не пре појединачног, али пре колико-толико озбиљног обраћања пагана.

Јеврејска религија броји 7.000.000 поклоника. Ова мала група не показује ни најмање стремљење да падне под власт римског католицизма.

Она нам је обећана “откровењем“. Статистичари, осим тога, убрајају још до 2.000.000 слободномислећих деиста и атеиста. И једни и други су у већем делу дезертери из хришћанског корпуса.

Ипак, не би требало да сматрамо да је цела хришћанска група, у свој њеној сложености, подједнако удаљена у свим својим облицима од Истине. Протенстантизам се у свим својим облицима , уз изузетак њихове мајмање мањине, састоји од разумних трагалаца за Истином (боготражитеља). Из тих „боготражитеља“ у наш састав улази највећи број верних „доброга бога“ (сатанизма, прим.прев.).

Насупрот томе, православци или шизматици, су они за које је написано у небеској књизи да су сигурни добитак „злог бога“ (Христа, прим.прев). Али чак и тада, кад се православни сједињују са римо-католицима, њихов укупан број не прелази 300.000.000 душа.

Обраћање протестаната ка храму истините светлости, како се о томе говори у „откровењу“ ће се вршити постепено. Обраћање мухамеданаца ће бити изненадно и притом ће се извршити у пуном броју поводом неког великог догађаја, при 6-ом врховном првосвештенику “доброг католицизма“ (сатанизма, прим.прев.). Из овога следи да ће 320.000.000 душа (120.000.000 протестаната и 200.000.000 мухамеданаца) бити просвећено истинитом светлошћу, не пролазећи кроз таму проклетог сујеверја.

Сагласно“откровењу“ римо-католицизам ће се постепено бројчано смањивати, делом ће бити уловљено у наше мреже, делом због преласка његових чланова у редове слободномислећих деиста, а нама је познато да је то прелазно стање, које је на самом крају обећано нама.

О индијској групи не треба да бринемо, јер је , како смо већ рекли, њено свештенство просвећено истинитом светлошћу.

Ево због чега ће у одређено време, које је предодређено у књизи неба, кад се одигра сједињење римо-католика са православнима, они пред собом видети више од милијарду „католика“Луцифера.

На тај начин, сво питање се своди на следеће: треба да будемо спремни за тај тренутак, кад наша бројност премаши милијарду, да високо подигнемо наша знамења и извршимо рушење храма Адонаја. Тада ће „сујеверје“ хришћана бити ослабљено до тога да ће се његове присталице добровољно слити са нашим редовима, тим пре што су нама обећана несвакидашња чуда, која ће им на крају отворити очи за њихову заблуду. Али, ако би до тог времена и остао неко од упорних проповедника „злог бога“, њихово би се истребљење извршило без икакве муке.

Каквим путем мора бити вођено наше дело, да бисмо га мирно и постепено довели до његовог неизбежног краја?

Тактика дејстава је различита, у зависности од земље у којој се она примењује: у земљи где преобладава римо-католичко становништво она мора бити на један начин, са протестантима - на други.

Главни задатак се састоји у томе да се католик преобрази у слободномислећег деисту. У том смеру морамо да уложимо све наше напоре, јер за већину ће то и бити то прелазно стање из кога ће спајање са нашим редовима бити неизбежно. Искуство је показало да је тај прелазни ниво неопходан јер има јако мало таквих душа које би могле једним скоком да искоче из понора опскурности и полете слободним летом у ефир божанских и животворних светова.

Пре свега, ради зацртаног циља, ми морамо да завладамо народима. У томе је суштина свега. Чим освојимо власт - у републици или монархији, свеједно - треба да спроведемо у живот законе, који ће свуда да ограниче утицај „сујеверног“ свештенства и монаштва, удаљујући их од добрих дела. Ради тога ћемо, са једне стране, искористити штампу и писце који су инспирисани нама, да бисмо показали колико се понижава човечанство милостињом, која се добија од представника „глупог католицизма“. То треба да покажемо, наглашавајући да свака личност има право на добар живот, али само уз помоћ социјалних реформи, а никако не уз подршку конзервативног доброчинства. Са друге стране, при раду парламента, или на неки други начин, треба да довољно са наше стране растерамо дискредитоване и непопуларне врске скупине, прво разоривши оне из њих које се још увек држе на предрасудама пука - речју, треба да учинимо да нестане са лица земље све што носи име монаха или монахиње.

У интелектуалној области морамо да остваримо секуларизацију школе, да у њу ни на који начин не би могли да уђу ни монах, ни свештеник, а затим да свим начинима из глава родитеља избијемо и саму помисао да дају својој деци хришћанско образовање ван секуларних школа. За нас је најважније да ометемо нова покољења да у свом духу сачувају макар и најмањи траг лажи хришћанских догмата. Поред тога, неопходно је да и званично образовање остане неутрално и не падне у атеизам: нама је довољна и само неутралност, тј. искорењивање у младим умовима адонаистичког догмата. У души човека постоји урођени осећај који га усмерава ка неком божанском идеалу: човек инстинктивно стреми познању Врховног Бића, као натприродног фактора, организатора и покретача васељене. Ако се таквом човеку понуди слобода да се развија, не допуштајући преступни правац ка религиозном сујеверју „злог бога“, онда ће оно у почетку пливати у полутами смутног деизма, не заражавајући се ипак смрдљивим дисањем „лажног католицизма“. Када настане тренутак доласка „доброг бога“, који је једино достојан поклоњења човечанства, онда ће се ка њему покренути све душевне склоности детета, које је постало човек. На тај начин, удаљавајући од Адонаја дечији и омладински узраст, ми ћемо посветити Луциферу, при једном садејству са урођеном склоношћу, зрели узраст нових покољења. Атеиста наставник мора апсолутно бити истеран из те школе, из које ми избацујемо и свештеника, исто као и јавно атеистичке књиге, уместо којих ћемо деци дати такве опште-образовне књиге, које би, будући да су очишћене од лажних хришћанских догмата, ипак гурале, и без тачне дефиниције, постојање неког Врховног Бића, Устројитеља и Владике васељене.

Док се нова покољења буду формирала у овом духу, треба се борити са адонаизмом у ушима човечанства, доказујући на све начине штампаном речју, колико је монструозна и у исто време смешна идеја Божанства, каквом је представљају свештеници „сујеверја“. У овој борби не смемо да избегавамо ни памфлете, сатиру, ни исмевање које на масу делује јаче и истинитије од научних дисертација. Не смемо да заборавимо ни оно добро које је нашем делу допринео Волтер, исмејавши и обрукавши католичко духовништво заједно за његовим „сујеверјем“. Дискредитујући лажне догмате и обреде адонаизма, ми у исто време качимо на стуб срама и служитеље те одвратне религије: тиме ћемо мало по мало да остваримо да њихове цркве коначно опусте.

Ипак, не треба да се потпуно ослонимо само на законе које спроводимо, лишавајући католички клир владиних субвенција, јер ће он пренети своје губитке на своје фактичке следбенике, који ће бити упорни у свом неизлечивом лаковерју. Број тих експлатисаних несрећника се може смањити само исмевањем и непоштедном критиком свих наредби католичке цркве. Треба да свакога, ко је у себи сачувао бар нешто здравог разума, доведемо до тога да он сам себи делује смешан, сваки пут када би осетио слабост да се обрати тајнама „сујеверја“. То је највернији начин да без хлеба оставимо варалице-попове. Када то у већој или мањој мери буде достигнуто, тада ће бити корисно да створимо и раширимо што је могуће више шарлатана од друштвеног шљама у улози лажних пророка и лажних светаца, чији би мрски занат био очегледна превара. Нама инспирисана свакодневна штампа би се тако оштро бавила њима и покушала би да их у очима публике у једном одвратном скупу помеша са слугама Адонаја, обливши и једне и друге истим отровом исмевања и отуђења.

Са друге стране, потребно је да предузмемо све мере - законодавне и друге-за смањење броја редова католичког свештенства. Најбоља мера за то је упознавање свештеничке омладине са друштвеним животом у његовом реалном изгледу, а не у оном, лажном, како им га представљају наставници. Потребно је да нађемо жене верне нашему делу, које би предале себе просвећењу тих свештенослужитеља ради „доброга бога“. Осетивши радост плоти, којих их лишава његово папско варварство, адонајски свештеник ће или напустити клир, осудивши самом природом систематичну и апсолутну девственост, или ће, остајући у својој касти, тајно постати наш, чинећи нам драгоцене услуге у стављању мина под храм Адонаја.

Треба да на било који начин, користећи све околности, образујемо празнину око адонајског свештеника, окружавајући га презиром, а тиме и бројно смањујући редове оних који желе у свештенство. За ове не смемо да се заустављамо ни пред чим, како бисмо добили потребне резултате. Са једне стране треба да ширимо градске и сеоске центре за забаву, кружоке, који би били оснивани наводно због просветитељских циљева, затим нецрквене празнике на штету и по могућности као замену црквених празника; са друге стране потребно је да прихватимо и раширимо свуда, као принцип, као учење - општу паролу: „И рођење, и венчање, и смрт - све без присуства свештеника!“. Свим секцијама и друштвима која усвоје овај принцип као основни програм своје делатности, треба пружати сваку помоћ и заштиту. Треба да у исто време дижемо буку око сваког случаја, који би имао карактер скандала и могућност да у очима масе понизи адонајског свештеника или свештеничку заједницу. Овако треба да поступамо чак и и у оним случајевима , који сами по себи и не представљају ништа посебно глупо са становишта друштвеног морала, али који не иду уз особе које су посветиле себе служењу у свештеничком чину. Ипак, треба да се понашамо на тај начин само онда када је кривац за кршење црквених правила неспособан да постане наш тајни агент.

Ово је општи план дејстава за све земље хришћанске групе. Што се тиче само Италије, тамо ће, када друштвено мњење сазри за једнодушно гласање са парламентарном масонском већином, неко од наших морати да понуди законски пројекат, који би био састављен у оваквом духу:

Тачка 1. Италија неће признати ни једну религију за државну.

Тачка 2. Она хришћанска секта која се раније називала католичком, да би и надаље имала право слободног деловања у Италији, мора бити искључиво италијанска, а не међународна.

Тачка 3. Епископи секте имају право да се састану на националној генералној скупштини за избор и именовање Патријарха за Апенинско полуострво, Сардинију и Сицилију, из своје средине.

Тачка 4. На место Патријарха може бити изабран и Папа савременик законопројекта, али под условом одбијања било каквог мешања у управљачке послове цркве друге земље, осим италијанске.

Тачка 5. Пошто Патријарх Италије нема искључиво право цара, онда при њему не може бити акредитован никакав посланик.

Тачка 6. Свештене конгрегације Кардинала престају да постоје као и Конгрегације: Светог трибунала, Сабора, Пропаганде, Култа, Индекса, Индулгенција - буквално, сав виши црквени круг, као орган који делује у својству органа духовне или финансијске власти.

Тачка 7. Чин архиепископа и кардинала се уништавају. Сви епископи су једнаки пред грађанском влашћу, изузев Патријарха који се сматра првим италијанским епископом и у званичним случајевима ће заузимати место између Председника Касационе Палате и Председника Палате контроле.

Тачка 8. Сваки епископ управља својом епархијом под контролом државе: епископи се саветују са Патријархом само у питањима чисто духовног или литургијског карактера.

Тачка 9. Свако деловање Патријарха, које нарушава овај Закон повлачи за собом његову истовремену оставку и протеравање изван граница Италије.

Тачка 10. Сваки епископ, који је признат као саучесник Патријарха, у нарушавању закона, биће подвргнут затвору од 5-10 година и јавно ће бити лишен сана на тргу, или на паперти свог катедралног храма.

Пункт 11. Централни Комитет Култова, кога чине и мирјани, које је изабрао Парламент по једног из сваке епархије, биће стални врховни савет, који надгледа све међуодносе по епархијама међу грађанском и духовном влашћу, као и међу епископима и клирицима, уз изузетак оних питања која потичу из чисто духовне или литургијске области и каја остају под врховном јурисдикцијом Патријарха.

Пункт 12. Свештеници морају бити бирани од стране парохије тајним гласањем, и по избору остају трајно у својој парохији. Свештеници, који су већ били у служби у тренутку усвојења овог закона, и којима закон даје право да остану на дужности, морају да у периоду не каснијем од 6 месеци од ступања закона на снагу прикажу од својих парохијана потврду о њиховој жељи да задржи своја свештенослужитељска права у парохији на основу слободног избора и гласања.

Тачка 13. Епископе ће проглашавати Патријарх према предлогу Владе, која ће одабрати три кандидата. Они од садашњих дејствујућих епископа који буду сагласни са доношењем новог закона, ће бити остављени на својим местима, они који нису сагласни ће бити послати у парохију у својству викарног свештеника без права да било када буду изабрани у правој парохији.

Истовремено са нашим увођењем овог законопројекта у Италијанску Палату Посланика, ми ћемо по свим земљама, које су заражене римским католицизмом, у новинама које ћемо ми уређивати, послати његову копију са најбитнијим одобрењем његове суштине. Једногласни новински хор целога света ће прославити мудрост италијанских либерала, којима ће бити приписана заслуга добијања доброг решења религиозног питања. У исто време ми морамо да предузмемо мере за приказивање наказности до тада постојећег поретка ствари, при коме би један од грађана Италије (Папа) био приказан као завереник против своје земље у смислу непромењивог религиозног поглавара, који претендује на цео свет и који тежи да буде изнад свих законитих власти земље. Тада ћемо се ми потрудити да објаснимо колико је и за друге народе штетно да имају у себи неку врсту државе у држави са целом службом агената-свештеника, који заиста представљају чиновнике стране државе. Наше новине ће позивати напредне посланике целога света, где се само исповеда католичка вера, да у своје скупштине уведу сличне законопројекте, који ослобађају национални клир од иностраног јарма. На тај начин, заједничким масонским притиском и потпуно законским средствима достићићемо цепање те одвратне религије.

Поменути догађаји, које смо одредили као план дејстава, немају рок трајања: она ће се вршити тада када римски католицизам буде крајње дискредитован и у њему остану само старе жене и неколико неизлечивих лудака-фанатика и када већи део клира буде тајно под нашом влашћу.

Када при створеним погодним условима, ове или друге државе, које су обрађене у нашем духу, буде коначно одбијен буџет култова, и свештеници хришћанског сујеверја буду пребачени на издржавање од остатка верујућих, при чему ће свим законским начинима то издржавање бити сведено до минимума, тада ће чак бити корисно да се поново врати државна помоћ члановима клира и чак да се покаже великодушност према оним свештеницима адонаизма који се буду потчињавали тадашњем поретку ствари.

Тада ће јавно бити објављено да држава намерава да штити религију од тренутка, када она престане да буде гнездо завере против ње, и да жели да јавно награди за то истакнуте чланове клира. Не би требало да избегавамо ништа што би могло да нам обезбеди уситњавање адонајске религије и да је остави без међународног значаја. У овоме се заиста налази све што ће нам касније дати могућност да је ишчупамо из корена заувек. Не треба да падамо духом ни пред каквим препрекама и треба да знамо и да чувамо у свом срцу наду и, шта више, убеђеност у то да уситњавање адонаизма није машта, већ обећано нам откровење трактата „О искупљењу“ у нашеј свештеној књизи „Ападно“...

Даље, у нашем „плану“ су дата лажна пророчанства, као од самог сатане о долазећој судбини Папе и римо-католицизма у којима је дато виђење о протеривању Папе из Рима, преношењу његовог трона у Петроград и сједињењу католика са православнима, као последњем зрачку хришћанске вере итд, али ми таквим бајкицама, још тако глупог порекла, нећемо замарати читаоца.

Пређимо на завршни тренутак „Плана“. Чим се нови религиозни режим утврди међу народима Запада, потребно ће бити да предузмемо мере за радикално уништавање оног вида опасне пропаганде која се назива мисионарењем: треба да мисионарима укинемо било какав доступ до идолопоклоника Африке и Океаније и до наше браће, која живе у Азији, како бисмо их лишили могућности да разносе своје лажне проповеди у њихове земље, јер је њихово обраћање у истиниту веру обећано само нама. Владе свих конституционих земаља морају под претњом најтежих казни забранити ове одвратне мисионарске емиграције, које су способне само за прављење бескрајних конфликата са азијским народима, чија вера до тога времена мора бити поштована, јер ће то бити вера потпуно просвећена напорима мудрих Тибетанских свештеника у савезу са потчињеним нама масонством Индије и Кине. Сваки масон се од тог тренутка обавезује да ступи у сурову борбу пером и речју са католичким мисионарима, изазивајући ка њима у свету лаика неизмеран презир и мржњу. Ти мисионари су наши смртни непријатељи, и сваки масон, који не буде водио борбу са њима, сматраће се издајником, а ко пређе на њихову страну макар једном похвалном речју, биће предат смрти.

Као закључак изложеног сматрам да је корисно да у нижим разредима свих нација подржавамо револуционарне идеје, не изузимајући ни социјалистичке, иако оне воде у крајности и бурне испаде. Иако је атеизам сам по себи штетан за обновљење човечанства у антихришћанском духу, ми ћемо и њега увести у ред најкрајњих социјалних теорија, које су одувек осуђене на неуспех, али су потребне за краткотрајни државни преврат, кога одмах мора пратити најенергичнија реакција. На тај начин ћемо ми, са једне стране, дискредитовати до самог краја сујеверну теорију Божанства у духу адонаизма, тако да ће нам прићи чак и његови последњи свештеници у прелазној епохи државног слободномислија; а са друге стране, предузећемо мере да маса не изгуби веру у натприродно божанског порекла, али ћемо се ограничити само на указивање, у сваком одговарајућем случају, на постојање неког врховног бића, ипак не откривајући до одређеног времена људима наша свештена предања и наша мистичка откровења.

Таква је воља „доброг бога“.

Због овога, када Самодржавна Русија постане тврђава адонаизма, ми ћемо са ланца пустити револуционаре-нихилисте и безбожнике и изазваћемо ужасну социјалну катастрофу, која ће целом свету у свом њеном ужасу показати апсолутни атеизам, као узрок дивљаштва и најкрвавијих нереда. Тада ће људи, приморани да се штите од полуделе мањине бунтовника, уништавати те рушиоце цивилизације, а сво безбројно мноштво разочараних у адонаизам, који у својој души вапе за божанским идеалом, не знајући коме Богу да се поклоне, примиће просвећење од истините светлости преко светске проповеди најчистијег луциферовог учења, која ће до тада већ бити отворена и свенародна.

Свегдашње успостављање на целој земљиној кугли религије „доброг бога Луцифера“ није посао од једне године или пет година, чак ни једног века. Само је темељно и чврсто оно дело које се ради постепено и полако. ХIХ век је видео рађање истинитог и доброг католицизма; ХХ век ће бити веком раста и потпуног сазревања семена до рока, који је одређен у књизи небеса, када ће се заувек завршити дугогодишње уништење хришћшанске вере.

„Писано је и дато на Победничком Луку и потписано је под ногама светог Паладијума од стране Врховних Првосвештеника Светског Франмасонства и десет Стараца, који чине Велику Најсветлију Колегију Заслужених Масона, у Врховном Истоку Чарлстоуна, у омиљеној Долини Божанског Учитеља, 29. дана и последњег дана месеца Аб 000871 године Истините Светлости (15. августа 1871.године народне ере).

Извор: Нилус Сергије Л. “Близу је, на вратима“, Сергијев Посад. 1917. С. 231-242.

Извор: https://prom1.livejournal.com/1659820.html

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, саптембар 2018.

______________________________________________________________

Документ Пајка (1871) http://www.evangelie.ru/forum/t24651.html

Писмо Алберта Пајка https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D0%B9%D0%BA,_%D0%90%D0%BB%D1%8C%D0%B1%D0%B5%D1%80%D1%82

Ђузепеу Мацинију https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%B4%D0%B7%D0%B8%D0%BD%D0%B8,_%D0%94%D0%B6%D1%83%D0%B7%D0%B5%D0%BF%D0%BF%D0%B5

О писму https://www.bibliotecapleyades.net/sociopolitica/sociopol_masonsknightstemplar15.htm